Pripadam grupi ljudi koja se u zrelim godinama preselila iz svoje zemlje u drugu zemlju, tačnije na drugi kontinent. Nisam se doselila u Ameriku da bih ovde išla u srednju skolu ili studirala. Nisam ovde odrasla i nisam ovde formirala svoj način razmišljanja i navike. Naravno, život u drugoj kulturi neminovno donosi nov način razmišljanja i nove navike, ali kod onih koji se kao mladi presele u drugu kulturu, to bude sastavni deo odrastanja i sazrevanja. U zrelim godinama mogu samo da se delimično i privremeno prilagodim, ne mogu da se potpuno preoblikujem pod uticajem druge kulture. Iskreno rečeno, nema ni potrebe. Od kako sam došla u Ameriku, nisam primetila da moram iz korena da promenim svoje ponašanje da bih mogla ovde normalno da živim. I u Beogradu sam bacala đubre u kantu, a ne kroz prozor, hodala sam desnom stranom trotoara, čekala da drugi izađu iz lifta da bih ja ušla, javljala se komšijama i radila sve ono što se podrazumeva kada neko ima domaće vaspitanje. Ovakva kakva sam dobra sam za grad i zemlju u kojoj sada živim. Ništa mi ne smeta, a mislim da ništa ne smeta ni mojoj okolini.
Polako se navikavam na odsustvo mirisa (niko se ne parfimiše) ali i odsustvo ne-mirisa (nema ustajalog znoj i izduvnih gasova), navikavam se na mašine i deterdžente za veš koji nisu predviđeni za odeću od prirodnih materijala, na drugačiji ukus hrane (neki ukusi su bolji, a neki gori), na ogromne razdaljine (srećom radim na pola sata hoda od kuće), na pozitivan životni stav, na raznolikost ljudi u svakom pogledu (ne samo po boji kože i kulturi, nego i po volumenu) i na još mnogo toga.
Ušla sam u rutinu i sve je odlično. Povremeno me žacne nostalgija ali nemam vremena i razloga da joj se prepustim. Osim što se svakodnevno osećam kao podvojena ličnost...
Živim u dve vremenske zone između kojih je šest sati razlike. Nekoliko puta u toku dana, ničim izazvano, dodajem sest sati da bih znala koje je vreme u Beogradu i da bih pretpostavila šta rade meni dragi ljudi u mom gradu. Za Novu godinu sam bila svesnija ponoći u Beogradu nego ponoći u Vašingtonu. Ovde u ponoć nije bilo glasne muzike, cike, vriske, rafalne i pojedinačne paljbe i ostalih zvukova rodnog kraja. Za rođendan su mi prijatelji iz Beograda na Face-u čestitali rođendan dan ranije po vašingtonskom vremenu. I neizostavno svakog dana pogledam vesti na B92 i njuz.net-u.
Na poslu slušam muziku sa svog telefona skoro stalno. Ne, nemam svoj izbor omiljenih pesama kao većina normalnih ljudi. Pošto sam podvojena ličnost, slušam beogradske radio stanice. I to one koje uglavnom emituju ex-YU muziku. Dakle, znam koliko je sati u Beogradu, da li pada kiša ili sija sunce i kakvo je stanje na putevima. Nisam baš oduševljena time što kao bonus saznam šta rade srpske plemenske poglavice, ali nekako uspevam da ih ignorisem.
I svakog dana se neminovno zapitam dokle će to tako biti. Da li sam ja zaista podvojena ličnost? Ili sam zrela osoba koja živi u dve vremenske i kulturološke zone? Da li sam osoba koja je zrelo prihvatila svoj višeslojni identitet ili nepopravljivi nostalgičar?
Polako se navikavam na odsustvo mirisa (niko se ne parfimiše) ali i odsustvo ne-mirisa (nema ustajalog znoj i izduvnih gasova), navikavam se na mašine i deterdžente za veš koji nisu predviđeni za odeću od prirodnih materijala, na drugačiji ukus hrane (neki ukusi su bolji, a neki gori), na ogromne razdaljine (srećom radim na pola sata hoda od kuće), na pozitivan životni stav, na raznolikost ljudi u svakom pogledu (ne samo po boji kože i kulturi, nego i po volumenu) i na još mnogo toga.
Ušla sam u rutinu i sve je odlično. Povremeno me žacne nostalgija ali nemam vremena i razloga da joj se prepustim. Osim što se svakodnevno osećam kao podvojena ličnost...
Živim u dve vremenske zone između kojih je šest sati razlike. Nekoliko puta u toku dana, ničim izazvano, dodajem sest sati da bih znala koje je vreme u Beogradu i da bih pretpostavila šta rade meni dragi ljudi u mom gradu. Za Novu godinu sam bila svesnija ponoći u Beogradu nego ponoći u Vašingtonu. Ovde u ponoć nije bilo glasne muzike, cike, vriske, rafalne i pojedinačne paljbe i ostalih zvukova rodnog kraja. Za rođendan su mi prijatelji iz Beograda na Face-u čestitali rođendan dan ranije po vašingtonskom vremenu. I neizostavno svakog dana pogledam vesti na B92 i njuz.net-u.
Na poslu slušam muziku sa svog telefona skoro stalno. Ne, nemam svoj izbor omiljenih pesama kao većina normalnih ljudi. Pošto sam podvojena ličnost, slušam beogradske radio stanice. I to one koje uglavnom emituju ex-YU muziku. Dakle, znam koliko je sati u Beogradu, da li pada kiša ili sija sunce i kakvo je stanje na putevima. Nisam baš oduševljena time što kao bonus saznam šta rade srpske plemenske poglavice, ali nekako uspevam da ih ignorisem.
I svakog dana se neminovno zapitam dokle će to tako biti. Da li sam ja zaista podvojena ličnost? Ili sam zrela osoba koja živi u dve vremenske i kulturološke zone? Da li sam osoba koja je zrelo prihvatila svoj višeslojni identitet ili nepopravljivi nostalgičar?
