Godina jedan

Pre godinu i otprilike mesec dana preselila sam se sa porodicom iz Beograda u Vašington. Prva godina mog života u Americi bila je ispunjena velikim brojem novih doživljaja i iskustava, učenjem i prilagođavanjem, balansiranjem između starog i novog, velikom tugom, uzbuđenjima, stresom i neizvesnošću, novim prijateljstvima, novim poslovima i svime onim što nosi novi život u novoj sredini. I kao što sam poslednje dve godine u Beogradu pre dolaska u Ameriku sebi pomalo ogorčeno ponavljala: “Sposobnima niko ne pomaže,” i “Hrabre niko ne žali,” tako sam u Americi od samog početka ponavljala: “Sreća prati hrabre.” Morala sam u to da verujem jer smo se moj muž i ja zaputili ovamo sa kćerkicom u potpunu neizvesnost. Jedino što smo imali bio je legalan useljenički status. Sve ostalo je bila velika hrabrost. Neki su nam govorili da je to velika ludost.

Nisam osoba koja čeka da joj se desi život. Uvek sam sebi stvarala život i nikada se nisam plašila života. Plašim se da mi se ne dese tuđi životi, od sopstvenog ne zazirem ma kako ponekad zastrašujuće delovao. Jednog dana kada se okrenem iza sebe sigurno neću reći: “Gde sam bila? Nigde. Šta sam radila? Ništa.” Prethodnih godinu dana mi je donelo iskustvo zlata vredno, novo poimanje sopstvenih vrednosti, znanja i sposobnosti, još jedan sloj tolerancije i netolerancije, kao i veliko samopouzdanje koje je moja zemlja prethodno dobro ugazila. Prethodnih godinu dana odnelo je mog tatu, moju tetku i moju divnu, veselu cica-kumu, meni bliske ljude koji će mi zauvek nedostajati. Prethodnih godinu dana donelo je i tri vesele, zdrave bebe u mojoj bližoj okolini.

Mogu da se pohvalim time da sam za godinu dana od šest intervjua za posao na koje sam otišla dobila četiri posla. Prvi posao počeo je dobro ali se vrlo brzo završio jer jedna agencija američke vlade nije htela da mi izda takozvani “security clearance” iako sam ga nekada imala u Beogradu. Drugi posao sam dobila zahvaljujući jednoj mojoj divnoj prijateljici. Bio je to dobar posao ali ubrzo mi je stigla ponuda za još bolji. Treći posao uskoro ostavljam zbog posla koji sam zamislila i poželela kada sam se zaputila u Ameriku. Dakle, bilo mi je potrebno godinu dana da postignem ono čemu sam težila i dobijem priliku da nadogradim svoju prethodnu karijeru. A šta će biti dalje “čitaćete u knjigama,” što bi rekla jedna moja bivša koleginica.

Nedavno sam bila u Beogradu i bilo mi je baš lepo. Da citiram svog muža: “U Srbiji je najbolje biti turista.” I potpuno je u pravu. Tako sam se osećala i kada sam iz Bejruta odlazila u Beograd, doduše daleko češće nego sada iz Amerike. Videla sam porodicu, prijatelje i komšiluk, obavila posliće, jela burek i praseće pečenje, riblju čorbu i somovinu na žaru, jaretinu u kajmaku i divne torte i kolače, prošla par puta kroz moju pijacu i moje ulice. Onda sam se vratila u Vašington. Prve nedelje sam bila malo pogubljena, kao osoba bez identiteta, koja nigde ne pripada. Međutim, moja porodica, ovdašnji prijatelji, osvajanje novog željenog posla i svakodnevne obeveze pomogli su mi da se ponovo pronađem.

Srečna sam i zahvalna zbog toga ko sam i odakle sam. Ponosna sam na ono što sam postigla. I znam da će narednih godinu dana biti ispunjeni novim iskustvima i uspesima.

