Iako mi pisanje putopisa baš ne leži, odlučila sam da napišem tekst o poseti mestu Cape May u državi Nju Džersi. Pišem o tom gradiću na obali Atlantskog okeana zato što me oduševila njegova sofisticiranost i viktorijanska atmosfera koja vas smesti u vreme romana Džejn Ostin. Cape May je kako mu samo ime kaže, rt koji se nalazi na najjužnijoj tački države Nju Džersi, na mestu gde se sastaju zaliv Delaver i Atlantik. Postoje izvori koji tvrde da je ovo najstarije - ili jedno od najstarijih - letovališta u Americi. Za razliku od većine letovališta na američkoj obali Atlantika, ovde se nema osećaj plastičnog, masovnog turizma propraćenog otužnim mirisima brze hrane i zabavom za narodne mase. Naravno, kao i drugim sferama američkog društva, i u turizmu cene određuju profil gostiju, domaćina, konobara i drugih ljudi koji pružaju turističke usluge.
 |
| Pogled na Cape May sa broda |
Od Vašingtona do Cape May-a smo se vozili četiri sata kroz Merilend, Delaver i Nju Džersi. Odseli smo u malom, čistom hotelu u centru mesta. Inace, nema gigantskih hotela, a uz more i u starom delu gradića nižu se kuće u viktorijanskom stilu u kojima se po godinu dana unapred rezervišu sobe i apartmani za letnju sezonu. U samom centru je pešacka zona, koja uopste nije tipična za Ameriku, a u toj ulici i oko nje su mnogobrojne galerije, radnje sa antikvitetima, svilenim bombonama, suvenirima, kao i restorani sa lepo uređenim baštama. Najviše mi se dopala radnjica sa maštovito dizajniranim proizvodima za kuhinju i kuvanje jer me podsetila na slične radnje na italijanskoj Amalfi obali i na portugalskoj obali Algarve.
 |
| Niz pansiona uz obalu |
 |
| Viktorijanska kuća u centru |
Restorani su odlični, a posebno me je oduševio Iron Pier Craft House koji se nalazi u aveniji uz obalu. Iz restorana se vide kilometarska peščana plaža i nepregledni okean, a hrana i usluga su vrhunske. Inače sam prilično probirljiva po pitanju restorana i u Vašingtonu do sada nisam bila u restoranu gde hrana i usluga zadovoljavaju moje kriterijume, čak ni kada se radi o o skupim restoranima. Tako sam, na primer, u University Club-u jela krajnje nemaštovitu i bljutavu hranu, a u hotelu Park Hyatt u centru Vašingtona su mi konobari lupali tanjirima pored uveta i stavljali hranu na sto preko moje glave. U restoranu Iron Pier Craft House sam jela fantastične dagnje koje su spremljene slično kao na buzaru na crveno, ali je sos sa čilijem, a dagnje su diskretno prelivene gustim sosom od špargli. Moja kćerka je uživala u krckavim prolečnim rolnicama od škampi i povrća, a moj muž i ja smo pored dagnji jeli i sočne filete od lososa na žaru. Zbog balkanskog straha da neće biti dovoljno hrane i da ćemo ostati gladni, naručili smo i ćufte od jagnjećeg mesa na kremastom pirinču prelivene sosom od komadića paradajza i posute prženim (b)leblebijama (porodični naziv iz vremena kada smo živeli u Libanu). I na kraju strawberry shortcake za devojčicu. Mladi konobar Josh me je fascinirao pošto je, za razliku od vašingtonskih konobara. znao tačno da nam opiše svako jelo dok smo naručivali. Tako nam je, naravno, prodao više hrane nego što smo nameravali da naručimo.
 |
| Pogled iz restorana |
Poslednjeg dana boravka u Cape May-u brod Cape May Whale Watcher nas je odveo u potragu za delfinima i kitovima. Isplovili smo u zaliv Delaver, duvao je prilično jak vetar, brod se ljuljao, a more je bilo sivo-braon i izgledalo je pomalo neprijateljski. Tu smo pronašli nekoliko delfina koje nisam mogla bas dobro da osmotrim zbog talasa, Onda smo obišli sam rt, videli svetionik sa mora i polako uplovili u azurne i mirnije vode Atlantika. Nažalost, kitovi su tog dana rešili da nas ne udostoje svog prisustva na površini, ali su crni i srebrni delfini popravili utisak.
 |
| Zaliv Delaver |
Za 48 sati, koliko smo ukupno proveli u Cape May-u, nismo uspeli da se popnemo na svetionik pošto je bio zatvoren zbog vetra i nismo obišli Emlen Physick Estate u kojem je smešten muzej gde se mogu videti eksponati koji svedoče o viktorijanskom životu u Cape May-u sa kraja 19. veka. Naravno, ima još toga što bi trebalo posetiti i videti, ali mislim da uvek treba ostaviti ponešto i za sledeći put i da ne treba pretvoriti odmor ili izlet u jurnjavu za utiscima. Vreme provedeno na plaži, traženje školjki i kamenčića u pesku, gledanje u talase i surfer-e i šetanje ulicama podjednako je uživanje kao i obilazak muzeja i raznih znamenitosti
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
