Oružje njihovo nasušno

Odrasla sam i živela u zemlji u kojoj se prangija za regularnu Novu godinu, a još više za srpsku Novu godinu. U srednjoj školi sam iz predmeta "Odbrana i zaštita" morala da idem na vojni poligon na gađanje (ili kako smo to u školi zvali "na streljanje", Bože me oprosti) i da pucam u metu iz puške M-48. Tada sam imala 17 godina, bilo je proleće, i jedino o čemu sam brinula bilo je da mi na ramenu ne ostane ogromna modrica pošto je trebalo ići na bazen i na more. Imala sam nula pogodaka, naravno. Onda sam u svojim dvadesetim živela na nekih 400 km od linije fronta. Preživela sam skoro tri meseca NATO bombardovanja. U kasnim tridesetim sam živela u Bejrutu gde su ljudi na suvozačkom sedištu vozili kalašnjikove, a na bitnim lokacijama po gradu bili su raspoređeni tenkovi okruženi vojnicima naoružanim do zuba. U tih par godina Liban je više puta bio na ivici građanskog rata, a ja sam sa terase gledala i slušala male ratove koji su povremeno izbijali zbog parking mesta ili neke druge banalnosti.

Trebalo je da dođem u Ameriku da živim da bih počela da razmišljam o tome da li će u školu u koju ide moja kćerka uleteti tinejdžer psihopata naoružan polu-automatskom puškom. Takva vam je ta demokratija. Svako ima prava na sve pa tako svako ima prava da pazari pištolje, puške za lov na životinje i ljude, municiju i ostale divote koje pomažu ljudima da se osećaju moćno i bezbedno. Amerikancima je ovo pravo zagarantovano drugim amandmanom Ustava, a taj Ustav je nastao 1787. godine, odnosno pre nekih 230 godina. Tada nije postojala gradska ili državna policija nego su se ljudi sami branili od divljih životinja i divljih domorodaca. Sada postoje sve moguće policije, sudovi, tužioci, privatna obezbeđenja i ostala zakonom regulisana tela koja štite građane od kriminalaca i dele pravdu. Ili barem pokušavaju da ih zaštite.

Svaki put kada se desi ono što ovde zovu masovnom pucnjavom i kada neki psihopata ili sociopata uleti u školu i poubija decu ili zaređa da puca po masi na nekom javnom okupljanju, meni bude po par dana muka. Osećam fizičku potrebu da povraćam zato što to uopšte ne mogu da shvatim. Mogu da shvatim da neko ko ima teško psihičko oboljenje želi da poubija sve redom. Ne mogu da shvatim da je u zemlji gde nikome ne smete da zadirete u privatnost, gde ne smete da osuđujete druge ljude zbog ovoga ili onoga, gde svako ima prava na svoje mišljenje i svoju šansu, država dozvoljava da svako može u bilo kom trenutku da oduzme život velikom broju ljudi iz čistog trenutnog hira. A pritom zemlja nije u ratu. Barem nije na sopstvenoj teritoriji.

Ono što me još više zapanji svaki put kada se desi nešto strašno kao što se desilo prošlog petka u jednoj srednjoj školi u Teksasu, ljudi skoro uopšte ne pričaju o tome. Kao da ih je baš briga što je tamo negde izginulo deset mladih bića u školi. Nisu deca išla u turizam u Jemen ili Sudan, nisu iz dosade igrali fudbal na minskom polju. Bili su u školi. Onda krene lavina glupetarija tipa "our thoughts and prayers are with them" što će sigurno biti od velike pomoći i toj deci na onom svetu i njihovim roditeljima na ovom svetu. Doduše, upravo ti roditelji imaju punu kuću oružja jer jedino tako mogu da odbrane svoju imovinu. A imovina je važnija od dece, rekla bih. I tako u krug i u nedogled. 

***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Kečap i ostalo povrće

Amerika je zemlja sa najvećim izborom svih mogućih proizvoda, a posebno hrane. Sve kuhinje sveta imaju svoje restorane u Americi, posebno u velikim gradovima na zapadnoj i istočnoj obali zemlje kao što su Njujork, Boston, San Francisko, Sjetl, itd. Međutim, nije sva hrana po restoranima ukusna i fina. Amerikanci vole jake ukuse i ogromne količine hrane u tanjiru. Vrlo često je hrana u restoranima preslana i zgusnuta kukuruznim brašnom što prilično teško pada na stomak. A o kolačima neću ni da govorim. Svaki kolač ili pecivo su preslatki. Zimus kada sam sa porodicom bila na ostrvu Martinik, koje pripada Francuskoj, iznenadio me nedostatak šećera u kroasanima i ostalom finom pecivu. Isto tako i kada odem u Beograd i jedem torte i kolače primetim da mi je parče reform torte manje slatko od američkog mafina, na primer.

Jedan od osnovnih američkih životnih principa je izobilje u svemu. Treba nahraniti više od 320 miliona ljudi koji su navikli na velike količine svega. Zato hrana u restoranima mora da bude zasitna i da porcije budu velike. U današnje vreme kvalitetna ishrana nije jeftina, posebno u Americi. Kvalitetno voće i povrće koštaju više od mesa koje je puno hormona i antibiotika i koje se stavlja u McDonald's hamburgere. Amerika je takođe poznata po genetski modifikovanom voću i povrću koje je daleko jeftinije od onog koje je nastalo prirodnim putem. Zbog toga je još u vreme Ronalda Regana, kada je smanjen državni budžet za školske obroke, počela praksa da se kečap u školskom obroku ponudi deci umesto povrća. Neki čak tvrde da je tada usvojen zakon kojim je kečap proglašen povrćem, ali to nije tačno. Tačno je da je država dozvolila da se povrće zameni kečapom kao znatno jeftinijom, prerađenom varijantom povrća. A samo jedna kašičica kečapa ima skoro 4 grama šećera.

Iako je Amerika ogromna i izuzetno raznolika zemlja, različita jela koja su nastala ovde nisu postala globalno popularna, osim hamburgera u zemički sa svim dodacima koji je izumeo jedan Teksašanin pred kraj 19. veka. Nedavno sam gledala jednu kulinarsku seriju i bilo mi je veoma interesantno kako je jedan poznati američki kuvar objasnio zašto Amerika nema svoju kuhinju koja bi bila popularna u ostalim delovima sveta. On tvrdi da su najbolja i najkreativnija jela nastala u uslovima siromaštva i nedostataka namirnica, što u Americi od naseljavanja Evropljana do današnjeg dana nije slučaj. Kada ljudi imaju svega u velikim količinama, ne moraju da budu kreativni da bi se prehranili. U Americi nikada nije bilo gladi zahvaljujući ogromnim prostranstvima plodne zemlje i drugim prirodnim bogatstvima.

A onda, naravno, postoji i ono što se ovde naziva specijalnim interesima. Svaka grana privrede lobira za svoje interese pa američki Kongres donosi zakone i pravila koja pogoduju tim specijalnim interesima. Kao što vojno-industrijski kompleks lobira senatore i kongresmene da budu naklonjeni ratovanju, tako i prehrambena industrija lobira za svoje interese. Pre 50 godina prosečni Amerikanac je bio vitak i zdrav. Danas je gojazan i bolestan. Dakle, prehrambena industrija trpa šećer i ostale "zdrave" sastojke u hranu i piće, Amerikanci to jedu, goje se, oboljevaju, a onda im u pomoć priskaču zdravstvo, osiguravajuće kuće i farmaceutska industrija. I svima dobro. Osim onom mučeniku što jede hleb pun šećera, pije gazirana pića i Starbucks kafu koja je puna šećernog sirupa.