Zdravstvena zaštita

Sam naslov ovog teksta predstavlja paradoks u izvesnoj meri kada je Amerika u pitanju. Većina nas koji potičemo iz zemalja gde država ima mnogo veću ulogu u životu običnog čoveka, i pozitivnu i negativnu, prvo pomislimo da je zdravstvena zaštita nešto što država daje svim svojim građanima bez obzira na to da li su deca, stari, zaposleni ili nezaposleni, kriminalci, prestupnici. Pritom, to što smatramo zdravstvenom zaštitom podrazumeva sve lekarske i stomatoloske usluge, od onih najbanalnijih, kao što je vađenje trna iz dlana (jednom išla u dom zdravlja zbog toga, verujte mi), do onih najozbiljnijih kao što su lečenje raka ili transplantacija organa. Ovde neću da ulazim u kvalitet usluga i odnos prema pacijentima u državnim bolnicama i domovima zdravlja, što je velika boljka u mojoj zemlji.

Dake, ta vrsta državne zdravstvene zaštite u Americi ne postoji i nikada nije postojala. Predsednik Obama je uspeo da se izbori za državnu zdravstvenu zaštitu u narodu poznatu pod imenom “Obamacare” i zbog ovoga su ga mnogo puta optužili da je socijalista i da pokušava da uvede socijalistički sistem u Americi. Naravno, oni koji su ga napadali i napadaju zbog Obamacare-a su po pravilu beli, bogati, konzervativni Amerikanci hrišćanske vere kojima ne predstavlja nikakav problem da operaciju plate milion dolara. Iako nisam skoro uopšte upoznata sa detaljima Obamacare-a, mislim da je ova zdravstvena zaštita namenjena samo onima koji imaju prihode ispod određenog limita, deci i trudnicama koje pripadaju određenim socijalnim slojevima, onima od preko 65 godina, a verovatno postoje i još neke kategorije građana koje imaju prava na Obamacare. Ono što sigurno znam je da moj muž i ja nismo imali prava na Obamacare u periodu kada smo bili bez posla iako smo u Ameriku došli na osnovu legalnog useljeničkog statusa. Moja kćerka je imala pravo, ali je odobrenje stiglo nakon što sam našla posao i počela da plaćam privatno zdravstveno osiguranje.

Sada dolazimo do veoma interesantne pojave privatnog zdravstvenog osiguranja u Americi. Nije mi prvi put da imam privatno zdravstveno osiguranje. Imala sam ga u Srbiji kao dodatno uz državnu zdravstvenu zaštitu, a i u Libanu preko kompanije u kojoj je moj muž radio. U oba slučaja imala sam polise na osnovu kojih sam dobijala potpunu ili parcijalnu nadoknadu za plaćene medicinske, stomatološke i oftalmološke usluge. Dakle, platim pregled 100, od osiguranja dobijem od 50 do 100. Čist račun, duga ljubav.

U Americi je to malo drugačije. Moj poslodavac plaća 95% mesečne sume za moje privatno zdravstveno osiguranje, a ja 5%. Imam veoma dobro osiguranje, a mesečna suma je vratolomna (oko $700) i raste sa godinama života. Radim u nevladinoj organizaciji koja vodi programe profesionalne razmene za Stejt department i koja dobija novac od države, a država se izdržava od poreza koji plaćamo svi mi koji imamo prihode. Dakle, moje privatno zdravstveno osiguranje, kao i moja plata, plaća se novcem od poreza, a moja organizacija mora da prati ono što država daje svojim službenicima. Ono što predstavlja najznačjniju razliku su računi koje lekari ispostavljaju osiguravajućim kompanijama. Tako, na primer, odem na specijalistički pregled koji uključuje slanje uzoraka u laboratoriju, snimanje raznim spravama, konsultacije sa lekarom i slično. Svaka od ovih stavki ima svoju cenu koja je obično astronomska. Na primer, lekar ispostavi račun za pregled od $200 i laboratorijsku analizu od $400, a moje osiguranje prihvati da plati ove troškove, ali u visini od $17 za pregled i $38 za laboratoriju. Ja od toga platim $10.

Kada mi je stigao prvi račun od osiguranja i nisam znala da ga "pročitam", samo što nisam doživela srčani udar kada sam videla nešto više od hiljadu dolara za specijalistički pregled. Onda su mi objasnili da lekar ispostavi račun koji osiguranje svede na takozvane “dogovorene tarife” i plati samo onoliko koliko je određeno ugovorom između osiguravajuće kompanije i lekarske ordinacije ili bolnice. Ukoliko neko nema osiguranje, platiće punu astronomsku cenu. Postoje različite osiguravajuće kompanije koje imaju bolje ili lošije ugovore sa ordinacijama i bolnicama pa su shodno tome dogovorene tarife manje ili veće. Ono što takođe može da se desi je da osiguranje odbije da plati određenu stavku na računu jer smatra da usluga nije bila neophodna.

Pored stresa koji čovek ima kada ide kod lekara, posebno kada je u pitanju bolest a ne rutinski pregled, postoji i strah od toga da će osiguranje odbiti da plati određene troškove koji zaista mogu da budu visoki. Naravno, što bolje osiguranje imate, to je strah manji. Po pravilu država i neprofitni sektor (nevladine organizacije, univerziteti, bolnice) nude mnogo bolje zdravstveno osiguranje svojim zaposlenima nego firme, kompanije i korporacije.

Ono što je najbolnija tačka su zubarske usluge koje se plaćaju suvim zlatom. Ne postoji dovoljno dobro osiguranje za odlazak kod zubara pošto od osiguravajuće kompanije možete očekivati da plati samo manji deo troškova, a neke usluge uopšte ne pokriva. Moja kćerka je nedavno bila kod zubarke koja joj je očistila zubiće, uradila jednu plombu (na dečijem zubiću to je tačkica), premazala dva zuba preparatom koji će ih navodno zaštititi od karijesa i izvadila dve mlečne jedinice koje su se uveliko klimale ali nisu htele same da ispadnu. Ceh je bio $1300. Osiguranje je platilo čišćenje i deo cene plombiranja zuba. Sve ostale troskove koji iznose preko $800 smo platili moj muž i ja. Poređenja radi, nedavno smo u Beogradu kod “holivudskog zubara”, koji je skuplji od većine drugih, muž i ja uradili tri plombe i dva čisšćenja zuba, a celokupan račun iznosio je 210 evra.

Naravno, neko će reći da je kvalitet usluga u američkim ordinacijama i bolnicama daleko viši od onoga što se nudi na Balkanu, ali ja se ne bih se složila sa tim u potpunosti, posebno kada su u pitanju privatne ordinacije i bolnice.