Amerika u doba korone

Teče peta nedelja u tri-četvrt karantinu. Nije totalni karantin pošto u Americi možemo da izlazimo iz kuća kad god hoćemo, ali nas stalno upozoravaju da to ne radimo ako nije neophodno. Pod neophodnim se podrazumevaju nabavka hrane, lekova, odlazak kod lekara (pu-pu, daleko bilo) i rekreacija. Ljudi nose maske i marame preko lica i zaobilaze jedni druge na ulici u širokom luku od šest stopa iliti dva metra. Ovde bi inače bilo protivustavno da bilo Tramp bilo guverneri pojedinačnih država objave policijski čas. Odmah bi nevladine organizacije, borci za ljudska prava i ostali tužili državu i to bi brzo stiglo do Ustavnog suda. Pritom Tramp ovih dana kontemplira da naredi da se svi vratimo na posao za par nedelja jer hoće da pokrene ekonomiju koja je otišla u minus. Ne zna čovek da to ne može da uradi. Misli da je Putin ili Vučić. Može on da naredi, ali ga niko neće poslušati pošto to nije njegova jurisdikcija.

Mi kojima priroda posla to dozvoljava radimo od kuće. Oni čiji posao zahteva da budu na radnim mestima, nažalost ne mogu da rade od kuće. To su, naravno, ljudi koji i najmanje zarađuju, a bez kojih ne bi bilo hrane u samoposlugama niti lekova u apotekama. Deca imaju program nastave koji su prve nedelje karantina škole nazivale "distance learning", a sada ga zovu pravim imenom: "home learning". Poenta je u tome što nastavnici uglavnom samo šalju školske zadatke preko raznoraznih aplikacija, dok mi roditelji pomažemo, objašnjavamo, popravljamo i kontrolišemo decu u učenju i podnošenju urađenih zadataka. Dodaću da i urlamo, mi koji smo potekli iz zemalja gde se na decu još uvek zdravo urla. Ovde roditelji imaju pasivno agresivan pristup, dok mi Balkanci imamo aktivno agresivan pristup vaspitavanju dece. No, o tome sam verovatno već pisala. Da se vratim na koronu.

Dakle, Amerikanci su se odsekli od straha jer nisu navikli da ih nešto ili neko napadne. Amerika je ostrvo zaštićeno okeanima na istoku i zapadu i dvema prijateljski raspoloženim zemljama (da ne kažem pokrajnama) na severu i jugu. Genetsko pamćenje Amerikanaca ne sadrži sećanje na invaziju neprijateljske vojske ili napad zemlje suseda. Američko pamćenje je kratko kao i sama američka istorija tako da čak i da ima takvih događaja, Amerikanci ih se ne bi sećali. Amerikanci se osećaju kao da su nedodirljivi pa su samim tim u ogromnom strahu jer ih nešto napada, a pritom ne mogu da pošalju balističke rakete na to nešto.

Ono što mi je posebno interesantno je što se moji prijatelji, familija i poznanici iz Srbije šegače sa tekućom situacijom i izruguju se korona virusu isto kao što smo se humorom i inatom branili od rata i bombardovanja 90-tih i svih drugih bedaka pre i posle toga. Smejem se do suza kada gledam i čitam post-ove na Facebook-u, kada dobijem poruke preko Viber-a, Messenger-a i ostalih kanala komunikacije od mojih iz Srbije. Za to vreme su moji prijatelji Amerikanci veoma ozbiljni jer nemaju taj isti smisao za humor. Kada neko objavi nešto cinično, odmah ga poklope komentarima tipa "this is not funny, this is serious". Različiti mentaliteti imaju različite psihološke mehanizme odbrane koji umnogome zavise od onoga na šta su ljudi navikli i koja su im kolektivna sećanja.

Hoću da se pozabavim još jednom vrlo važnom temom a to je toalet papir. Da mi je neko pre, recimo, deset godina rekao da ću u Americi živeti u nestašici toalet papira, rekla bih mu da je lud. Dakle, u samoposlugama i drogerijama nema ni listića toalet papira. Nema ni salveta, ni kuhinjskih ubrusa, ni maramica za nos. Kako stigne takva roba u prodavnice, tako ovdašnji "fini" svet sve pokupuje da bi tri naredne generacije imale čime da brišu dupe, da izvinete. Možda se pokrivaju toalet papirom kada spavaju? Uopšte mi nije jasno šta će ljudima u kući toliki toalet papir. Jasno mi je zašto su zamrzivači sa polu-spremljenom hranom prazni, a hladnjaci sa mesom i povrćem puni. Amerikanci ne znaju da kuvaju. U redu je, mi koji znamo da kuvamo imamo sveže sastojke da spremimo ručak. Ali je potpuna enigma šta rade sa tolikim toalet papirom. Moj muž je pre par dana pozvao samoposlugu da bi saznao kada stiže taj misteriozni artikal. Rekli su mu da dođe u 7 ujutru i da ograničavaju količine koje jedan kupac može da kupi. Uspeo je da se dokopa toalet papira, a ja sam se osećala kao žena iz pećine čiji je muž ulovio muflona i dovukao ga da prehrani svoju porodicu i ostatak plemena.

Državljanstvo

Poslednji tekst na ovom blogu sam objavila 15. marta 2019. godine. Ubrzo posle toga sam ceo blog poslala na prinudni odmor. Onda sam ga vratila sa prinudnog odmora nešto pre Nove godine. Sredinom aprila sam podnela zahtev za američko državljanstvo na koje sam stekla pravo posle pet godina života u Americi na osnovu Green Card-a. Procedura je u suštini bila jednostavna i trajala je devet meseci. Kakve veze to ima sa mojim blogom? Procedura za državljanstvo uključuje podrobnu proveru podobnosti koju obavljaju FBI i verovatno još pokoja policijska institucija u ovoj zemlji. A oni od januara 2017. godine baš ne vole kada neko govori protiv blagodeti života u Americi. Možda sam paranoična, ali sam to uradila za svaki slučaj pošto ovde više nema istih građanskih sloboda koje su postojale ranije. Trump nije ljubitelj istih.

Kada čitam New York Times i Washington Post ili slušam National Public Radio, vratim se u atmosferu 90-tih u Srbiji sa izuzetkom rata u komšiluku. Ne pratim konzervativne, desničarske medije ali sam sigurna da je kod njih situacija još gora nego u ovim liberalnim koje pratim. Ono što Amerikanci zovu "bipartisanship" (slaganje i saradnja između dve političke partije), koja je tradicionalno dominirala na američkoj političkoj sceni do administracije Baraka Obame, više ne postoji. To je davno prošlo vreme. Republikanci i demokrate ne mogu više skoro ni oko čega da se slože, a posebno ne oko toga što radi Donald Tramp. Pritom je taj isti čovek u javni govor uveo ono što je na Balkanu već tradicija: negativna politička kampanja, uvrede na nivou desetogodišnjaka, prezir prema svemu što nije bele puti i muško. No, neću o politici.

Prednost državljanstva vidim u tome što se više neću plašiti da će me "drndati" na aerodromu kada se vraćam u Ameriku. Nikada mi se to nije desilo ali sam čula priče o tome kako ljude koji imaju Green Card zadrže po nekoliko sati da ih ispituju zašto su uopšte bilo gde putovali. Nažalost, to su najčešće ljudi koji nisu pripadnici bele rase. Druga prednost je što mogu da konkurišem za državne poslove - što više nikada neću uraditi. Jednom sam radila za američku državu ali je to bilo u Srbiji. Iako su državni poslovni odlično plaćeni i ceo paket je bolji od onog koji nude privatni i nevladin sektor, ne hvala. Treća prednost je što mogu da radim sa bilo koje lokacije u svetu ako je moj poslodavac fleksibilan, a sve više i više poslodavaca je fleksibilno.

Procedura dobijanja državljanstva nije bila komplikovana jer znam engleski i poznajem američki politički, ekonomski i društveni sistem. Osim popunjavanja formulara, podnošenja raznih dokumenata i komunikacije sa državnom agencijom koja procesuira državljanstvo, polaže se ispit iz engleskog jezika i takozvani "civics test". Kada mi neko kaže da treba da polažem engleski, ja mislim na semantiku, kondicional (I would have come if I had had time, na primer) i pisanje komplikovanih reči (thought vs. taught ili supercalifragilisticexpialidocious). Međutim, moj ispit se sastojao iz dve rečenice. Pročitala sam "Where does the President of the United States live?" i napisala "The President lives in the White House."

Civics test se sprema tako što se nauče odgovori na sto pitanja vezanih za američke političke institucije, državno i društveno uređenje i ekonomski i pravni sistem. Ovaj test mi nije bio težak teško pošto sam u toku specijalističkih studija samo to i učila, pisala radove i polagala ispite na te teme. Ali za ljude koji o tome skoro ništa ne znaju je prilično teško. Kažu da više od 70% rođenih Amerikanaca nikada ne bi položilo ovaj test.

Ceremonija dobijanja državljanstva se u Vašingtonu održava nekoliko puta godišnje u velikoj sudnici Okružnog suda. Sredinom januara sto dvadeset doseljenika iz 45 zemalja položilo je zakletvu i dobilo sertifikat o državljanstvu. Najveći broj ljudi je bio iz Etiopije, a ostali su bili uglavnom iz latino-američkih zemalja, Indije, Kine i nas četvoro iz Evrope. Tramp bi bio oduševljen kada bi to saznao, sigurna sam. Nekoliko ljudi je održalo kratke govore, a među njima čovek koji je direktor sektora za finansijski kriminal u Ministarstvu pravosuđa. On je ispričao kako su njegovi roditelji doseljenici koji su čistili sobe u nekom skupom hotelu u Majamiju, a on je pre izvesnog vremena bio glavni govornik na konferenciji u tom istom hotelu. Eto, to je ono što se zove "American dream" u današnje vreme.

Liberalni kapitalizam

Ne znam kako ekonomske i političke nauke definišu liberalni kapitalizam, odnosno ekonomski liberalizam, ali znam da nije pravedan. Isto kao što ni socijalizam nije pravedan. Iskustvo života u socijalizmu i u liberalnom kapitalizmu uticalo je na moje ubeđenje u to da je model socijalne demokratije kakva postoji u Nemačkoj i Skandinaviji daleko bolji od američkog liberalnog kapitalizma i od istočnoevropskog socijalizma. Nisam sigurna da se to uopšte zove socijalna demokratija, ali ja je tako zovem.

