Liberalni kapitalizam

Ne znam kako ekonomske i političke nauke definišu liberalni kapitalizam, odnosno ekonomski liberalizam, ali znam da nije pravedan. Isto kao što ni socijalizam nije pravedan. Iskustvo života u socijalizmu i u liberalnom kapitalizmu uticalo je na moje ubeđenje u to da je model socijalne demokratije kakva postoji u Nemačkoj i Skandinaviji daleko bolji od američkog liberalnog kapitalizma i od istočnoevropskog socijalizma. Nisam sigurna da se to uopšte zove socijalna demokratija, ali ja je tako zovem.

Američki ekonomski sistem je u velikoj meri odličan primer za socijalni darvinizam ili ono što zovemo "velika riba jede malu ribu". Ko je jači, taj pobeđuje, dok slabići bivaju ostavljeni da prežive kako znaju i umeju. Naravno, postoje u Americi ljudi, fondacije i korporacije koji daju velike sume novca organizacijama koje se bave humanitarnim radom. Međutim, to je samo kap u moru potreba koje postoje. Najveći problem je u tome što država ne brine sistematski o beskućnicima, mentalno obolelim ljudima, siročićima i ostalim marginalizovanim grupama. U centru Vašingtona gde radim svakog dana viđam dosta beskućnika koji spavaju na ulici i nose torbe sa svom svojom imovinom. Ljudi koji rade za vladu, neprofitne organizacije, lobističke kuće i korporacije prolaze pored njih potpuno naviknuti na beskućnike kao deo uličnog pejzaža.

Većina Amerikanaca radi, a nezaposlenost je na vrlo niskom nivou. Pritom su kupovna moć i kvalitet života prilično opali u odnosu na period od posle Drugog svetskog rata do pre 30 godina. Mlade generacije žive manje kvalitetno od svojih roditelja. Ali ono što je sigurno je da posla ima. Pošto se američko društvo zasniva na izuzetno jako izraženom individualizmu, većina ljudi koja radi ne sažaljeva sirotinju i beskućnike koji ne rade zato što polaze od toga da svako ko hoće može da radi. Dakle, živeti na ulici je lični izbor. A šta je sa onima koji su bolesni pa ne mogu da rade? O njima nema ko da brine. Njih niko ne želi u svojoj blizini. A država liberalnog kapitalizma ne postoji da bi brinula o onima koji nisu radno sposobni.

Pred Dan zahvalnosti sam sa organizacijom gde sam do skora radila išla u kuhinju jedne humanitarne organizacije da seckam povrće i voće za obroke za beskućnike. Moja bivša šefica nam je to organizovala da bismo pokazali dobročinstvo prema sirotinji. Pitala me je da li sam to ikada u životu radila. Rekla sam da nisam. Ali sam zato finansijski pomagala svoje roditelje, staru tetku i druge meni bliske ljude kada im je bila potrebna pomoć.

Svako društvo na svoj način pokušava da zaleči svoje boljke. Ne postoji čarobna formula za problem siromaštva i bolesti. Jedino mi nije jasno zašto država koja još uvek ima najmoćniju ekonomiju na svetu ne može da se pobrine za ljude koji žive po ulicama i pate od raznoraznih bolesti. I nije mi jasno zašto se jedna moja bivša koleginica užasno plaši da neće imati krov nad glavom kada ode u penziju pošto joj je penzioni fond vrlo "tanak". A pritom ima dve kćerke koje rade na Menhetnu i zarađuju prilične količine novca. Ono što znam je da ja nikada ne bih dozvolila da moja majka nema krov nad glavnom ili da nema šta da jede, a ja da živim sasvim komotno.

Profesija i posao

U proleće 2016. godine napisala sam tekst o tome da je najbolje što Amerika ima mogućnost pronalaženja i menjanja posla. Posle skoro tri godine ostajem pri tom mišljenju. U ovu zemlju nisam došla bežeći od rata, progona ili bede, na svu sreću. Nisam ovde zbog prividnog bogatstva ili pravičnosti američkog sistema. Ima bogatijih i daleko pravičnijih zemalja od Amerike. Ovde sam došla zbog posla i sopstvenog profesionalnog ostvarivanja. U Srbiji sam udarila u zid svega i svačega i nisam mogla da nađem bolji posao od onoga koji sam imala i bez trunke žaljenja napustila.

Nije mi bilo lako da nađem prvi posao. Drugi, koji je bio privremeni posao, našla sam mnogo lakše. Treći, koji napuštam uskoro zbog mnogo boljeg posla, dobila sam još lakše od drugog. Radila sam taj posao tri i po godine i bila osrednje zadovoljna. Moje povremeno nezadovoljstvo poslom bilo je prouzrokovano činjenicom da sam u Vašingtonu stala na crtu sa ljudima koji su ovde odrasli i obrazovali se i koji su uvek radili za američke firme i organizacije, bilo u Americi bilo van zemlje. Ti ljudi su od kolevke trenirani da sve što rade posmatraju i predstavljaju kao sopstvno veliko dostignuće, da se hvale i da smatraju da je američki način jedini način razmišljanja i obavljanja posla. Ja sam odrasla u atmosferi gde dete ne treba hvaliti da se ne pokvari, gde su se nastavnici i profesori trudili da mi pokažu koliko ne znam, gde je sve što radim bilo pod stalnom kritičkom lupom. Ja: "Mama, dobila sam pet minus!" Moja mama: "Zašto ono minus?" Sve što sam radila u Američkoj ambasadi više od 15 godina smatrala sam da ide u rok službe i da nije nikakvo dostignuće. E pa nije tako!

Posle skoro pet godina života i rada u Vašingtonu naučila sam da posmatram sebe kao nekoga ko je mnogo postigao u životu, u poslu i u akademskom smislu. Samo je moj prvi posao od dva meseca bio ispod mojih kvalifikacija ali i dalje u kancelariji, ne u samoposluzi. Daleko od toga da je bilo lako. Mislila sam da nikada nikoga ovde neću ubediti da uvaži sve što znam i mogu. Bilo je naporno laktati se sa Amerikancima koji su surovi i krvoločni zbog jake konkurencije. Nije bilo lako zadržati profesionalni i lični integritet koji je potpuno različit od tipično američkog. Nedavno sam dobila veliki kompliment od mog asistenta sa kojim radim godinu i po dana. Rekao mi je da želi da nauči da posmatra stvari kao ja, iz drugačijeg ugla nego što to Amerikanci rade.

Krajem decembra sam onako rekreativno konkurisala na jedan posao mislivši da me neće uopšte uzeti u obzir. U balkanskom maniru sam mislila da ja nemam šta da im ponudim i da ima mnogo drugih koji će na intervjuima ispričati bajke o sebi i svojim dostignućima i da će neko od njih, neko od rođenih Amerikanaca dobiti posao. Posle prvog telefonskog intervjua sa čovekom iz ljudskih resursa nisam imala nikakav osećaj. Usledila su još dva intervjua u njihovoj kancelariji posle kojih sam počela da verujem da možda i bude nešto. Onda mi je ponovo zakazan telefonski razgovor sa istim čovekom iz ljudskih resursa. Ponudili su mi posao i platu koju sam tražila. Naravno, prihvatila sam.

Dakle, mislim da je najbolje od svega u ovoj zemlji to što posla ima i što mogu da ostavim posao kojim nisam zadovoljna. I radujem se promeni i svom novom poslu.