U proleće 2016. godine napisala sam tekst o tome da je najbolje što Amerika ima mogućnost pronalaženja i menjanja posla. Posle skoro tri godine ostajem pri tom mišljenju. U ovu zemlju nisam došla bežeći od rata, progona ili bede, na svu sreću. Nisam ovde zbog prividnog bogatstva ili pravičnosti američkog sistema. Ima bogatijih i daleko pravičnijih zemalja od Amerike. Ovde sam došla zbog posla i sopstvenog profesionalnog ostvarivanja. U Srbiji sam udarila u zid svega i svačega i nisam mogla da nađem bolji posao od onoga koji sam imala i bez trunke žaljenja napustila.
Nije mi bilo lako da nađem prvi posao. Drugi, koji je bio privremeni posao, našla sam mnogo lakše. Treći, koji napuštam uskoro zbog mnogo boljeg posla, dobila sam još lakše od drugog. Radila sam taj posao tri i po godine i bila osrednje zadovoljna. Moje povremeno nezadovoljstvo poslom bilo je prouzrokovano činjenicom da sam u Vašingtonu stala na crtu sa ljudima koji su ovde odrasli i obrazovali se i koji su uvek radili za američke firme i organizacije, bilo u Americi bilo van zemlje. Ti ljudi su od kolevke trenirani da sve što rade posmatraju i predstavljaju kao sopstvno veliko dostignuće, da se hvale i da smatraju da je američki način jedini način razmišljanja i obavljanja posla. Ja sam odrasla u atmosferi gde dete ne treba hvaliti da se ne pokvari, gde su se nastavnici i profesori trudili da mi pokažu koliko ne znam, gde je sve što radim bilo pod stalnom kritičkom lupom. Ja: "Mama, dobila sam pet minus!" Moja mama: "Zašto ono minus?" Sve što sam radila u Američkoj ambasadi više od 15 godina smatrala sam da ide u rok službe i da nije nikakvo dostignuće. E pa nije tako!
Posle skoro pet godina života i rada u Vašingtonu naučila sam da posmatram sebe kao nekoga ko je mnogo postigao u životu, u poslu i u akademskom smislu. Samo je moj prvi posao od dva meseca bio ispod mojih kvalifikacija ali i dalje u kancelariji, ne u samoposluzi. Daleko od toga da je bilo lako. Mislila sam da nikada nikoga ovde neću ubediti da uvaži sve što znam i mogu. Bilo je naporno laktati se sa Amerikancima koji su surovi i krvoločni zbog jake konkurencije. Nije bilo lako zadržati profesionalni i lični integritet koji je potpuno različit od tipično američkog. Nedavno sam dobila veliki kompliment od mog asistenta sa kojim radim godinu i po dana. Rekao mi je da želi da nauči da posmatra stvari kao ja, iz drugačijeg ugla nego što to Amerikanci rade.
Krajem decembra sam onako rekreativno konkurisala na jedan posao mislivši da me neće uopšte uzeti u obzir. U balkanskom maniru sam mislila da ja nemam šta da im ponudim i da ima mnogo drugih koji će na intervjuima ispričati bajke o sebi i svojim dostignućima i da će neko od njih, neko od rođenih Amerikanaca dobiti posao. Posle prvog telefonskog intervjua sa čovekom iz ljudskih resursa nisam imala nikakav osećaj. Usledila su još dva intervjua u njihovoj kancelariji posle kojih sam počela da verujem da možda i bude nešto. Onda mi je ponovo zakazan telefonski razgovor sa istim čovekom iz ljudskih resursa. Ponudili su mi posao i platu koju sam tražila. Naravno, prihvatila sam.
Dakle, mislim da je najbolje od svega u ovoj zemlji to što posla ima i što mogu da ostavim posao kojim nisam zadovoljna. I radujem se promeni i svom novom poslu.