Američki ekonomski sistem je u velikoj meri odličan primer za socijalni darvinizam ili ono što zovemo "velika riba jede malu ribu". Ko je jači, taj pobeđuje, dok slabići bivaju ostavljeni da prežive kako znaju i umeju. Naravno, postoje u Americi ljudi, fondacije i korporacije koji daju velike sume novca organizacijama koje se bave humanitarnim radom. Međutim, to je samo kap u moru potreba koje postoje. Najveći problem je u tome što država ne brine sistematski o beskućnicima, mentalno obolelim ljudima, siročićima i ostalim marginalizovanim grupama. U centru Vašingtona gde radim svakog dana viđam dosta beskućnika koji spavaju na ulici i nose torbe sa svom svojom imovinom. Ljudi koji rade za vladu, neprofitne organizacije, lobističke kuće i korporacije prolaze pored njih potpuno naviknuti na beskućnike kao deo uličnog pejzaža.

Većina Amerikanaca radi, a nezaposlenost je na vrlo niskom nivou. Pritom su kupovna moć i kvalitet života prilično opali u odnosu na period od posle Drugog svetskog rata do pre 30 godina. Mlade generacije žive manje kvalitetno od svojih roditelja. Ali ono što je sigurno je da posla ima. Pošto se američko društvo zasniva na izuzetno jako izraženom individualizmu, većina ljudi koja radi ne sažaljeva sirotinju i beskućnike koji ne rade zato što polaze od toga da svako ko hoće može da radi. Dakle, živeti na ulici je lični izbor. A šta je sa onima koji su bolesni pa ne mogu da rade? O njima nema ko da brine. Njih niko ne želi u svojoj blizini. A država liberalnog kapitalizma ne postoji da bi brinula o onima koji nisu radno sposobni.

Pred Dan zahvalnosti sam sa organizacijom gde sam do skora radila išla u kuhinju jedne humanitarne organizacije da seckam povrće i voće za obroke za beskućnike. Moja bivša šefica nam je to organizovala da bismo pokazali dobročinstvo prema sirotinji. Pitala me je da li sam to ikada u životu radila. Rekla sam da nisam. Ali sam zato finansijski pomagala svoje roditelje, staru tetku i druge meni bliske ljude kada im je bila potrebna pomoć.

Svako društvo na svoj način pokušava da zaleči svoje boljke. Ne postoji čarobna formula za problem siromaštva i bolesti. Jedino mi nije jasno zašto država koja još uvek ima najmoćniju ekonomiju na svetu ne može da se pobrine za ljude koji žive po ulicama i pate od raznoraznih bolesti. I nije mi jasno zašto se jedna moja bivša koleginica užasno plaši da neće imati krov nad glavom kada ode u penziju pošto joj je penzioni fond vrlo "tanak". A pritom ima dve kćerke koje rade na Menhetnu i zarađuju prilične količine novca. Ono što znam je da ja nikada ne bih dozvolila da moja majka nema krov nad glavnom ili da nema šta da jede, a ja da živim sasvim komotno.

Profesija i posao

U proleće 2016. godine napisala sam tekst o tome da je najbolje što Amerika ima mogućnost pronalaženja i menjanja posla. Posle skoro tri godine ostajem pri tom mišljenju. U ovu zemlju nisam došla bežeći od rata, progona ili bede, na svu sreću. Nisam ovde zbog prividnog bogatstva ili pravičnosti američkog sistema. Ima bogatijih i daleko pravičnijih zemalja od Amerike. Ovde sam došla zbog posla i sopstvenog profesionalnog ostvarivanja. U Srbiji sam udarila u zid svega i svačega i nisam mogla da nađem bolji posao od onoga koji sam imala i bez trunke žaljenja napustila.

Nije mi bilo lako da nađem prvi posao. Drugi, koji je bio privremeni posao, našla sam mnogo lakše. Treći, koji napuštam uskoro zbog mnogo boljeg posla, dobila sam još lakše od drugog. Radila sam taj posao tri i po godine i bila osrednje zadovoljna. Moje povremeno nezadovoljstvo poslom bilo je prouzrokovano činjenicom da sam u Vašingtonu stala na crtu sa ljudima koji su ovde odrasli i obrazovali se i koji su uvek radili za američke firme i organizacije, bilo u Americi bilo van zemlje. Ti ljudi su od kolevke trenirani da sve što rade posmatraju i predstavljaju kao sopstvno veliko dostignuće, da se hvale i da smatraju da je američki način jedini način razmišljanja i obavljanja posla. Ja sam odrasla u atmosferi gde dete ne treba hvaliti da se ne pokvari, gde su se nastavnici i profesori trudili da mi pokažu koliko ne znam, gde je sve što radim bilo pod stalnom kritičkom lupom. Ja: "Mama, dobila sam pet minus!" Moja mama: "Zašto ono minus?" Sve što sam radila u Američkoj ambasadi više od 15 godina smatrala sam da ide u rok službe i da nije nikakvo dostignuće. E pa nije tako!

Posle skoro pet godina života i rada u Vašingtonu naučila sam da posmatram sebe kao nekoga ko je mnogo postigao u životu, u poslu i u akademskom smislu. Samo je moj prvi posao od dva meseca bio ispod mojih kvalifikacija ali i dalje u kancelariji, ne u samoposluzi. Daleko od toga da je bilo lako. Mislila sam da nikada nikoga ovde neću ubediti da uvaži sve što znam i mogu. Bilo je naporno laktati se sa Amerikancima koji su surovi i krvoločni zbog jake konkurencije. Nije bilo lako zadržati profesionalni i lični integritet koji je potpuno različit od tipično američkog. Nedavno sam dobila veliki kompliment od mog asistenta sa kojim radim godinu i po dana. Rekao mi je da želi da nauči da posmatra stvari kao ja, iz drugačijeg ugla nego što to Amerikanci rade.

Krajem decembra sam onako rekreativno konkurisala na jedan posao mislivši da me neće uopšte uzeti u obzir. U balkanskom maniru sam mislila da ja nemam šta da im ponudim i da ima mnogo drugih koji će na intervjuima ispričati bajke o sebi i svojim dostignućima i da će neko od njih, neko od rođenih Amerikanaca dobiti posao. Posle prvog telefonskog intervjua sa čovekom iz ljudskih resursa nisam imala nikakav osećaj. Usledila su još dva intervjua u njihovoj kancelariji posle kojih sam počela da verujem da možda i bude nešto. Onda mi je ponovo zakazan telefonski razgovor sa istim čovekom iz ljudskih resursa. Ponudili su mi posao i platu koju sam tražila. Naravno, prihvatila sam.

Dakle, mislim da je najbolje od svega u ovoj zemlji to što posla ima i što mogu da ostavim posao kojim nisam zadovoljna. I radujem se promeni i svom novom poslu.

Jedan običan život

Sinoć sam shvatila da nisam napisala tekst na blogu od avgusta meseca. Izgleda da nemam više o čemu da pišem. O onome o čemu bih želela da pišem, ne smem. A ne smem jer je američka demokratija odjednom postala vrlo slična nekim drugim "demokratijama". Nas došljake prate pod lupom pa ako se izjašnjavamo negativno o vođi i njegovom liku i delu, možemo da snosimo posledice. A meni je života uz mogućnost snošenja posledica sopstvenih političkih izbora i odluka dosta. Čudno je što nikada u stvari nisam snosila posledice svog profesionalnog opredeljenja koje je smatrano političkim opredeljenjem u zemlji Srbiji, ali sam najveći deo svog odraslog života provela sa tom idejom negde u potiljku. A i sada živim sa tom idejom iako sam u međuvremenu promenila kontinent i obrela se u imperiji koja se nalazi u početnoj fazi fatalne bolesti.

Posle četiri i po godine života u Vašingtonu moram da priznam da sam se navikla na ljude i međuljudske odnose, na nedostatak dubljih međuljudskih odnosa, na ulice, supermarkete, gradski prevoz, školu i obrazovni sistem i sve pride. Čak sam i stekla prijatelje. Pažljivo sam ih odabrala i mogu mirno da kažem da su vrlo slični mojim prijateljima u Beogradu. Bila sam u stanju hibernacije prve dve godine, a onda sam polako počela da biram i pronalazim sebi slične ljude. Život u Libanu me je naučio da ne treba da se družim sa bilo kim pošto-poto. Svi smo okruženi velikim brojem divnih ljudi, ali to ne znači da su svi ti divni ljudi divni baš za svakog od nas. Mnogi su za nekog drugog sigurno divniji nego za mene. I obrnuto.

Letos sam se preselila u mnogo lepši i veći stan od onoga u kojem sam sa porodicom živela prve četiri godine od dolaska u Ameriku. Zgrada je fenomenalna, puna je stranaca koji su diplomate nižeg ranga po ambasadama, a ima i dosta starijih Amerikanaca koji se mnogo razlikuju od mladih Amerikanaca u gradu Vašingtonu - daleko su komunikativniji i prisniji od mladih generacija koje su prilično nepoverljive. Inače postoje studije o tome kako i zašto se generacija millenials-a toliko razlikuje od generacije svojih roditelja koja se naziva generacijom X. No, da se vratim na zgradu u kojoj živim. Dakle, osećam se skoro kao kod kuće jer se na parking mestima u garaži mogu videti kutije sa raznim junk-om, leti preko ograde terasa visi poneki tepih, kutije koje ostavljamo za reciklažu ne moraju da se slože (zbog ovoga sam u prethodnoj zgradi dobila opomenu razrednog starešine), deca mogu slobodno da se deru po hodnicima, a često čujemo ljude kako urlaju u svojim stanovima. Sve ovo je prilično zabranjeno i neprihvatljivo u tipično američkim zgradama po Vašingtonu. U prethodnoj smo morali da hodamo na prstima, nismo smeli onako ljudski da se izurlamo jedni na druge i povremeno smo bili u strahu da će nas izbaciti zbog nedoličnog ponašanja.

Ni posle četiri i po godine života u Americi, još uvek mi nije jasno zašto je Amerikancima uglavnom svejedno kako se hrane. Svaka kultura ima svoju kuhinju, a u nekim kulturama svako selo ima svoju kuhinju. Ali mislim da nijedna kuhinja osim nazovi američke kuhinje ne praktikuje tako nezdrave sastojke i tako nezdrav način pripreme hrane. Ne znam da li neko uopšte ljudima u Americi ikada kaže da zdravlje na usta ulazi. Isto tako i bolest. Čula sam od jedne koleginice za takozvanu Whole30 dijetu i kako je to nešto fenomenalno. Pošto žena ne kuva, nego naručuje hranu da joj se dostavi ili jede po restoranima, nije znala da mi objasni o čemu se tačno radi. Ja kao iskusna domaćica počnem da istražujem tu famoznu dijetu po Internetu i svhatim da su u pitanju jela kako se spremaju u drugim delovima sveta gde ljudi cene hranu i pridaju važnost ishrani. Dakle, jela spremljena od sastojaka kako ih je priroda stvorila bez dodavanja sira iz tube, teških sosova poteklih iz kesica i salate sa šećernim sirupom. Dijeta podrazumeva izbegavanje alkohola, slatkiša i testa. Da li vam ovo zvuči poznato? Ili je to neki novo-otkriveni specijalni način ishrane? Mislim da ne treba da naglasim da su autori ovog genijalnog i novog načina ishrane zaradili ogromne novce.

