Poslednji tekst na ovom blogu sam objavila 15. marta 2019. godine. Ubrzo posle toga sam ceo blog poslala na prinudni odmor. Onda sam ga vratila sa prinudnog odmora nešto pre Nove godine. Sredinom aprila sam podnela zahtev za američko državljanstvo na koje sam stekla pravo posle pet godina života u Americi na osnovu Green Card-a. Procedura je u suštini bila jednostavna i trajala je devet meseci. Kakve veze to ima sa mojim blogom? Procedura za državljanstvo uključuje podrobnu proveru podobnosti koju obavljaju FBI i verovatno još pokoja policijska institucija u ovoj zemlji. A oni od januara 2017. godine baš ne vole kada neko govori protiv blagodeti života u Americi. Možda sam paranoična, ali sam to uradila za svaki slučaj pošto ovde više nema istih građanskih sloboda koje su postojale ranije. Trump nije ljubitelj istih.
Kada čitam New York Times i Washington Post ili slušam National Public Radio, vratim se u atmosferu 90-tih u Srbiji sa izuzetkom rata u komšiluku. Ne pratim konzervativne, desničarske medije ali sam sigurna da je kod njih situacija još gora nego u ovim liberalnim koje pratim. Ono što Amerikanci zovu "bipartisanship" (slaganje i saradnja između dve političke partije), koja je tradicionalno dominirala na američkoj političkoj sceni do administracije Baraka Obame, više ne postoji. To je davno prošlo vreme. Republikanci i demokrate ne mogu više skoro ni oko čega da se slože, a posebno ne oko toga što radi Donald Tramp. Pritom je taj isti čovek u javni govor uveo ono što je na Balkanu već tradicija: negativna politička kampanja, uvrede na nivou desetogodišnjaka, prezir prema svemu što nije bele puti i muško. No, neću o politici.
Prednost državljanstva vidim u tome što se više neću plašiti da će me "drndati" na aerodromu kada se vraćam u Ameriku. Nikada mi se to nije desilo ali sam čula priče o tome kako ljude koji imaju Green Card zadrže po nekoliko sati da ih ispituju zašto su uopšte bilo gde putovali. Nažalost, to su najčešće ljudi koji nisu pripadnici bele rase. Druga prednost je što mogu da konkurišem za državne poslove - što više nikada neću uraditi. Jednom sam radila za američku državu ali je to bilo u Srbiji. Iako su državni poslovni odlično plaćeni i ceo paket je bolji od onog koji nude privatni i nevladin sektor, ne hvala. Treća prednost je što mogu da radim sa bilo koje lokacije u svetu ako je moj poslodavac fleksibilan, a sve više i više poslodavaca je fleksibilno.
Procedura dobijanja državljanstva nije bila komplikovana jer znam engleski i poznajem američki politički, ekonomski i društveni sistem. Osim popunjavanja formulara, podnošenja raznih dokumenata i komunikacije sa državnom agencijom koja procesuira državljanstvo, polaže se ispit iz engleskog jezika i takozvani "civics test". Kada mi neko kaže da treba da polažem engleski, ja mislim na semantiku, kondicional (I would have come if I had had time, na primer) i pisanje komplikovanih reči (thought vs. taught ili supercalifragilisticexpialidocious). Međutim, moj ispit se sastojao iz dve rečenice. Pročitala sam "Where does the President of the United States live?" i napisala "The President lives in the White House."
Civics test se sprema tako što se nauče odgovori na sto pitanja vezanih za američke političke institucije, državno i društveno uređenje i ekonomski i pravni sistem. Ovaj test mi nije bio težak teško pošto sam u toku specijalističkih studija samo to i učila, pisala radove i polagala ispite na te teme. Ali za ljude koji o tome skoro ništa ne znaju je prilično teško. Kažu da više od 70% rođenih Amerikanaca nikada ne bi položilo ovaj test.
Ceremonija dobijanja državljanstva se u Vašingtonu održava nekoliko puta godišnje u velikoj sudnici Okružnog suda. Sredinom januara sto dvadeset doseljenika iz 45 zemalja položilo je zakletvu i dobilo sertifikat o državljanstvu. Najveći broj ljudi je bio iz Etiopije, a ostali su bili uglavnom iz latino-američkih zemalja, Indije, Kine i nas četvoro iz Evrope. Tramp bi bio oduševljen kada bi to saznao, sigurna sam. Nekoliko ljudi je održalo kratke govore, a među njima čovek koji je direktor sektora za finansijski kriminal u Ministarstvu pravosuđa. On je ispričao kako su njegovi roditelji doseljenici koji su čistili sobe u nekom skupom hotelu u Majamiju, a on je pre izvesnog vremena bio glavni govornik na konferenciji u tom istom hotelu. Eto, to je ono što se zove "American dream" u današnje vreme.
