Pre nekoliko dana priča mi koleginica od 60 i kusur godina kako je prethodno veče bila u restoranu do kasno. Njenom mužu je bio rođendan, nisu planirali da izađu, pozvali su ih prijatelji i oni su otišli na večeru. Prijatelji su ih pozvali jer su znali da je njenom mužu rođendan i hteli su da im priprede lepo veče. Restoran je bio odličan, divno su se proveli, ostali su do 23 časa. Kaže ona da se ne oseća dobro. Pitam je da li zbog toga što je nešto loše pojela. Ona kaže da se ne oseća dobro zato što je ostala do kasno u provodu a nije to planirala u sred radne nedelje. Ja pitam da li nije mogla dobro da spava i dalje ne shvatajući u čemu je problem. Kaže da je dobro spavala ali da je grize savest zato što je izašla i ostala do kasno. Meni još uvek nije potpuno jasno šta je pokušavala da mi kaže. Dakle, žena koja nema kod kuće malu decu (kćerke odavno žive svoj život), ima para da izlazi, proputovala svet, živela na Bliskom Istoku, oseća grižu savesti što je neplanirano, spontano izašla u sred radne nedelje.
Posle tri godine života u Vašingtonu još uvek se iznenadim kada shvatim da ljudi planiraju odlazak na praznični, dugi vikend po godinu dana unapred. Postoje praznici i periodi u godini kada Amrikanci po pravilu putuju. Kao da im je neko naredio. Za Dan nezavisnosti i za njihovu varijantu praznika rada ne možete da nađete prenoćište u više i manje popularnim mestima nekoliko meseci unapred. Ljudi odu u neko mesto za Dan nezavisnosti ove godine i kada odlaze ih hotela rezervišu za sledeću godinu. Ja u takvim situacijama obično kažem: "Do tada, ko živ, ko mrtav." Većina Amerikanaca zna šta će raditi i gde će biti kroz godinu, dve, pet godina. Ja ne znam gde ću biti za godinu dana. Verovatno ću biti na istom ovom mestu, ali ne mogu da garantujem. Dozvoljavam da me život iznenadi i ne pravim planove toliko unapred.
Muka me spopadne svakog februara kada moram da upišem kćerku u letnji kamp. Da bih je upisala u kamp u koji ona želi da ide, moram to da radim čim objave termine i cene. U suprotnom, neće moći da ide u kamp u koji želi jer slobodna mesta planu kao da su džabe. U isto vreme moram da isplaniram put za Beograd i da kupim avionske karte. Tako da već u februaru znam gde ću i šta ću do septembra. A gde je septembar, tu je i kraj godine. I tako, tek što je prošla Nova godina, eto je sledeća. I tako godina za godinom, i eto mene kako kupujem grobno mesto, da izvinete. Povremeno stvarno mislim da mi se život već završio od silnog planiranja.
A tek planiranje i ugovaranje takozvanih "play dates". Čak su i ime smislili za to. Nekada su se i mali Amerikanci igrali sa drugom decom tako što istrče na ulicu i jurcaju sa ekipom po ceo dan a majke i babe ni ne znaju gde su. Dođu uveče na večeru i spavanje - skroz isto kao i ja kada sam bila mala, i to u centru Beograda. Pre neki dan pošaljem poruku ocu drugarice moje kćerke. Kažem da devojčica može da dođe kod nas na "play date" ili "sleepover" bilo koji vikend od sada do kraja leta. On mi odgovara navodeći raspored svoje kćerke koji je pretrpan kao i kalendar brokera na njujorškoj berzi. U tom se osetim kao potpuni gubitnik jer moja kćerka nema nanizane obaveze u naredna tri meseca pa će verovatno biti daleko manje uspešna od svoje drugarice kada poraste.
Kada sam se nedavno vratila iz Beograda, pita me kolega kako je bilo u Srbiji. Ja kažem da je bilo lepo. On dalje pita za detalje provoda, a ja mu odgovaram: "Poor nations have fun. Rich nations work. That's why rich nations are rich." Dakle rad, red i disciplina.
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
Posle tri godine života u Vašingtonu još uvek se iznenadim kada shvatim da ljudi planiraju odlazak na praznični, dugi vikend po godinu dana unapred. Postoje praznici i periodi u godini kada Amrikanci po pravilu putuju. Kao da im je neko naredio. Za Dan nezavisnosti i za njihovu varijantu praznika rada ne možete da nađete prenoćište u više i manje popularnim mestima nekoliko meseci unapred. Ljudi odu u neko mesto za Dan nezavisnosti ove godine i kada odlaze ih hotela rezervišu za sledeću godinu. Ja u takvim situacijama obično kažem: "Do tada, ko živ, ko mrtav." Većina Amerikanaca zna šta će raditi i gde će biti kroz godinu, dve, pet godina. Ja ne znam gde ću biti za godinu dana. Verovatno ću biti na istom ovom mestu, ali ne mogu da garantujem. Dozvoljavam da me život iznenadi i ne pravim planove toliko unapred.
Muka me spopadne svakog februara kada moram da upišem kćerku u letnji kamp. Da bih je upisala u kamp u koji ona želi da ide, moram to da radim čim objave termine i cene. U suprotnom, neće moći da ide u kamp u koji želi jer slobodna mesta planu kao da su džabe. U isto vreme moram da isplaniram put za Beograd i da kupim avionske karte. Tako da već u februaru znam gde ću i šta ću do septembra. A gde je septembar, tu je i kraj godine. I tako, tek što je prošla Nova godina, eto je sledeća. I tako godina za godinom, i eto mene kako kupujem grobno mesto, da izvinete. Povremeno stvarno mislim da mi se život već završio od silnog planiranja.
A tek planiranje i ugovaranje takozvanih "play dates". Čak su i ime smislili za to. Nekada su se i mali Amerikanci igrali sa drugom decom tako što istrče na ulicu i jurcaju sa ekipom po ceo dan a majke i babe ni ne znaju gde su. Dođu uveče na večeru i spavanje - skroz isto kao i ja kada sam bila mala, i to u centru Beograda. Pre neki dan pošaljem poruku ocu drugarice moje kćerke. Kažem da devojčica može da dođe kod nas na "play date" ili "sleepover" bilo koji vikend od sada do kraja leta. On mi odgovara navodeći raspored svoje kćerke koji je pretrpan kao i kalendar brokera na njujorškoj berzi. U tom se osetim kao potpuni gubitnik jer moja kćerka nema nanizane obaveze u naredna tri meseca pa će verovatno biti daleko manje uspešna od svoje drugarice kada poraste.
Kada sam se nedavno vratila iz Beograda, pita me kolega kako je bilo u Srbiji. Ja kažem da je bilo lepo. On dalje pita za detalje provoda, a ja mu odgovaram: "Poor nations have fun. Rich nations work. That's why rich nations are rich." Dakle rad, red i disciplina.
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