***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Ex patria

Ovaj tekst pišem u Beogradu gde provodim svoj letnji odmor. Viđam se sa familijom i dragim prijateljima, jedem kao prasica, posećujem mesta koja volim i shvatam da savršenog mesta za život nema. Barem za mene. Postoje ljudi kojima je svuda dobro, postoje oni kojima je dobro samo u njihovoj zemlji, a postoje i oni kojima je dobro samo i isključivo u novoj, usvojenoj zemlji. Ja, nažalost, nisam osoba koja gleda na sve i svakoga kroz ružičaste naočare. Sve posmatram kroz prizmu kritičara i volim da analiziram. Ništa ne prihvatam zdravo za gotovo. Uvek se pitam i pokušavam da odgonetnem zašto je nešto ovako ili onako. I zbog toga za mene ne postoji raj na zemlji. Da budem iskrena, sumnjam da postoji čovek na svetu kojem sve i u svakom trenutku u potpunosti odgovara, ali ima ljudi kojima život pada lakše kada govore da je sve savršeno pa onda počnu tako i da se osećaju. Što kažu Amerikanci, "fake it till you make it". Iluzija postaje stvarna onda kada u nju potpuno poverujemo i počnemo da je živimo.

Jedan rođak koji čita moj blog mi je pre par dana rekao da mu nije jasno kako sam ja to otišla da živim u Americi, a kritikujem je. Živim tamo a baš mi ne odgovara sve u Americi. Naravno, ni u Srbiji mi nije baš sve odgovaralo. To što sam otišla negde drugde da živim ne znači da sam se ludo zaljubila u neku drugu zemlju pa rešila da ostavim svoju zemlju i odem. To takođe ne znači da sam mrzela sve u Srbiji i otišla iz revolta. Život je čudna biljka i ja ga ne posmatram kockasto u crno-beloj varijanti. Nigde nije savršeno što se mene tiče. Da bih zadovoljila one koji misle da sa mnom nešto nije u redu jer kritikujem "obećanu zemlju" u kojoj živim, sad ću malo da kritikujem Srbiju koju ću zauvek smatrati svojom jedinom zemljom.

Dakle, Srbija se vratila u 90-te. Barem me Beograd na to podseća. Sve je musavo i prašnjavo, razlokano. Socijalna struktura stanovništva se ponovo promenila. Odlaze već nekoliko godina obrazovani ljudi, a dolaze polu-pismeni koji donose svoje neurbane navike bez namere da ih promene. Ljudima su opet porasli očnjaci, svako je svakome vuk što se posebno oseća kada vozite. Agresivnost, bahatost i divljaštvo osećam na svakom koraku čim izađem iz sigurnosti svog doma. Mnogo toga se isprofanisalo čak i u odnosu na prošlu godinu. Tako je recimo hrana u restoranima odjednom užasno slana. Moja procena je da se to dešava zbog sve većeg broja turista koji treba da loču pivo i ostale vrste alkohola, a ne da uživaju sa jednom čašom pića po dva sata. Na piću se mnogo više zarađuje nego na hrani.

U Srbiji tržni centri niču kao pečurke posle kiše. Juče sam bila u novom tržnom centru u Rajićevoj ulici u Beogradu. Uputim se ka toaletu i taman da uđem u ženski, izađe iz muškog čistačica sa kofom i portfišem u rukama. Kaže da ne mogu da uđem u WC. Pitam je zašto. Ona kaže da je upravo oprala pod. Ja kažem da ne mora da brine, da ću da pazim da se ne okliznem. Ona me pogleda "belo" i ponovi da ne mogu da uđem u WC jer je upravo oprala pod. I onda mi je sinulo! Ja glupača pokupila fazone sa Zapada pa mislim da uprava tržnog centra ne želi da se posetioci okliznu i povrede pa da ih tuže. A ono čistačica oprala pod za malu platu i ne dozvoljava da joj posetioci prljaju. Isto kao nekada kod moje mame koja plati kućnoj pomoćnici pa svi moramo da lebdimo 30cm iznad poda da ne bismo prljali.

U Beogradu svakog leta čujem barem po dve priče o fantastičnim poslovnim uspesima dece, rođaka i prijatelja ljudi sa kojima se vidim na kafi. Takva povoljna klima za razvoj biznisa nigde ne postoji. Kad ih čovek sluša, pomisli da toliko pameti i sposobnosti nigde na svetu nema. Ja se prosto postidim pošto u Vašingtonu živim jedan prosečan život, radim prosečan posao za prosečnu platu, dete mi ide u državnu školu, odemo zimi negde da se kupamo, leti dođemo u Beograd i to je moj život. Smanjim se ja tako u stolici na kojoj sedim i odem kući pitajući se zašto ja nisam bila sposobna da budem uspešna u Srbiji.

***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Oružje njihovo nasušno

Odrasla sam i živela u zemlji u kojoj se prangija za regularnu Novu godinu, a još više za srpsku Novu godinu. U srednjoj školi sam iz predmeta "Odbrana i zaštita" morala da idem na vojni poligon na gađanje (ili kako smo to u školi zvali "na streljanje", Bože me oprosti) i da pucam u metu iz puške M-48. Tada sam imala 17 godina, bilo je proleće, i jedino o čemu sam brinula bilo je da mi na ramenu ne ostane ogromna modrica pošto je trebalo ići na bazen i na more. Imala sam nula pogodaka, naravno. Onda sam u svojim dvadesetim živela na nekih 400 km od linije fronta. Preživela sam skoro tri meseca NATO bombardovanja. U kasnim tridesetim sam živela u Bejrutu gde su ljudi na suvozačkom sedištu vozili kalašnjikove, a na bitnim lokacijama po gradu bili su raspoređeni tenkovi okruženi vojnicima naoružanim do zuba. U tih par godina Liban je više puta bio na ivici građanskog rata, a ja sam sa terase gledala i slušala male ratove koji su povremeno izbijali zbog parking mesta ili neke druge banalnosti.

Trebalo je da dođem u Ameriku da živim da bih počela da razmišljam o tome da li će u školu u koju ide moja kćerka uleteti tinejdžer psihopata naoružan polu-automatskom puškom. Takva vam je ta demokratija. Svako ima prava na sve pa tako svako ima prava da pazari pištolje, puške za lov na životinje i ljude, municiju i ostale divote koje pomažu ljudima da se osećaju moćno i bezbedno. Amerikancima je ovo pravo zagarantovano drugim amandmanom Ustava, a taj Ustav je nastao 1787. godine, odnosno pre nekih 230 godina. Tada nije postojala gradska ili državna policija nego su se ljudi sami branili od divljih životinja i divljih domorodaca. Sada postoje sve moguće policije, sudovi, tužioci, privatna obezbeđenja i ostala zakonom regulisana tela koja štite građane od kriminalaca i dele pravdu. Ili barem pokušavaju da ih zaštite.

Svaki put kada se desi ono što ovde zovu masovnom pucnjavom i kada neki psihopata ili sociopata uleti u školu i poubija decu ili zaređa da puca po masi na nekom javnom okupljanju, meni bude po par dana muka. Osećam fizičku potrebu da povraćam zato što to uopšte ne mogu da shvatim. Mogu da shvatim da neko ko ima teško psihičko oboljenje želi da poubija sve redom. Ne mogu da shvatim da je u zemlji gde nikome ne smete da zadirete u privatnost, gde ne smete da osuđujete druge ljude zbog ovoga ili onoga, gde svako ima prava na svoje mišljenje i svoju šansu, država dozvoljava da svako može u bilo kom trenutku da oduzme život velikom broju ljudi iz čistog trenutnog hira. A pritom zemlja nije u ratu. Barem nije na sopstvenoj teritoriji.

Ono što me još više zapanji svaki put kada se desi nešto strašno kao što se desilo prošlog petka u jednoj srednjoj školi u Teksasu, ljudi skoro uopšte ne pričaju o tome. Kao da ih je baš briga što je tamo negde izginulo deset mladih bića u školi. Nisu deca išla u turizam u Jemen ili Sudan, nisu iz dosade igrali fudbal na minskom polju. Bili su u školi. Onda krene lavina glupetarija tipa "our thoughts and prayers are with them" što će sigurno biti od velike pomoći i toj deci na onom svetu i njihovim roditeljima na ovom svetu. Doduše, upravo ti roditelji imaju punu kuću oružja jer jedino tako mogu da odbrane svoju imovinu. A imovina je važnija od dece, rekla bih. I tako u krug i u nedogled. 

***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Kečap i ostalo povrće

Amerika je zemlja sa najvećim izborom svih mogućih proizvoda, a posebno hrane. Sve kuhinje sveta imaju svoje restorane u Americi, posebno u velikim gradovima na zapadnoj i istočnoj obali zemlje kao što su Njujork, Boston, San Francisko, Sjetl, itd. Međutim, nije sva hrana po restoranima ukusna i fina. Amerikanci vole jake ukuse i ogromne količine hrane u tanjiru. Vrlo često je hrana u restoranima preslana i zgusnuta kukuruznim brašnom što prilično teško pada na stomak. A o kolačima neću ni da govorim. Svaki kolač ili pecivo su preslatki. Zimus kada sam sa porodicom bila na ostrvu Martinik, koje pripada Francuskoj, iznenadio me nedostatak šećera u kroasanima i ostalom finom pecivu. Isto tako i kada odem u Beograd i jedem torte i kolače primetim da mi je parče reform torte manje slatko od američkog mafina, na primer.

Jedan od osnovnih američkih životnih principa je izobilje u svemu. Treba nahraniti više od 320 miliona ljudi koji su navikli na velike količine svega. Zato hrana u restoranima mora da bude zasitna i da porcije budu velike. U današnje vreme kvalitetna ishrana nije jeftina, posebno u Americi. Kvalitetno voće i povrće koštaju više od mesa koje je puno hormona i antibiotika i koje se stavlja u McDonald's hamburgere. Amerika je takođe poznata po genetski modifikovanom voću i povrću koje je daleko jeftinije od onog koje je nastalo prirodnim putem. Zbog toga je još u vreme Ronalda Regana, kada je smanjen državni budžet za školske obroke, počela praksa da se kečap u školskom obroku ponudi deci umesto povrća. Neki čak tvrde da je tada usvojen zakon kojim je kečap proglašen povrćem, ali to nije tačno. Tačno je da je država dozvolila da se povrće zameni kečapom kao znatno jeftinijom, prerađenom varijantom povrća. A samo jedna kašičica kečapa ima skoro 4 grama šećera.