Kada čitam New York Times i Washington Post ili slušam National Public Radio, vratim se u atmosferu 90-tih u Srbiji sa izuzetkom rata u komšiluku. Ne pratim konzervativne, desničarske medije ali sam sigurna da je kod njih situacija još gora nego u ovim liberalnim koje pratim. Ono što Amerikanci zovu "bipartisanship" (slaganje i saradnja između dve političke partije), koja je tradicionalno dominirala na američkoj političkoj sceni do administracije Baraka Obame, više ne postoji. To je davno prošlo vreme. Republikanci i demokrate ne mogu više skoro ni oko čega da se slože, a posebno ne oko toga što radi Donald Tramp. Pritom je taj isti čovek u javni govor uveo ono što je na Balkanu već tradicija: negativna politička kampanja, uvrede na nivou desetogodišnjaka, prezir prema svemu što nije bele puti i muško. No, neću o politici.
Prednost državljanstva vidim u tome što se više neću plašiti da će me "drndati" na aerodromu kada se vraćam u Ameriku. Nikada mi se to nije desilo ali sam čula priče o tome kako ljude koji imaju Green Card zadrže po nekoliko sati da ih ispituju zašto su uopšte bilo gde putovali. Nažalost, to su najčešće ljudi koji nisu pripadnici bele rase. Druga prednost je što mogu da konkurišem za državne poslove - što više nikada neću uraditi. Jednom sam radila za američku državu ali je to bilo u Srbiji. Iako su državni poslovni odlično plaćeni i ceo paket je bolji od onog koji nude privatni i nevladin sektor, ne hvala. Treća prednost je što mogu da radim sa bilo koje lokacije u svetu ako je moj poslodavac fleksibilan, a sve više i više poslodavaca je fleksibilno.
Procedura dobijanja državljanstva nije bila komplikovana jer znam engleski i poznajem američki politički, ekonomski i društveni sistem. Osim popunjavanja formulara, podnošenja raznih dokumenata i komunikacije sa državnom agencijom koja procesuira državljanstvo, polaže se ispit iz engleskog jezika i takozvani "civics test". Kada mi neko kaže da treba da polažem engleski, ja mislim na semantiku, kondicional (I would have come if I had had time, na primer) i pisanje komplikovanih reči (thought vs. taught ili supercalifragilisticexpialidocious). Međutim, moj ispit se sastojao iz dve rečenice. Pročitala sam "Where does the President of the United States live?" i napisala "The President lives in the White House."
Civics test se sprema tako što se nauče odgovori na sto pitanja vezanih za američke političke institucije, državno i društveno uređenje i ekonomski i pravni sistem. Ovaj test mi nije bio težak teško pošto sam u toku specijalističkih studija samo to i učila, pisala radove i polagala ispite na te teme. Ali za ljude koji o tome skoro ništa ne znaju je prilično teško. Kažu da više od 70% rođenih Amerikanaca nikada ne bi položilo ovaj test.
Ceremonija dobijanja državljanstva se u Vašingtonu održava nekoliko puta godišnje u velikoj sudnici Okružnog suda. Sredinom januara sto dvadeset doseljenika iz 45 zemalja položilo je zakletvu i dobilo sertifikat o državljanstvu. Najveći broj ljudi je bio iz Etiopije, a ostali su bili uglavnom iz latino-američkih zemalja, Indije, Kine i nas četvoro iz Evrope. Tramp bi bio oduševljen kada bi to saznao, sigurna sam. Nekoliko ljudi je održalo kratke govore, a među njima čovek koji je direktor sektora za finansijski kriminal u Ministarstvu pravosuđa. On je ispričao kako su njegovi roditelji doseljenici koji su čistili sobe u nekom skupom hotelu u Majamiju, a on je pre izvesnog vremena bio glavni govornik na konferenciji u tom istom hotelu. Eto, to je ono što se zove "American dream" u današnje vreme.
