Pre nekoliko meseci pitala sam kćerku šta će da mi pokloni za rođendan. Pošto ona počne sa svojim "muzičkim željama" po šest meseci pre svog rođendana, pomislila sam da mogu i ja nju malo da mučim pitanjima o mom rođendanu. Ona mi je odgovorila da će da me vodi u Disney World za moj rođendan. Inače, od kako živimo u Americi ja sve nešto smišljam kada bismo mogli da odemo na Floridu u taj magični svet i nikako nisam mogla da isplaniram. Uvek su druge stvari bile preče. Ispostavi se da moj rođendan pada na državni praznik pa još dobijem i slobodan dan jer sam za prethodni praznik radila, a sve to oko vikenda tako da su se sve kockice fino složile.
Jeftina putovanja me nikada nisu privlačila i nikada ih nisam praktikovala. Ovo, naravno, ne znači da mogu da si priuštim da letim prvom klasom i da odsedam u hotelu gde prenoćište košta hiljadu dolara. Ovo znači da nikada ne idem na put ako ne mogu da platim ono što ja smatram komotnim prevozom, smeštajem i pristojnim budžetom za provod. Ovo znači da nikada nisam nosila zamrznute punjene paprike u gepeku da bih se prehranjivala na putu. Dakle, kupim nama dvema avionske karte u vreme kada mi je odgovaralo da putujemo, a ne u pola noći kada su karte jeftinije. Rezervišem nam i Dizni hotel kako bismo mogle da se kupamo u divnom bazenu i da jedemo sa Diznijevim junacima. I bilo je zaista prelepo.
Posetile smo samo jedan Diznijev zabavni park od četiri koliko ih ima u kompleksu Disney World. Naravno, bile smo u Magičnom kraljevstvu da bismo videle sve one princeze o kojima sam maštala dok sam bila mala u socijalističkoj Jugoslaviji. Mislim da sam zaslužila da za svoj 48. rođendan vidim Snežanu, Pepeljugu, Zvončicu, Malu sirenu, Damba i ostalu ekipu. Htela sam da vidim i Grdanu i Zlicu od Opaka ali ih nije bilo tamo. Na to ću da se žalimn jer su i one bile veoma važne za moj rast i razvoj.
Magično kraljevstvo je najsrećnije mesto na svetu. Sve je kao u bajci, uključujući i kuću strave i džunglu. Ljudi koji rade u Dizni kompaniji su zaista genijalni. Napraviti takav spektakl koji privlači milione ljude i koji nikada neće izgubiti publiku je zaista fascinantno. Vatromet i kompjuterska animacija na Pepeljuginom zamku koji se odigravaju svake večeri u godini su fantastični i toliko kreativni da vas ostavljaju bez daha. Naravno, i sve drugo u zabavnom parku je genijalno osmišljeno i beskrajno zabavno. Evo, dok pišem imam jaku želju da ponovo odem tamo.
Ono što me je takođe impresioniralo je način na koji se kontroliše kretanje masa posetilaca. U toku 2016. godine Magično kraljevstvo je posetilo 20,4 miliona posetilaca što je nešto manje od 56 hiljada dnevno. Bilo mi je interesantno da posmatram ljude u godinama koji u velikom broju posećuju Diznijeve zabavne parkove i uživaju u čaroliji. Tamo gde sam ja odrasla ljudi od preko 60 godina uglavnom rade stvari namenjene isključivo babama i dedama i nemaju mnogo životne radosti u sebi. U Americi je sasvim normalno da ljudi u poznim godinama idu u zabavne parkove jer zabava nije ekskluzivno namenjena mladima.
Ulaznica za Diznijeve zabavne parkove je prilično skupa ali vredi svakog centa. Samo za vatromet vredi dati toliko novca, a kamoli za sve druge čarolije. Ne sumnjam da su ljudi iz Dizni kompanije veoma pažljivo odmerili cenu svake karte na osnovu onoga što je potrebno da bi se čarolija nastavila i da bi ostvarili profit a posetioci platili dovoljno da zapamte ali da ne propadnu. Naravno, ima ljudi koji do tamo putuju avionom, odsedaju u Dizni hotelima i jedu u restoranima, kao što smo moja kćerka i ja uradile. Ima i onih koji voze po dva dana do tamo, spavaju u motelima pored puta i nose hranu od kuće, kao porodica jedne moje mlade koleginice. Ima i onih koji lete svojim sopstvenim avionom i odsedaju u hotelu sa zilion zvezdica. Svako prema svojim mogućnostima. Ono što je najvažnije je da svi izađu sa najširim osmehom.