Iako je Amerika ogromna i izuzetno raznolika zemlja, različita jela koja su nastala ovde nisu postala globalno popularna, osim hamburgera u zemički sa svim dodacima koji je izumeo jedan Teksašanin pred kraj 19. veka. Nedavno sam gledala jednu kulinarsku seriju i bilo mi je veoma interesantno kako je jedan poznati američki kuvar objasnio zašto Amerika nema svoju kuhinju koja bi bila popularna u ostalim delovima sveta. On tvrdi da su najbolja i najkreativnija jela nastala u uslovima siromaštva i nedostataka namirnica, što u Americi od naseljavanja Evropljana do današnjeg dana nije slučaj. Kada ljudi imaju svega u velikim količinama, ne moraju da budu kreativni da bi se prehranili. U Americi nikada nije bilo gladi zahvaljujući ogromnim prostranstvima plodne zemlje i drugim prirodnim bogatstvima.

A onda, naravno, postoji i ono što se ovde naziva specijalnim interesima. Svaka grana privrede lobira za svoje interese pa američki Kongres donosi zakone i pravila koja pogoduju tim specijalnim interesima. Kao što vojno-industrijski kompleks lobira senatore i kongresmene da budu naklonjeni ratovanju, tako i prehrambena industrija lobira za svoje interese. Pre 50 godina prosečni Amerikanac je bio vitak i zdrav. Danas je gojazan i bolestan. Dakle, prehrambena industrija trpa šećer i ostale "zdrave" sastojke u hranu i piće, Amerikanci to jedu, goje se, oboljevaju, a onda im u pomoć priskaču zdravstvo, osiguravajuće kuće i farmaceutska industrija. I svima dobro. Osim onom mučeniku što jede hleb pun šećera, pije gazirana pića i Starbucks kafu koja je puna šećernog sirupa.

Igra velikih brojki

Amerika je zemlja kvantiteta. Ne kvaliteta. Ovde kvantitet znači kvalitet. U Evropi je upravo obrnuto. Amerikanci nisu mnogo probirljivi i nemaju sofisticiran ukus kada su u pitanju hrana, odeća, kola, nivo usluge, itd. Najvažnije je da imaju mnogo svega: prostora u kućama i dvorištima, ogromnih porcija u restoranima, puno komada prilično jeftine odeće i obuće i da se hvale da su bili na mestima koja su skupa ili u trendu. Verovatno samo mali broj onih prebogatih zaista zna da prepozna sofisticirane ukuse hrane i pića, fine materijale, vrhunsku uslugu i kvalitet uopste. Jednom prilikom sam prodavačicu u robnoj kući Macy's pitala da li je šolja od porcelana ili od keramike pošto nije imala žig a ja nisam uspela sama da procenim. Ona me pogledala u čudu i rekla da ne razume šta je pitam. Žena je inače radila na odeljenju pokućstva. Jedan fini, stariji gospodin koji je blizu čekao u redu da plati, rekao mi je da je šolja od keramike - na perfektnom britanskom engleskom.

Najvažnije je da se roba proizvodi i prodaje i da novac prelazi iz ruke u ruku. To je ono što pokreće Ameriku. Kao što je važno da se naoružanje i municija negde utroše da bi se proizvodile nove količine, tako je važno i da se patike ili cipele prodaju u ogromnim količinama. Uobičajena praksa je da se roba kojom niste zadovoljni vraća. Sve može da se vrati u roku od 30 dana. Kupite cipele na Amazon-u, nosite ih, shvatite da vam ne odgovaraju, vratite ih, vrate vam pare na karticu i tako u krug. Ima ljudi koji se oblače i obuvaju isključivo na taj način. Nikada ništa ne kupe da bi nosili nekoliko meseci ili godina. Možete povremeno videti ljude sa etiketom koja visi iz rukava na kaputu ili jakni. To znači da imaju nameru da posle skoro mesec dana nošenja kaputa robu vrate u radnju.

I u Americi ima ljudi koji žive u malim, skučenim stanovima, ali to su najčešće mladi koji studiraju ili su počeli da rade posle studija. Na Menhetnu, na primer, stanovi su izuzetno skupi i izuzetno mali za američke pojmove. Naravno, život na Menhetnu ima svojih prednosti pa mladi ljudi znaju zašto žive tamo. Nedavno su nam u gostima na večeri bili jedna moja divna koleginica i njen muž. Oni žive u Vašingtonu u kući koja se ovde zove "townhouse" - najčešće kuća u nizu sa drugim kućama od crvene cigle, uzana a dugačka. Došli su kod nas u stan, večerali smo, izuzetno im se dopala srpska hrana i ona mi je pomogla da raspremim sto. Kada je ušla u kuhinju, rekla je: "Mora da je teško spremiti tako ukusnu hranu u tako maloj kuhinji." Ostala sam zatečena. Jednostavno nisam u svojoj glavi mogla da povežem veličinu kuhinje sa ukusom i kvalitetom hrane. Ona ima veliku kuhinju u kojoj uglavnom otvara plastične kutije sa hranom koje joj isporučuju restorani. Sama kaže da skoro nikada ne kuva ali voli da ima veliku kuhinju. Ovakvih primera je izuzetno mnogo.

Ista priča je i sa hipotekarnim kreditima koje ljudi uzimaju da bi kupovali kuće koje ne mogu da otplate ni u petoj reinkarnaciji. U rečenici koju ste upravo pročitali saznajete moj pogrešan način razmišljanja koji je potpuno suprotan američkom načinu razmišljanja. U Americi većina ljudi ne uzima kredit da bi ga otplatila. Čovek ovde ne kupuje sebi dom nego kuću koja je dobra investicija i koja ima izgleda da vredi više kroz pet ili deset godina. Što više kredita se uzima, to bolje za banke, agencije za nekretnine i osiguravajuće kuće. Najvažnije je da se vrti. Jedna mlada Amerikanka mi je jednom prilikom rekla: "Dok rastemo govore nam da je patriotski zadužiti se."


***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Diznijevo Magično kraljevstvo

Pre nekoliko meseci pitala sam kćerku šta će da mi pokloni za rođendan. Pošto ona počne sa svojim "muzičkim željama" po šest meseci pre svog rođendana, pomislila sam da mogu i ja nju malo da mučim pitanjima o mom rođendanu. Ona mi je odgovorila da će da me vodi u Disney World za moj rođendan. Inače, od kako živimo u Americi ja sve nešto smišljam kada bismo mogli da odemo na Floridu u taj magični svet i nikako nisam mogla da isplaniram. Uvek su druge stvari bile preče. Ispostavi se da moj rođendan pada na državni praznik pa još dobijem i slobodan dan jer sam za prethodni praznik radila, a sve to oko vikenda tako da su se sve kockice fino složile.

Jeftina putovanja me nikada nisu privlačila i nikada ih nisam praktikovala. Ovo, naravno, ne znači da mogu da si priuštim da letim prvom klasom i da odsedam u hotelu gde prenoćište košta hiljadu dolara. Ovo znači da nikada ne idem na put ako ne mogu da platim ono što ja smatram komotnim prevozom, smeštajem i pristojnim budžetom za provod. Ovo znači da nikada nisam nosila zamrznute punjene paprike u gepeku da bih se prehranjivala na putu. Dakle, kupim nama dvema avionske karte u vreme kada mi je odgovaralo da putujemo, a ne u pola noći kada su karte jeftinije. Rezervišem nam i Dizni hotel kako bismo mogle da se kupamo u divnom bazenu i da jedemo sa Diznijevim junacima. I bilo je zaista prelepo.

Posetile smo samo jedan Diznijev zabavni park od četiri koliko ih ima u kompleksu Disney World. Naravno, bile smo u Magičnom kraljevstvu da bismo videle sve one princeze o kojima sam maštala dok sam bila mala u socijalističkoj Jugoslaviji. Mislim da sam zaslužila da za svoj 48. rođendan vidim Snežanu, Pepeljugu, Zvončicu, Malu sirenu, Damba i ostalu ekipu. Htela sam da vidim i Grdanu i Zlicu od Opaka ali ih nije bilo tamo. Na to ću da se žalimn jer su i one bile veoma važne za moj rast i razvoj.

Magično kraljevstvo je najsrećnije mesto na svetu. Sve je kao u bajci, uključujući i kuću strave i džunglu. Ljudi koji rade u Dizni kompaniji su zaista genijalni. Napraviti takav spektakl koji privlači milione ljude i koji nikada neće izgubiti publiku je zaista fascinantno. Vatromet i kompjuterska animacija na Pepeljuginom zamku koji se odigravaju svake večeri u godini su fantastični i toliko kreativni da vas ostavljaju bez daha. Naravno, i sve drugo u zabavnom parku je genijalno osmišljeno i beskrajno zabavno. Evo, dok pišem imam jaku želju da ponovo odem tamo.

Ono što me je takođe impresioniralo je način na koji se kontroliše kretanje masa posetilaca. U toku 2016. godine Magično kraljevstvo je posetilo 20,4 miliona posetilaca što je nešto manje od 56 hiljada dnevno. Bilo mi je interesantno da posmatram ljude u godinama koji u velikom broju posećuju Diznijeve zabavne parkove i uživaju u čaroliji. Tamo gde sam ja odrasla ljudi od preko 60 godina uglavnom rade stvari namenjene isključivo babama i dedama i nemaju mnogo životne radosti u sebi. U Americi je sasvim normalno da ljudi u poznim godinama idu u zabavne parkove jer zabava nije ekskluzivno namenjena mladima.

Ulaznica za Diznijeve zabavne parkove je prilično skupa ali vredi svakog centa. Samo za vatromet vredi dati toliko novca, a kamoli za sve druge čarolije. Ne sumnjam da su ljudi iz Dizni kompanije veoma pažljivo odmerili cenu svake karte na osnovu onoga što je potrebno da bi se čarolija nastavila i da bi ostvarili profit a posetioci platili dovoljno da zapamte ali da ne propadnu. Naravno, ima ljudi koji do tamo putuju avionom, odsedaju u Dizni hotelima i jedu u restoranima, kao što smo moja kćerka i ja uradile. Ima i onih koji voze po dva dana do tamo, spavaju u motelima pored puta i nose hranu od kuće, kao porodica jedne moje mlade koleginice. Ima i onih koji lete svojim sopstvenim avionom i odsedaju u hotelu sa zilion zvezdica. Svako prema svojim mogućnostima. Ono što je najvažnije je da svi izađu sa najširim osmehom.