Modna politička (ne)korektnost

Već duže vremena dvoumim se da li da pišem na temu mode i stila u Vašingtonu. Kada živite u Vašingtonu neminovno usvojite takozvanu političku korektnost pod kojom se, između ostalog, podrazumeva da ne osuđujete druge ljude jer su drugačiji od vas, da ne komentarišete ironično i bezobrazno, da vam na licu ostane urezan izraz blagosti i smeška u očima i na usnama čak i kada neko uradi ili kaže nešto od čega bi vam inače pala fioka, da živite u potpunom odsustvu cinizma i zloće. E pa ja to ne mogu! Ne mogu kada su u pitanju izgled i stil, posebno ženske populacije.

Prvo i osnovno, moj utisak je da žene u Vašingtonu spavaju i idu na posao u istoj odeći. Jedina razlika između dnevne i noćne varijante je u tome što se na posao obligatno ide sa mokrom kosom i u japankama. U krevet se ide suve kose i bez japanki. Nadam se…

Ovde skoro niko ne koristi parfeme jer su svi alergični na mirise. Jedini miris koji ujutru možete da osetite kada “doterana” dama prođe pored vas je miris šampona ili nekog preparata za kosu. Preovlađuju miris jabuke i kokosa. Na prethodnom poslu sam imala koleginicu koja je svakog jutra dolazila sa mokrom kosom koja je obilato mirisala na kokos što je mene vraćalo u Mimice kod Omiša 80-tih kada sam se na letovanju mazala “Tropical Blend-om”. Nisam do sada videla nijednu ženu sa frizurom. Mislim na ono kada je kosa lepo isfenirana, oblikovana gelom ili lakom za kosu i kada na glavi postoji ono što mi nazivamo frizurom i za šta je jedna seljanka sa Kalenić pijace pitala jednu beogradsku damu: “Gospojo, jel’ vi to sve glava?”.

Šminka i parfemi mogu da se kupe u Americi ali ih kupuju turisti i prva generacija doseljenika. Naredne generacije po pravilu izgube te malograđanske navike doterivanja, šminkanja i parfimisanja. Najvažnije je šta žena nosi iznutra, da li je dobra u duši, pametna i sposobna da radi i rađa. Izgled kao kategorija ne postoji. A čak i kada se posveti pažnja izgledu subotom uveče, to izgleda uglavnom tužno: boje i stil različitih komada garderobe se po pravilu ne slažu, cipele i tašna ama baš nikako, i ne daj Bože da neka žena ima čarape na nogama. Mislim na čarape koje u Evropi predstavljaju modni detalj, koje su vrlo važan deo garderobe. Tanke kao da ne postoje, grilonke, sa šarom, samostojeće sa čipkom (koje verovatno nikada nisu stupile na teritoriju SAD – da jesu, proterali bi ih kao skaredne jer žene koje ih nose nikako ne mogu da budu kreposne supruge i majke), Falke i Wolfort čarape koje koštaju kao nedeljna potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu.

Amerikanke u Vašingtonu, osim "vrhunske elegancije", imaju i dva običaja koja me uvek iznova iznenade. Prvo, tašna koja se nikako ne sme uklopiti sa obućom, obavezno se drži na podu, u restoranu, u javnom prevozu, često i na ulici dok se neko ili nešto čeka. Drugo, mlađe dame, kada recimo moraju da čekaju sto u restoranu petkom ili subotom uveče, elegantno spuste svoja besprekorno doterana tela na trotoar. Dakle, sednu na ulicu. Vašington jeste jedan izuzetno čist i nezagađen grad, ali nikada nisam videla da mlade dame u Beču rade to isto iako su trotoari podjednako čisti.

Eto, morala sam. Ipak sam ja jedna cinična Beograđanka koja ne može da ne osuđuje druge ljude. Naravno, ja to samo vama u poverenju. Mada sam sigurna da će neki moji prijatelji i poznanici koji u Americi žive mnogo duže od mene da mi zamere zbog toga što ja sudim o izgledu ovdašnjih žena. Ali mi to verovatno neće reći u duhu političke korektnosti. Čak i ako mi kažu, pozvaću se na Prvi amandman. A ako me kroz desetak godina sretnete negde u Beogradu kako šetam mokre kose koja miriše na “Tropical Blend”, u pižami i japankama, recite mi da pročitam ovaj tekst.