***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.
Jeftina putovanja me nikada nisu privlačila i nikada ih nisam praktikovala. Ovo, naravno, ne znači da mogu da si priuštim da letim prvom klasom i da odsedam u hotelu gde prenoćište košta hiljadu dolara. Ovo znači da nikada ne idem na put ako ne mogu da platim ono što ja smatram komotnim prevozom, smeštajem i pristojnim budžetom za provod. Ovo znači da nikada nisam nosila zamrznute punjene paprike u gepeku da bih se prehranjivala na putu. Dakle, kupim nama dvema avionske karte u vreme kada mi je odgovaralo da putujemo, a ne u pola noći kada su karte jeftinije. Rezervišem nam i Dizni hotel kako bismo mogle da se kupamo u divnom bazenu i da jedemo sa Diznijevim junacima. I bilo je zaista prelepo.
Posetile smo samo jedan Diznijev zabavni park od četiri koliko ih ima u kompleksu Disney World. Naravno, bile smo u Magičnom kraljevstvu da bismo videle sve one princeze o kojima sam maštala dok sam bila mala u socijalističkoj Jugoslaviji. Mislim da sam zaslužila da za svoj 48. rođendan vidim Snežanu, Pepeljugu, Zvončicu, Malu sirenu, Damba i ostalu ekipu. Htela sam da vidim i Grdanu i Zlicu od Opaka ali ih nije bilo tamo. Na to ću da se žalimn jer su i one bile veoma važne za moj rast i razvoj.
Magično kraljevstvo je najsrećnije mesto na svetu. Sve je kao u bajci, uključujući i kuću strave i džunglu. Ljudi koji rade u Dizni kompaniji su zaista genijalni. Napraviti takav spektakl koji privlači milione ljude i koji nikada neće izgubiti publiku je zaista fascinantno. Vatromet i kompjuterska animacija na Pepeljuginom zamku koji se odigravaju svake večeri u godini su fantastični i toliko kreativni da vas ostavljaju bez daha. Naravno, i sve drugo u zabavnom parku je genijalno osmišljeno i beskrajno zabavno. Evo, dok pišem imam jaku želju da ponovo odem tamo.
Ono što me je takođe impresioniralo je način na koji se kontroliše kretanje masa posetilaca. U toku 2016. godine Magično kraljevstvo je posetilo 20,4 miliona posetilaca što je nešto manje od 56 hiljada dnevno. Bilo mi je interesantno da posmatram ljude u godinama koji u velikom broju posećuju Diznijeve zabavne parkove i uživaju u čaroliji. Tamo gde sam ja odrasla ljudi od preko 60 godina uglavnom rade stvari namenjene isključivo babama i dedama i nemaju mnogo životne radosti u sebi. U Americi je sasvim normalno da ljudi u poznim godinama idu u zabavne parkove jer zabava nije ekskluzivno namenjena mladima.
Ulaznica za Diznijeve zabavne parkove je prilično skupa ali vredi svakog centa. Samo za vatromet vredi dati toliko novca, a kamoli za sve druge čarolije. Ne sumnjam da su ljudi iz Dizni kompanije veoma pažljivo odmerili cenu svake karte na osnovu onoga što je potrebno da bi se čarolija nastavila i da bi ostvarili profit a posetioci platili dovoljno da zapamte ali da ne propadnu. Naravno, ima ljudi koji do tamo putuju avionom, odsedaju u Dizni hotelima i jedu u restoranima, kao što smo moja kćerka i ja uradile. Ima i onih koji voze po dva dana do tamo, spavaju u motelima pored puta i nose hranu od kuće, kao porodica jedne moje mlade koleginice. Ima i onih koji lete svojim sopstvenim avionom i odsedaju u hotelu sa zilion zvezdica. Svako prema svojim mogućnostima. Ono što je najvažnije je da svi izađu sa najširim osmehom.
***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.