***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Treća i po godina

Brojim. Ne znam da li ću u nekom trenutku prestati da brojim. Tako je to kada se čovek preseli negde na izvesno vreme. Ili barem misli da je na izvesno vreme. Naravno, svest o tom izvesnom vremenu me sprečava da zemlju u kojoj sada živim posmatram kao svoju prvu ili drugu domovinu i da prihvatim neki novi identitet. Još jedna okolnost utiče na to da mi prihvatanje novog identiteta ide teško ili uopšte ne ide, a to je činjenica da sam se u Ameriku doselila u svojoj 44. godini. Mnogo je lakše kada se dođe sa manje godina. Došla sam ovamo u drugoj polovini svog života kao već potpuno formirana ličnost sa "bagažom".

Sinoć mi je ničim izazvano palo napamet da mesecima ne pomislim na svog oca koji je umro šest meseci posle mog preseljenja ovamo. Ovde me ništa ne podseća na mog tatu. Živim na 7609 km vazdušne udaljenosti od Beograda. I ovde me ništa, ama baš ništa ne može podsetiti na njega. A rutina života melje sećanja. Onda sam pomislila da se ni beogradskih prijatelja više ne setim često, da im sve ređe šaljem poruke, da se sve ređe dopisujem sa njima. Viđam ih na Facebook-u pa valjda mislim da ne moram da ih pitam, onako ljudski i van svetlosti pozornice, kako su. I to me baš rastužilo. 

Letos, pred put u Beograd, kada je bilo tačno tri godine od velikog preseljenja, sve mi je u Vašingtonu bilo grozno. Sve mi je bilo mrsko. Jedva sam čekala da ne vidim sve ove ljude kojima sam okružena. Onda sam se u Beogradu videla sa familijom, prijateljima, a i sa poznanicima koje sam sretala po centru grada. Moja kćerka, koja "perfektno" govori srpski, je posle desetog slučajnog nabasavanja na ulici rekla: "Mama, you were famous." Nije mama slavna nego je to tako kod nas. Sve je bilo baš lepo, svi susreti, priče, doživljaji. Ali me je nešto baš zabolelo: shvatila sam da više tamo baš i ne pripadam. Ljudi pričaju o ličnostima i događajima sa kojima nisam u toku, potrebno je da mi objasne ko je ko, šta, gde, kako i zašto. Nisam dovoljno informisana da bih konstruktivno učestvovala u razgovoru. Više ne mogu da pratim ni političare, glumce, pevače, razna događanja, nove restorane i klubove, a kamoli čaršijske priče.

I to boli. Nisam više akter ili posmatrač tih priča. Sada sam outsider. Jedino što mogu je da pričam kako je meni i mojoj porodici u Americi i da pitam kako je njima u Srbiji. "У нас так. Как у вас?" (Ovo je iz nekog ruskog filma ili TV programa.) A čini mi se da nisam ni akter bilo čega ovde gde živim. Osim što imam posao, vozim se metroom i viđam se sa takozvanim prijateljima jednom u šest meseci. U Americi ljudi koriste imenicu "prijatelj" tamo gde bismo mi na Balkanu upotrebili "poznanik". Ovo je, mislim, zbog toga što niko nema vremena da se sa nekim druži svaki 2-3 dan i da zove svoju prijateljicu u 11 uveče da se ispričaju. U Vašingtonu, gde su svi veoma busy, takozvani prijatelji vam se ne javljaju na telefon. Morate putem poruka da zakažete telefonski razgovor. Uskoro ću zakazivati i najavljivati slanje SMS poruka da upozorim ljude jer, ne daj Bože, da ih prekinem u nečem važnom što rade. Kao, na primer, dok na Facebook kače slike o svom glamuroznom životu ili dok se virtuelno druže sa nekim u Papua Novoj Gvineji.

Dakle, posle tri i po godine definitivno nisam nigde i nisam ništa što bi se moglo okarakterisati kao ovo ili ono. Nekada je moj identitet bio beogradski. Nekada sam bila Beograđanka. Sada nemam identitet. Mislim da je moj identitet negde na visini od 12 hiljada kilometara na 3804,5 kilometru između dve tačke koje ni na koji način nisu povezane. Pitam se koliko dugo će to biti tako. I nastavljam da brojim.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Life Without Limits!

Ako mislite da je tema ovog teksta život oblapornosti, život u izobilju, ludi provodi, luksuzna putovanja i potpuno ludilo uživanja, u pravu ste. I sve to praktično besplatno. Pa gde to ima? U Americi, naravno. Život bez ograničenja, neobuzdani život, život bez briga koji će uskoro postati moja stvarnost. Ako popunim formular koji sam dobila uz ovu propagandu:

Sve to će mi omogućiti jedna misteriozno crna kreditna kartica. Za tričavu godišnju članarinu od 495 dolara sve divote ovog sveta biće mi na dohvat ruke. Samo se pitam zašto članarina nije 499 dolara. Mogli su da ušićare još ta četiri dolara, a opet bi izgledalo kao da nije baš 500. No, ta članarina nije ni bitna u celoj priči. Ovakve primamljive ponude dobijam po 3-4 dnevno, kao i svi odrasli ljudi koji legalno žive u Americi. Taj neobuzdani život na veresiju je ono što vrti američku ekonomiju. I ratovi, naravno. Ali o tome nekom drugom prilikom. Liberalni kapitalizam se zasniva na besomučnom trošenju para i na dugovima. Pozajmljujete od jednih da biste vraćali drugima. Naravno, taj stari dobri običaj nije nepoznat nama sa Balkana. Jedino što se na Balkanu pozajmljuje od brata da bi se vratilo kumu. Onda se pozajmi od druga iz srednje škole koga smo skoro zaboravili ali smo ga srećom sreli pre neki dan na pijaci. Da bi se vratilo bratu. Što je govorio moj otac: "Najeb... je onaj koji je pokojniku poslednji pozajmio pare." Tako je bilo u njegovo vreme. Sada postoje uterivači dugova koji zakucaju na vrata narednom pokoljenju tako pa taj poslednji ipak dobije svoje pare nazad.

U liberalnom kapitalizmu se ne pozajmljuje od familije i prijatelja, pozajmljuje se od banaka. Naravno, i ovaj koncept je poznat širom sveta. Sa malom razlikom. U Americi je sistem života na veresiju doveden do savršenstva. U avgustu su Amerikanci kolektivno dugovali nešto više od hiljadu milijardi dolara na kreditnim karticama. A kada se to sabere sa kreditima koje duguju, suma je skoro 13 hiljada milijardi dolara. Moj mozak ne može ni da pojmi kolika je ovo suma. Da li bi cela planeta zemlja koštala ovoliko kada bi neko iz druge galaksije došao da pita "pošto?"?  Pritom je caka u tome što ovu nepojmljivu sumu sačinjavaju najvećim delom kamate, a ne glavnica duga.

Kažu ekonomski stručnjaci da je Amerika ponovo došla u stanje kao pred ekonomsku krizu 2008. godine. U stanje "ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji". Tipična porodica otplaćuje kredit za kuću, kredite za dvoja kola, kredit za renoviranje kupatila, dva kredita za studiranje, plaćaju vrtić, boravak ili školarinu, plaćaju putovanja i kupuju, kupuju, kupuju. Jednom prilikom mi je bivša koleginica rekla da im dok su još mali usađuju ideju da je patriotski kupiti kuću i kola na kredit i trošiti, trošiti, trošiti. A po pravilu se troše nepostojeće pare. Banke lako odobravaju kreditne kartice i kredite ljudima sa relativno niskim primanjima. Ja sam nedavno platila tri avionske karte i hotel kreditnom karticom i skoro potpuno iskoristila dozvoljenu sumu. Banka mi je posle dva dana podigla limit. Baš sam ih usrećila. Onda sam ih sutradan unesrećila jer sam pokrila celu sumu koja sam dugovala.

A možda sa mnom ipak nešto nije u redu... Možda ipak treba da popunim onaj formular sa početka priče i da konačno osetim kako je živeti neobuzdano i bez ograničenja.

Poslovična poslovnost

Zašto je Amerika ekonomski najmoćnija zemlja sveta? Zato što ovde sve može. Amerikanci uvek i prema svemu imaju poslovično pozitivan stav. Što je rekao Džeri Sajnfild: "Mi Amerikanci prvo kažemo da ćemo poslati čoveka na Mesec. A tek onda se zapitamo kako ćemo to uraditi." Amerikanci uvek sanjaju velike snove i nije im problem da ne uspeju. Ako ne uspeju danas, uspeće sutra. Neuspeh nije blam. Pamćenje je relativno kratko pa se niko ne seća da je neko pre par godina bankrotirao ili uložio sve svoje i bančine pare u totalni poslovni neuspeh. Taj "luzer" će ponovo iskrsnuti negde sa novom idejom koja će mu možda i uspeti. Hajde da čujemo šta ima da kaže. Niko se nikome ne podsmeva i ne pamti šta je nečiji askurđel radio. (Jeste, ko nije čuo za askurđela neka gugla...)

Da ne bih pričala samo teorijski, evo vam živog primera. Moj muž je više od šest meseci pokušavao da nađe nekog ko će mu pomoći da poveže neke Excel tabele sa nekakvom bazom podataka. Ne bih znala reći o čemu se tačno radi, ali za ovu priču to nije ni bitno. Elem, kažem mu ja da nađe nekog u Srbiji pošto mislim da u domovini ima puno talentovanih, mladih i manje mladih kompjuteraša. Krene on da se dopisuje sa par beogradskih prijatelja i poznanika da mu pomognu da nađe nekog i počne da daje oglase po raznim srpskim online forumima da traži takvog i takvog stručnjaka za ovo i ono. Stupi nekako u kontakt sa par njih i onda krene smaranje: nisam siguran da baš to mogu, hajde kada dođeš u Beograd da se nađemo i da par dana razrađujemo temu (uz pivo, naravno), a šta ako se desi ovo ili ono, ne znam koliko će to koštati, moram da razmislim, i slično. Čak je za vreme našeg takozvanog dvonedeljnog odmora u Beogradu išao tri ili četiri puta u jednu firmu koja radi za strane IT kompanije. Oni su verovatno pomislili da će im on obezbediti prolaz direktno do Bele kuće i smorili ga pričom i fantaziranjem da bi mu na kraju ponudili da mu sve to naprave za tričavih 12,5 hiljada evra. Jeste, dobro ste pročitali. U ovu cenu je bilo uključeno 2,5 hiljada evra za popisivanje procedura. Kao da je ponudio da kupi beogradski aerodrom od Aleksandra Vučića pa moraju da se popišu procedure.

