Sigurna sam da se pripadnici moje generacije, koji su rasli u bivšoj Jugoslaviji, sećaju da smo imali mnogo toga što danas nemamo, kao sto su školski TV program i viršle na crvenom PKB kiosku. Takođe se, verujem, sećaju da mnogo toga nismo imali. Ili smo imali u malim količinama. Čuvali smo lepe kese iz finih radnji, najčešće iz inostranstva. Flaše od stranih alkoholnih pića služile su da se naprave lampe i svećnjaci. Naše mame i bake koristile su isti komad aluminijumske folije po nekoliko puta. Kese za odlaganje hrane i ambalažu od sladoleda i margarina takođe. U flomastere smo duvali kada se osuše ne bismo li ih "naterali" da prorade. Limene kutije od danskog keksa su se koristile za odlaganje šivaćeg pribora, dugmadi, šrafova, ili kao trezori puni devojačkih sitnica. I još mnogo toga smo želeli i iščekivali.
I u Americi su ljudi oduvek želeli razne stvari. Međutim, njihove stvari se veoma razlikuju od naših stvari. Ono što je suštinski različito je što američke mame i bake NIKADA nisu "reciklirale" kesice za zamrzivač niti su koristile kutiju od sladoleda za odlaganje hrane ili za transport hrane od jedne do druge adrese. Naravno, i ovde ima onih koji to rade, ali ih je procentualno daleko manje nego na Balkanu. U Americi se skoro sve reciklira, ali se ne "reciklira" u ponovnu upotrebu. Ovo je zemlja izobilja, a Amerikanci razmišljaju opušteno i široko, što bi rekli Beograđani.
Na primer, u većini stambenih zgrada vešeraj sa mašinama za pranje i sušenje nalazi se u podrumu ili po jedan na svakom spratu. Osim korpi za veš koje ljudi imaju u stanu, postoje i raznorazne korpe i velike platnene kese za prenošenje prljavog i čistog vesa. To se, naravno, kupuje i nije nimalo jeftino. Kao i svako dete socijalizma koje razmislja na štedljiv način, ja u ovu svrhu upotrebljavam ogromnu IKEA kesu i ogromno providno plastično pakovanje sa ručkom u koje je bio upakovan komplet jastuka i prekrivača koje smo kupili u prvih par dana života u Vašingtonu. Jednom prilikom ušla sam u lift noseći tu "torbu" punu čistog veša, a komšija je samo pogledao i rekao: "What a great idea!" On je u rukama držao veliku plastičnu korpu "specijalizovanu" za čist veš. Naravno da je "geat idea" koja može da padne na pamet samo nekome ko nije rastao u sveopštem društvenom izobilju.
U organizaciji u kojoj sam do nedavno radila odlučili su da knjige koje su štampali pre petnaestak godina, a nisu uspeli da prodaju, jednostavno bace u đubre. Ne radi se o 20-30 primeraka. Radi se o stotinama i stotinama medicinskih stručnih knjiga. Pitala sam zašto ih ne poklone nekoj medicinskoj obrazovnoj ustanovi. Rekli su mi da verovatno niko nije zainteresovan. Pitala sam zašto ne daju da se knjige recikliraju. Dobila sam odgovor da bi mnogo koštalo da ih odnese jedan od servisa za reciklazu. Još uvek mi ne izbija iz glave ideja da te knjige ipak treba pokloniti nekoj deci koja studiraju medicinu. Ali, šta mi vredi što imam grandiozne ideje kada te ideje imaju korene u drugoj kulturi, društvenom uređenju i ekonomiji.
Nisam kao moja baka. Ne upotrebljavam isto parče alu-folije po pet puta. Ali ni ne umotam sendvič u parče alu-folije veličine omanjeg karipskog ostrva. Ne upotrebljavam istu kesicu za zamrzivač više puta. Ali uredno skupljam fine, praktične kutije od kiselog mleka i sladoleda sa poklopcima koji dobro "dihtuju". Moja kćerka ne duva u flomastere da bi ih razradila. Ali kutiju od danskog keksa koristi za svoje lutkice, gumice za kosu, mašnice i ostalo dečje blago. I baš sam prošlog vikenda, posle kupovine garderobe, uredno na dno ormana odložila fine kese i kesice jer se nikada ne zna kada će mi biti potrebne.
I u Americi su ljudi oduvek želeli razne stvari. Međutim, njihove stvari se veoma razlikuju od naših stvari. Ono što je suštinski različito je što američke mame i bake NIKADA nisu "reciklirale" kesice za zamrzivač niti su koristile kutiju od sladoleda za odlaganje hrane ili za transport hrane od jedne do druge adrese. Naravno, i ovde ima onih koji to rade, ali ih je procentualno daleko manje nego na Balkanu. U Americi se skoro sve reciklira, ali se ne "reciklira" u ponovnu upotrebu. Ovo je zemlja izobilja, a Amerikanci razmišljaju opušteno i široko, što bi rekli Beograđani.
Na primer, u većini stambenih zgrada vešeraj sa mašinama za pranje i sušenje nalazi se u podrumu ili po jedan na svakom spratu. Osim korpi za veš koje ljudi imaju u stanu, postoje i raznorazne korpe i velike platnene kese za prenošenje prljavog i čistog vesa. To se, naravno, kupuje i nije nimalo jeftino. Kao i svako dete socijalizma koje razmislja na štedljiv način, ja u ovu svrhu upotrebljavam ogromnu IKEA kesu i ogromno providno plastično pakovanje sa ručkom u koje je bio upakovan komplet jastuka i prekrivača koje smo kupili u prvih par dana života u Vašingtonu. Jednom prilikom ušla sam u lift noseći tu "torbu" punu čistog veša, a komšija je samo pogledao i rekao: "What a great idea!" On je u rukama držao veliku plastičnu korpu "specijalizovanu" za čist veš. Naravno da je "geat idea" koja može da padne na pamet samo nekome ko nije rastao u sveopštem društvenom izobilju.
U organizaciji u kojoj sam do nedavno radila odlučili su da knjige koje su štampali pre petnaestak godina, a nisu uspeli da prodaju, jednostavno bace u đubre. Ne radi se o 20-30 primeraka. Radi se o stotinama i stotinama medicinskih stručnih knjiga. Pitala sam zašto ih ne poklone nekoj medicinskoj obrazovnoj ustanovi. Rekli su mi da verovatno niko nije zainteresovan. Pitala sam zašto ne daju da se knjige recikliraju. Dobila sam odgovor da bi mnogo koštalo da ih odnese jedan od servisa za reciklazu. Još uvek mi ne izbija iz glave ideja da te knjige ipak treba pokloniti nekoj deci koja studiraju medicinu. Ali, šta mi vredi što imam grandiozne ideje kada te ideje imaju korene u drugoj kulturi, društvenom uređenju i ekonomiji.
Nisam kao moja baka. Ne upotrebljavam isto parče alu-folije po pet puta. Ali ni ne umotam sendvič u parče alu-folije veličine omanjeg karipskog ostrva. Ne upotrebljavam istu kesicu za zamrzivač više puta. Ali uredno skupljam fine, praktične kutije od kiselog mleka i sladoleda sa poklopcima koji dobro "dihtuju". Moja kćerka ne duva u flomastere da bi ih razradila. Ali kutiju od danskog keksa koristi za svoje lutkice, gumice za kosu, mašnice i ostalo dečje blago. I baš sam prošlog vikenda, posle kupovine garderobe, uredno na dno ormana odložila fine kese i kesice jer se nikada ne zna kada će mi biti potrebne.
