Živim u kraju Vašingtona
gde su uglavnom porodične kuće koje vrede po dva miliona dolara. Naravno, ja ne
živim u jednoj takvoj kući već u zgradi na prilično bučnoj aveniji. Čim zađem u
poprečne ulice, ugledam prelepe kuće sa verandama ispred i dvorištima iza, sa
uređenim travnjacima i puno cveća. Dakle, te kuće se prodaju i kupuju za
milione dolara, a njihova izgradnja košta deset puta manje od toga. Zasto vrede
toliko? Zbog veličine placeva i lokacije na kojoj se nalaze. Ali neću sada o cenama
nekretnina u Americi.
Ono što me još uvek iznenađuje
je način gradnje. Osnovna razlika između stanova i kuća na koje sam navikla u “staroj”
Evropi i ovih u Americi je u tome što se ovde konstrukcija pravi isključivo od
drveta, čak i kada su u pitanju desetospratnice. Za zapunjavanje prostora između
kostiju drvenog skeleta građevine koriste se ploče od raznih materijala tipa
iverica i slično. Ovo je uslovljeno time što u Americi još uvek ima
mnogo šuma koje se eksploatišu i obnavljaju za razliku od Evrope koja više nema
šuma koje se mogu seći. Moj prvi bliski susret sa američkim načinom gradnje bio
je kada sam htela da oljuštim kuvano jaje. Po svom starom običaju udarila sam
jajetom u kuhinjski zid. Samo što ga nisam probila! Šupalj zvuk koji sam čula prilično
me je uplašio, a kora mučenog jajeta se nije razbila. Tako, inače, radim u
Beogradu – čuknem malo o pločice u kuhinji, kora pukne i lepo oljuštim jaje. Osim
toga ovde kupatilo nije najhladnija prostorija u kući kako sam navikla. Povremeno
kucnem u pločice ne bih li čula taj čudan, prazan zvuk. Mali Zoran iz filma
“Tito i ja” baš se ne bi ovde najeo pošto maltera nema ni u tragovima.
Svakog dana kada idem na
posao prolazim pored Nacionalne katedrale, impozantne građevine, druge crkve po
veličini u Americi. Kad god prođem pored tako impozantne kamene građevine,
podsvesno očekujem da me zapljusne talas hladnoće koji izbija iz kamena. Taj osećaj nijednom nisam imala pa sam jednog jutra dodirnula kameni zid. Kao da sam stavila ruku na karton. Zid je bio ni hladan ni topao. Nekako beživotan u onom kamenom smislu. Kao da je imitacija
kamena. Kad god gledam u neku naoko impozantnu građevinu, čini mi se da gledam kulise u filmskom studiju.
U stvari, ovde se ništa ne
pravi da traje stotinama godina. Osim činjenice da je ima dovoljno drveća koje
se koristi za gradnju, ima još razloga. Kuće koje koštaju milione dolara su u
suštini montažne, izgrade ih za par nedelja. Bazeni i uređenje dvorišta koštaju
daleko više od samih kuća. Porodične kuće se uglavnom prave za jednu generaciju,
velike stambene zgrade traju duže ali ni one baš ne odolevaju stotinama godina.
Poenta je u tome da sve što traje relativno kratko mora da se zameni novim. A
da bi se zamenilo novim, novo mora da se napravi. Da bi se napravilo, moraju
da se zaposle ljudi. Kada se zaposle ljudi, oni imaju poslove od kojih
prehranjuju porodice i kupuju robu koja kratko traje. I tako u krug. Ovo mi je potpuno jasno i opravdano.
Jedino što nikako da se naviknem na život u stanu koji, čini mi se, može da oduva ljutiti vuk.