I kako se priča završila? Pre par dana je na Craig listi pronašao oglas čoveka Amerikanca koji se time bavi, čovek mu je rekao svoju cenu na sat, danas je otišao kod njega na nekoliko sati i za 150 doloresa saznao ono što mu je bilo potrebno da sazna. Možda će otići još koji put. Možda će angažovati tog čoveka da mu uradi još ponešto. Čovek ga nije pitao ni ko je, ni odakle je, nije procenio na osnovu kola koje vozi, sata na ruci i odeće koju ima na sebi koliko da mu naplati. Rekao mu je cenu preko telefona pre nego što ga je video. Nije mu prvo rekao zašto to ne može i zašto to neće da uspe. Sve može i sve će da uspe. Možda iz prvog puta, možda iz desetog.

Primetila sam takođe koliko se ja razlikujem u načinu razmišljanja od mojih koleginica i kolega. Kada se rodi ideja za novi program ili projekat, oni razmišljaju šta sve može da se uradi i kako će sve da bude fenomenalno. A ja prvo razmišljam na koje probleme možemo da naiđemo i kako da ih rešimo. Bojim se rizika i neuspeha. Oni se ne boje. Vaspitani su i naučeni da se olupaju i padnu, da se podignu, otresu sa sebe neuspeh, zalepe flastere i idu dalje u nove neuspehe i uspehe. Ja se bojim neuspeha. Bojim se da će me moja okolina ismejati. Sva se smanjim kada predložim nešto što ne naiđe na pozitivnu reakciju. Ja to pamtim podugo. Ljudi koji me okružuju ovde ne pamte skoro ništa ružno. Što kaže jedna moja koleginica: "We are taught to suck it up."

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Disciplina nasuprot spontanosti

Pre nekoliko dana priča mi koleginica od 60 i kusur godina kako je prethodno veče bila u restoranu do kasno. Njenom mužu je bio rođendan, nisu planirali da izađu, pozvali su ih prijatelji i oni su otišli na večeru. Prijatelji su ih pozvali jer su znali da je njenom mužu rođendan i hteli su da im priprede lepo veče. Restoran je bio odličan, divno su se proveli, ostali su do 23 časa. Kaže ona da se ne oseća dobro. Pitam je da li zbog toga što je nešto loše pojela. Ona kaže da se ne oseća dobro zato što je ostala do kasno u provodu a nije to planirala u sred radne nedelje. Ja pitam da li nije mogla dobro da spava i dalje ne shvatajući u čemu je problem. Kaže da je dobro spavala ali da je grize savest zato što je izašla i ostala do kasno. Meni još uvek nije potpuno jasno šta je pokušavala da mi kaže. Dakle, žena koja nema kod kuće malu decu (kćerke odavno žive svoj život), ima para da izlazi, proputovala svet, živela na Bliskom Istoku, oseća grižu savesti što je neplanirano, spontano izašla u sred radne nedelje.

Posle tri godine života u Vašingtonu još uvek se iznenadim kada shvatim da ljudi planiraju odlazak na praznični, dugi vikend po godinu dana unapred. Postoje praznici i periodi u godini kada Amrikanci po pravilu putuju. Kao da im je neko naredio. Za Dan nezavisnosti i za njihovu varijantu praznika rada ne možete da nađete prenoćište u više i manje popularnim mestima nekoliko meseci unapred. Ljudi odu u neko mesto za Dan nezavisnosti ove godine i kada odlaze ih hotela rezervišu za sledeću godinu. Ja u takvim situacijama obično kažem: "Do tada, ko živ, ko mrtav." Većina Amerikanaca zna šta će raditi i gde će biti kroz godinu, dve, pet godina. Ja ne znam gde ću biti za godinu dana. Verovatno ću biti na istom ovom mestu, ali ne mogu da garantujem. Dozvoljavam da me život iznenadi i ne pravim planove toliko unapred.

Muka me spopadne svakog februara kada moram da upišem kćerku u letnji kamp. Da bih je upisala u kamp u koji ona želi da ide, moram to da radim čim objave termine i cene. U suprotnom, neće moći da ide u kamp u koji želi jer slobodna mesta planu kao da su džabe. U isto vreme moram da isplaniram put za Beograd i da kupim avionske karte. Tako da već u februaru znam gde ću i šta ću do septembra. A gde je septembar, tu je i kraj godine. I tako, tek što je prošla Nova godina, eto je sledeća. I tako godina za godinom, i eto mene kako kupujem grobno mesto, da izvinete. Povremeno stvarno mislim da mi se život već završio od silnog planiranja.

A tek planiranje i ugovaranje takozvanih "play dates". Čak su i ime smislili za to. Nekada su se i mali Amerikanci igrali sa drugom decom tako što istrče na ulicu i jurcaju sa ekipom po ceo dan a majke i babe ni ne znaju gde su. Dođu uveče na večeru i spavanje - skroz isto kao i ja kada sam bila mala, i to u centru Beograda. Pre neki dan pošaljem poruku ocu drugarice moje kćerke. Kažem da devojčica može da dođe kod nas na "play date" ili "sleepover" bilo koji vikend od sada do kraja leta. On mi odgovara navodeći raspored svoje kćerke koji je pretrpan kao i kalendar brokera na njujorškoj berzi. U tom se osetim kao potpuni gubitnik jer moja kćerka nema nanizane obaveze u naredna tri meseca pa će verovatno biti daleko manje uspešna od svoje drugarice kada poraste.

Kada sam se nedavno vratila iz Beograda, pita me kolega kako je bilo u Srbiji. Ja kažem da je bilo lepo. On dalje pita za detalje provoda, a ja mu odgovaram: "Poor nations have fun. Rich nations work. That's why rich nations are rich." Dakle rad, red i disciplina.

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Verski praznici i religija

Na Veliki petak, pre nego što sam otišla sa posla morala sam da pošaljem nekoliko email-ova i umesto pozdrava napisala sam "Happy Easter". Naravno, to sam poželela samo onima za koje znam da su hrišćanske vere. Niko od ljudi kojima sam pisala nije mi uzvratio na isti način. Kada sam odlazila iz kancelarije, poželela sam svim koleginicama i kolegama hrišćanima srećan Uskrs, a oni su me malo čudno gledali. I ja sam bila začuđena. U Americi inače ni Veliki petak ni ponedeljak posle Uskrsa nisu neradni dani. U Vašingtonu Uskrs skoro da i ne postoji osim na nekoliko rafova u samoposlugama gde se prodaju čokoladna jaja i zeke, pletene šarene korpice i farba za jaja. I u formi događanja koja se organizuju za decu. Ovaj hrišćanski praznik nije propraćen potrošačkom histrijom kao Božić ili kao neki drugi, nereligijski praznici. Dakle, američka potrošačka mašina još nije uspela da Uskrs pretvori u neograničeno trošenje para, pa samim tim, kako pretpostavljam, ovaj praznik prolazi skoro neopaženo. Doduše, na sam Uskrs na ulicama sam videla lepo obučene ljude kako izlaze iz crkava posle uskršnje mise ili službe.

Nedavno sam u New York Times-u pročitala dva teksta na temu američke tendencije ka odbacivanju nauke i medija kao verodostojnog izvora informisanja i o tome kako se u institucijama visokog obrazovanja pomiruju, ili ne pomiruju, protestantska, evangelistička vera i obrazovanje zasnovano na naučno dokazanim činjenicama. Ogromna većina Amerikanaca tvrdi da su religiozni, a pod verom se ne podrazumeva samo ono što mi zovemo katoličkom, protestantskom, pravoslavnom, muslimanskom ili jevrejskom verom, nego i mnogobrojne "podreligije" koje proizilaze iz ovih najrasprostranjenijih. Takođe postoje i mnoge autohtone crkve i ne pripadaju nijednoj svetskoj religiji. Sve ovakve ne-svetske religije na Balkanu najčešće nazivamo sektama.

Međutim, ono što je interesantno je da poimanje vere i verovanja u Boga nema istu dimenziju za nas u Evropi i za ljude u Americi. Ovde ljudi koji nikada ne idu da se mole u svoj verski hram tvrde da su vernici. Osnovna moralna načela koja propisuje svaka vera nisu nešto o čemu vernici stalno razmišljaju i što ih vodi u svakodnevnom životu. Amerikanci, recimo, uošte nisu sujeverni što predstavlja sastavni deo svake svetske religije. Ljudi koji rade na berzi i u takozvanim hedge i investicionim fondovima, kojima su zvezde vodilje profit i pohlepa, sigurno smatraju sebe vernicima. To što uništavaju čitave porodice u procesu uvećavanja profita, uopšte ne smatraju grehom. Deklarativno su svi vernici ali na delu baš i nije svako vernik. Naravno, i u drugim krajevima sveta vazda je bilo onih koji su u ime vere vodili ratove i ubijali ljude.

Ono što je meni najčudnije je kako neko ko je vrhunski naučnik može istovremeno da tvrdi da je vernik. Po mom mišljenju nauka koja se hrani iz činjenica i vera koja predstavlja mit koji nije naučno dokazan teško mogu da idu ruku pod ruku. Čitajući tekst o nauci i veri pitala sam se kako neko ko odbacuje teoriju evolucije može da, na primer, ode kod lekara kada je bolestan. Kako veruje u to da će mu lekar pomoći s obzirom na to da se medicina zasniva na nauci i na teoriji evolucije, a ne na mitologiji?

Naravno, ja sam odrasla u sekularnom, ateističkom društvu gde su crkva i religija bile skoro potpuno zabranjene. Interesuju me pravoslavna vera i druge vere u smislu tradicije i običaja, načina života, uticaja koji imaju na kulturne civilizacijske tekovine kao što su umetnost, književnost, muzika, arhitektura, itd. Volim da farbam jaja, da idem na Vrbicu, da u kući za Božić imam badnjak, da postim na Veliki petak i Badnji dan, i veoma me interesuje poreklo običaja koje upražnjavamo za verske praznike. Jer u suštini, svaki verski običaj ima svoje logično objašnjenje i razlog za nastanak koji potiče iz prirodnih ili društvenih uslova. Nekada su uzroci nastanka običaja mistični i imaju koren u ljudskim radostima i strahovima, ali po mom učenjačkom mišljenju postoji logičan razlog za njihov nastanak.

U Americi postoje mnoge religije. Može se slobodno reći da ovde postoje sve religije sveta, uključujući i one koje imaju šačicu sledbenika. Samo upražnjavanje religije je nekako drugačije nego u Italiji, Rusiji, Maroku i drugim zemljama u kojima postoje takozvane zvanične religije. A šta je to drugačije, ne mogu da definišem. Možda zato što ne razumem suštinu materije i što samu religiju posmatram preusko. A možda sam i puna predrasuda, ali u glavi nikako ne mogu da pomnožim nauku sa religijom.

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Lobiranje

Kad god mi je muka od svega, kao što bi mi povremeno bilo muka i u svojoj sopstvenoj zemlji, dogodi se nešto što me vrati u relativno normalno mentalno stanje bez osećaja mučnine. I neprekidno se pitam šta je to ovde u Americi tako dobro da pola kugle zemaljske hoće na ovu stranu. I dok sam tako konstantno u znaku pitanja, pogledam ogroman broj oglasa za posao koji se objavljuje svakodnevno u gradu gde živim, pročitam New York Times koji je oličenje istraživačkog novinarstva, razmišljam da li ću sutra jesti indijsku, korejsku, tajlandsku, etiopljansku hranu ili fusion raznih kuhinja, prelazim preko ulice potpuno mirno jer niko ne turira ne bi li me poterao u trk, dopisujem se sa učiteljicom svoje kćerke email-om, zimi dišem svež vazduh a ne "šunudle" kako je moja tetka zvala beogradski zimski smog i posmatram kako se dobro ustanovljeni sistem institucija odupire diktatorskoj zvezdi najmoćnijeg reality show programa.

Pre skoro deset godina sam na specijalističkim studijama u Beogradu napisala rad o lobiranju u Americi i sve je to super. Međutim, pisati o nečemu na osnovu onoga što su drugi rekli i napisali je jedno, a steći lično iskustvo je potpuno drugačije. Nedavno sam imala jedinstvenu priliku da budem članica male delegacije koja je lobirala u američkom Kongresu. Pošto je termin "lobbying" došao na loš glas, u Americi se u poslednje vreme mnogo češće koristi termin "advocacy" što znači zagovaranje, ubeđivanje. Lobiranje je inače poprimilo negativnu konotaciju zbog takozvanih specijalnih interesnih grupa koje u suštini podmićuju zakonodavce u Kongresu da glasaju u njihovu korist. U ove interesne grupe spadaju vojno-industrijski kompleks, farmaceutske firme, proizvođači hrane, razne etničke grupe, osiguravajuće kuće i mnogi drugi koji imaju mnogo para i žele da zarade još sto puta toliko. Međutim, nisu moćne interesne grupe jedine koje imaju priliku da zagovaraju svoje interese kod članova Kongresa. Svi građani ove zemlje imaju ustavom zagarantovano pravo da budu primljeni i saslušani u najvišim zakonodavnim telima na svim nivoima vlasti. Verovali ili ne, imamo na to pravo i mi koji još uvek nismo američki državljani, kao i građani drugih zemalja koji ovde dođu u posetu.

Sad se verovatno pitate kako je to moguće. Vrlo jednostavno. Svako može da uđe u američki Kongres i da, sa ili bez zakazanog sastanka, razgovara sa armijom takozvanih staffer-a koji opslužuju 435 predstavnika u Predstavničkom domu i 100 senatora u Senatu. Može se razgovarati i sa samim predstavnicima i senatorima ako ste dovoljno uporni i ako je vas "slučaj" dovoljno vredan pažnje. Zgradu američkog Kongresa okružuje veliki broj drugih zgrada u kojima su smeštene kancelarije gde radi osoblje članova Kongresa. U svaku od tih zgrada možete da uđete u radno vreme, sve je potpuno otvoreno i nigde nećete naići na mrzovoljnog portira koji će vas unakrsno ispitivati gde ste i zašto pošli i koji vas, naravno, neće pustiti da uđete u instituciju koju vi lično izdržavate plaćajući porez - uključujući i platu tog mrzovoljnog portira. Naravno, morate da prođete kroz detektor (ili kako god se to zove) isto kao i kada letite avionom.

Tako sam ja sa dve dame iz države Njujork i mojom prijateljicom Milenom išla u posetu njujorškom predstavniku i njujorškom senatoru da zagovaramo državne programe međunarodne obrazovne i profesionalne razmene. Ovi programi se finansiraju iz budžeta SAD, a u Kongresu se taj budžet izglasava svake godine. Dve dame iz države Njujork su direktorke neprofitnih organizacija koje organizuju profesionalne posete ljudi iz celog sveta u okviru programa razmene Stejt departmenta. A ja radim u organizaciji koja okuplja veliki broj tih organizacija iz cele Amerike. Pritom sam u okviru svog bivšeg posla u Srbiji slala ljude u profesionalne posete Americi i imala priliku da čujem njihove utiske i da vidim kako primenjuju to što su ovde videli i čuli. Dakle, nas četiri smo iznele svoje mišljenje i argumente o značaju programa međunarodne razmene, staffer-i su postavljali pitanja i zapisivali. Posebno su ih interesovale priče o pojedinačnim iskustvima i rezultatima koji su proizašli iz ovih programa, odnosno takozvane "success stories".

Neću da pišem o detaljima jer mislim da to nije interesantno onima koji nisu u istom poslu, ali ono što pokušavam da kažem je da je osećaj zaista fantastičan - osećaj da imate PRAVA samim tim što postojite kao ljudsko biće (a ne kao biće koje ima vezu), osećaj da vam neko posvećuje pola sata svog radnog vremena jer ima SVEST o tome da vi kroz porez plaćate to vreme i pažnju (a ne kola i vozača, bahanalije, švalerkin stan, besnu ženu i decu), osećaj da su vam vrata državne institucije širom OTVORENA (a da ne morate da savijete grbaču da biste govorili kroz uzani otvor na šalteru), osećaj da imate moć da nešto PROMENITE. Pošto je Amerika u previranju zbog novog reality show predsednika, zgrade oko Kongresa su od kraja januara pune kao košnice, ispred ulaza su redovi ljudi koji sa punim pravom ulaze u te zgrade, idu u posete svojim predstavnicima u Kongresu, ubeđuju ih u ono što im je važno i zahtevaju da određeni zakoni budu usvojeni ili da ne budu poništeni.

Naravno, neko će reći kako sve to nema nikakvog uticaja pošto specijalne interesne grupe imaju mnogo novca i uticaja, a obični građani nemaju, što je donekle tačno. Ali takođe je tačno da, ukoliko postoji kritična masa građana koji zagovaraju istu stvar, članovi Kongresa neće i ne mogu da rade protiv tih građana jer znaju da rade protiv građanskih prava i osnovnih vrednosti na kojima se ova zemlja zasniva.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Kreditna histerija

Credit history, odnosno kreditna istorija, je lična kreditna sposobnost i reputacija. Ukoliko neko želi da, na primer, dobije kredit za stan ili kola, kreditnu karticu ili da, verovali ili ne, otvori račun sa koga želi da kupuje akcije ušteđevinom, mora da ima dobru kreditnu istoriju. Sve to deluje vrlo jednostavno ali nije ni najmanje. Prvo i osnovno, iako je Amerika zemlja doseljenika, čovek bi pomislio da je ovde za doseljenike sve lakše nego recimo u Meksiku ili Nemačkoj. Kada je u pitanju dobijanje kreditne kartice ili nekog manjeg kredita, stvari uopšte nisu jednostavne.

U Americi živim dve i po godine. Kada sam došla, stavila sam sve pare koje sam donela sa sobom na račun u banci i odmah dobila debitnu karticu. Pokušala sam da dobijem i kreditnu. Šipak. Onda su me poznanici posavetovali da uzmem takozvanu secure karticu koju bih nazvala depozitnom karticom. Dakle, deponovala sam 200 dolara, dobila sam karticu na 400 dolara. Rečeno mi je da tako počinje stvaranje kreditne istorije. Onda sam našla stalan posao i ponadala se da ću posle dve-tri plate dobiti kreditnu karticu. Šipak. Prošlo je više od šest meseci i više odlazaka u banku pre nego što sam dobila moju prvu američku kreditnu karticu. Na 500 dolara. Ludilo od para! Da se čovek obeznani.

Rendala sam kreditnu karticu od 500 dolara i uredno uplaćivala na nju sve što sam bila dužna i onda su mi povećali kreditni limit. Nije neka vrtoglava suma, ali je dovoljna za moje tekuće potrebe. U međuvremenu smo muž i ja kupili kola (nova) i pola platili u gotovini a za drugu polovinu smo dobili kredit od neke zelenaške trange-frange pozajmljivačke firme. Naravno, kamata je poprilična ali suma nije velika pa nema veze. Nijedna ugledna banka nije htela ni da razmatra da nam da kredit jer smo potpuno nevidljivi. Nema nas. Kažu da nemaju dovoljno podataka. A zašto? Zato što nam je kreditna istorija prekratka i zato što nam je kreditno ograničenje malo.

Pokušala sam nekoliko puta da kod moje banke online otvorim takozvani starateljski račun za moju kćerku da bih na njega stavila parice koje je dobijala od familije za rođendane i Nove godine. Šipak. Okrenem ih telefonom, upute me na jednu od tri američke kreditne agencije da bih razjasnila zašto me ne vide u sistemu. Pozovem kreditnu agenciju, oni izmisle da mi ime nije zavedeno isto na svim mestima. Podnesem žalbu, oni to poprave. I dalje šipak. Morala sam da odšetam do banke da bi mi otvorili novi, običan štedni račun. Inače, tri kreditne agencije uredno prodaju moje nevidljive podatke - ime koje nije svuda isto zavedeno, nevidljivu adresu i ovdašnji social security number (JMBG), a verovatno i obim mog nevidljivog obimnog struka - zelenaškim firmama i bankama koje me zasipaju povoljnim ponudama za kreditne kartice (50% godišnje kamate, limit hiljadu dolara, na primer).

Muž i ja odemo u našu banku da prefinansiramo zelenaški kredit za kola. Primi nas mladi Poljak koji je pre deset godina došao u Ameriku i čiji je najbolji drug iz Beograda. Kaže on će nam srediti refinansiranje. Naravno, opet dobijemo odgovor da ne mogu da nam odobre jer nemaju dovoljno podataka. Poljak odjednom više nije onako prijateljski nastrojen (jer neće dobiti proviziju od kredita koji je prodao) i predloži nam da nađemo žirante. Naravno, to nam ne pada na pamet ni u Americi ni bilo gde drugde na kugli zemaljskoj.

Dakle, posle dve i po godine života u Americi, skoro isto toliko rada, redovnih dobrih prihoda, redovnog pokrivanja ceha na kreditnoj kartici i plaćanja svih ostalih računa i dalje nije moguće da dobijem mali kredit i da otvorim račun sa koga mogu da kupujem akcije novcem koji imam na štednom računu. Kad bolje razmislim, to je u suštini dobro. Ukoliko moj muž i ja ikada pomislimo da na kredit kupimo životni prostor, biće nam izuzetno komplikovano da da se nađemo na takvoj doživotnoj robiji.

Kroz isto ovo prolaze i mladi Amerikanci, ali banke su daleko spremnije da njima daju kredite za studiranje i hipotekarne kredite koje posle otplaćuju do sudnjeg dana. Tako liberalni kapitalizam narodnim masama omogućava da ostvare svoj "američki san" i drži ih u pokornosti i u režimu rad-red-disciplina. I to je sasvim u redu jer američki ekonomski sistem, koji je do pre nekoliko decenija bio veoma uspešan, ima začkoljice koje su u igri velikih brojki dobre za američko društvo u celini. Nažalost, čula sam od mnogih mladih ljudi da ne žele i ne mogu da imaju decu dok ne otplate studentske kredite. A to će se desiti kada budu imali preko 40 godina. U međuvremenu će uzeti hipotekarne kredite da bi imali gde da žive. Onda će uzeti kredit za vantelesnu oplodnju. I tako dalje.

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Šta je najvažnije

Prošlo je par nedelja od kako su Amerikanci izabrali Donalda Trampa za predsednika. Čitam redovno New York Times i skoro svi tekstovi o domaćoj politici, a i spoljnoj, su o budućem predsedniku i njegovom timu odnosno kabinetu. Pošto živim u glavnom gradu na istočnoj obali, okružena sam ljudima koji su pristalice druge opcije i koji sebe smatraju liberalnim demokratama. Provincijska Amerika ove ljude naziva elitom. U svakom slučaju, većina ljudi u Vašingtonu još uvek ne može da veruje da će imati zvezdu rijalitija za predsenika.

Ono što je mene prilično začudilo nije to što je Tramp izabran za predsednika nego kako su ljudi ovde reagovali na to. A upravo je ta reakcija pokazala šta je ljudima ovde najvažnije. Moj emotivni i mentalni sklop je takav da su mi najvažniji moje dete, moj muž, moja sestra, njena deca, moja majka, članovi moje uže i šire porodice, zdravlje, prijatelji i moralni odnos i poštovanje koje imam sama prema sebi i prema ljudima oko sebe. Od kako živim u Americi pokušavam da dokučim šta je Amerikancima važno u tom istom smislu i uvek mi se učini da je sve ono što je meni važno za njih predmet nekog ugovora, projekat koji treba da se odradi i da nemaju emotivan odnos ni prema čemu, da su u svim svojim odnosima "hladne glave" i da se ne sekiraju ni oko čega.

Onda sam je u sredu 9. novembra, dan posle izbora, doživela potpuni šok. Otišla sam na posao kao i svake srede. Kao i svake srede imala sam takozvani "staff meeting" u 11, a taj sastanak se pretvorio u kolektivnu psiho seansu. Nešto kao ono što gledamo u američkim filmovima kada se redovno okuplja grupa za podršku anonimnih alkoholičara, anonimnih žderača krofni, anonimnih skupljačica kupona za samoposlugu i slično. Predsednica organizacije, moja glavna šefica, započela je sastanak kratkim osvrtom na ishod izbora i rekla da ćemo posvetiti desetak minuta ovoj temi i da svako može da kaže šta god misli.

U tom trenutku je polako krenula lavina i posle nekih pet minuta većina mojih koleginica i kolega za ovalnim stolom u sali za sastanke ridalo je i plakalo. Doživeli su ishod izbora kao lični poraz, kao potpunu propast, kao kraj svega. Samo nas troje - Meksikanac, Nemica i ja - nismo plakali. Ljudi sa kojima radim su poreklom iz drugih krajeva Amerike. U Vašingtonu je retko ko domorodac. Dakle, svi Amerikanci su se našli vrlo lično pogođeni i ugroženi izborom novog predsednika. I onda sam shvatila: demokratija je najvažnija. Ili ono što svaki Amerikanac pojedinačno podrazumeva pod demokratijom. Za ljude sa kojima radim to je liberalna, kosmopolitska, šarenolika, multikulturalna demokratija. Za ljude koji su izabrali novog predsednika to je konzervativna, tradicionalna, bela, izolacionalistička demokratija. Za prvu grupu ishod izbora predstavlja spoznaju da postoji ova druga grupa.

U susednoj organizaciji koja je na istom spratu, a bavi se istim programima kao i moja, rade ljudi iz Amerike ali i iz različitih krajeva sveta. U toj organizaciji radi i jedna mlada žena rođena u Bejrutu, Jermenka poreklom, provela detinjstvo i tinejdžersko doba u Libanu, školovana u Americi. Pošto dve organizacije zajedno koriste kuhinju i veliku konferencijsku salu, srećemo se često, pa sa njom porazgovaram o Bejrutu, o tome koja od nas je gde živela, o libanskoj hrani, o tome šta nam se tamo dopada a šta ne. Dva dana posle izbora srele smo se u kuhinji i ona me je pitala da joj objasnim o čemu se radi. Kaže da kod nje svi plaču, da mnogo ljudi na dolazi na posao, da joj je jedna koleginica rekla da mora ranije da ode kući sa posla jer se boji da će njena cimerka da naudi sebi. Kaže da su na staff meeting-u ljudi bili u suzama i da su potpuno slomljeni. Ni njoj ni meni nije bilo baš jasno o čemu se radi. Obe smo doživele sankcije, bombardovanje, pobune, proteste, represiju, sate bez struje, bez vode, nedostatak osnovnih namirnica, kupovinu hrane na crnoj berzi i slično. I nikada nismo i ne bismo plakale zbog ishoda predsedničkih izbora.

Niko ovde nije više u pravu ili manje u pravu. Svako od nas iza sebe ima određeno iskustvo koje nas čini onakvima kakvi smo. Mene je moje životno iskustvo učinilo ciničnom i bezosećajnom za sve što je u suštini van moje moći, ali vrlo osećajnom za sve ono na šta mogu da utičem i za sve one koje mogu da zaštitim i da im pružim nešto. Neki drugi ljudi, koji su odrasli u bajci i potpunoj sigurnosti, imaju jaka osećanja za ono što su viši, neopipljivi, idelistički ciljevi. Zato se i razlikujemo u svakom pogledu. I tako i treba da bude.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Male razlike

Dok sam posećivala Ameriku turistički ili poslovno nisam primećivala male kulturološke razlike koje nemaju skoro nikakav značaj u širem smislu međusobnog razumevanja ili nerazumevanja različitih kultura i nacija, ali meni predstavljaju interesantne vinjete mog života u Americi. Te male razlike nemaju uticaj na mene, moju porodicu ili posao, ali kao osoba koja voli da analizira ljude, njihove navike i korene tih navika, ne mogu da ih ne primetim.

Etikecija za stolom - Većina Amerikanaca ne koristi viljušku i nož tokom celog obroka. Hrana na tanjiru se iseče pomoću viljuške i noža, nož se odloži, viljuška se prebaci u desnu ruku i njome se uzima hrana, a leva ruka se spusti u krilo ispod stola. Amerikanci retko jedu sa viljuškom u levoj ruci dok nož koriste za sečenje mesa ili druge hrane sukcesivno i za stavljanje hrane na viljušku. Moj tata koji je mladost proveo gledajući kaubojske filmove i primetio način na koji Amerikanci jedu, često se šalio da oni ispod stola drže pištolj da mogu da pripucaju u slučaju opasnosti.

Higijenske navike - Amerika je antiseptična zemlja i ljudi se veoma plaše bakterija i zaraze. Svi nose male flašice sa dezinfencionim gelom koji redovno nanose na ruke. Trude se da se što manje drže za gelendere i ostale šipke u javnom prevozu. Kada kijaju ili kašlju to čine u unutrašnju stranu lakta, odnosno u rukav, a ne u šaku kao mnoge druge nacije. Ovo potpuno ima smisla jer ako kinem u šaku i uhvatim se za nešto ili se rukujem sa nekim, bacili mogu da pređu na neki predmet ili drugu osobu. Doduše, ne znam koliko dugo bacili mogu da prežive na vazduhu, pa ne znam da li ovo ima naučno opravdanje.

Međutim, postoje neke kontradiktornosti kada je u pitanju higijena. Često se mogu videti muškarci kako celom šakom hvataju cipelu odozdo dok drže muški prekrštene noge. Žene u istoj torbi nose cipele (koje nisu u kesi), kutiju sa ručkom, šal i torbicu sa šminkom, a tašnu po pravilu drže na podu. Takođe sam mnogo puta videla da ljudi stave tanjir sa hranom ili šolju sa kafom na pod kada u blizini nemaju sto. Moja kćerka u školi mnogo više sedi na podu nego za stolom (klasične klupe ne postoje) i rekla mi je da pre nego što ručaju ne moraju da idu da operu ruke.

Golotinja na ulici – Ne mislim na ljude kako skaredno trče obnaženi po ulici nego na ljude koji su po pravilu obučeni kao da je 10 do 20 stepeni toplije nego što jeste. Žene ne nose najlon čarape uopšte nego idu golih nogu čak i kada je temperatura ispod nule. Deca su obično mnogo slabije obučena od roditelja. Pre par dana sam videla devojčicu u letnjoj haljinici bez rukava, na bosim nogama Crocs-ice, a bilo je 10 stepeni i duvao je jak vetar. Doduše, sijalo je sunce. Zimi gledam ljude kako se tresu od hladnoće sa glavom uvučenom između ramena i uopšte mi nije jasno zašto vole da im bude hladno.

Tabletomanija – Amerika je jedna od zemalja sa najvećom potrošnjom lekova protiv bolova u svetu. Ako ne i prva u svetu. Amerikanci piju lekove za svaku postojeću i moguću boljku. Moje mlade koleginice od po 25 godina popiju šaku lekova i vitamina onog momenta kada počnu da šmrču zbog virusa ili možda zbog toga što u sred zime dolaze na posao u kupaćem kostimu i japankama. Međutim, konzumiranje velikih količina lekova možda i ima smisla jer se i pored obnaženosti ne razboljevaju onoliko koliko bih pretpostavila. Imam utisak da ljudi piju velike količine lekova protiv bolova, za spavanje, za buđenje, za varenje, protiv depresije, itd. zato što ne mogu da podnesu ni najmanju količinu bola ili patnje. Ovde niko ne govori o tome kako je proveo neprospavanu noć (tras lek za spavanje) ili o bolu u krstima (zvek lek protiv kostobolje). Dakle, nema Jeremija.

Pokloni – Kada nekome odnesete poklon za rođendan, godišnjicu, naselje i slično, slavljenici nikada neće otvoriti poklon pred vama i pokazati bilo kakvu reakciju. Poklon se uzme od gosta i skloni se na stranu. Vrlo često ćete posle proslave dobiti zahvalnicu poštom ili u vidu email-a. Međutim, niko ne komentariše poklon koji je dobio/-la. U početku mi je to bilo baš čudno i osećala sam se kao da nisam ništa ni poklonila, ali sada sam se navikla pa mi je sasvim svejedno da li se nekome dopao poklon.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.