Prodavci automobila

Ako nikada niste kupovali kola u Americi, ne znate kako je kada vam se obraća američki prodavac automobila. Zaspe potencijalnog kupca bujicom bombastičih rečenica kojima pokušava da ga ubedi da kupi kola jer mu je to poslednja prilika u životu i ako je propusti, desiće mu se nešto sudbinski strašno, skoro isto kao u onim lančanim email porukama gde čoveku prete da će ga udariti tramvaj ako ne pošalje poruku na barem deset adresa. U stanju su da izgovore rečenice kao: “Tell me what you want, and I will do anything for you – anything you need” ili “Just let me know which model you're interested in and I will personally put the deal together for you - there will be no ‘Let me talk to my Manager’”. Kupac bi mogao da pomisli da mu prodavac automobila nudi brak ili doživotno izdržavanje. Najvažnije je da steknete utisak da je sve moguće i da od bujice reči ne možete da čujete sopstvene misli jer bi vam vaše misli rekle da bežite glavom bez obzira.

Amerikanci imaju veoma razvijenu sposobnost i veštine govorništva. Skoro svi govore kao da su profesionalni televizijski spikeri, ne zastajkuju, ne mucaju, odaju utisak da i ne razmišljaju dok govore nego da su unapred pripremili svaku rečenicu i deklamuju je. Stvarno su majstori za komunikaciju, i pismenu i usmenu. Svako je “prodavac automobila” u svom domenu. Naučeni su da ubeđuju sagovornike i to rade potpuno spontano. Iako je osnov američke demokratije u tome da “se slažemo da se ne slažemo” i da svako ima prava na svoje mišljenje i stavove, Amerikanci su vaspitani i obučeni da budu što ubedljiviji u iznošenju sopstvenih stavova i da učine sve da preobrate sagovornika. Ovo posebno dolazi do izražaja u trgovini i u traženju posla. Dakle, treba da ubedite sagovornika da je vaš proizvod najbolji ili da ste najbolja osoba za određen posao.

Nedavno sam bila na konferenciji na kojoj su govorili i Amerikanci i ljudi iz drugih krajeva sveta. Razlika u govorništvu bila je ogromna u korist Amerikanaca. Nisu Sirijac i Ukrajinac  govorili loše – daleko od toga, ali su Amerikanci govorili mnogo bolje. Ono što sam takođe  primetila je da ima onih koji potpuno drugačije govore u profesionalnom kontekstu u odnosu na privatnu komunikaciju. Poznajem ženu koja drži veoma efektne govore (za moj ukus pomalo prazne), a kada sa njom vodim neformalnu komunikaciju deluje kao da ne zna da sastavi dve prosto-prošrene rečenice. Kao da ima prekidač na koji se uključuje i isključuje po potrebi.

Kada sam u svom prethodnom životu radila u Američkoj ambasadi u Beogradu, Amerikanci sa kojima sam sarađivala govorili su engleski koji je bio umeren i odmeren. Danas, ovde gde živim i radim, u vreme takozvanih millennials-a, sve mi zvuči nekako preterano i izveštačeno. U profesionalnom kontekstu moje omiljene fraze koje zvuče krajnje pompezno, a imaju vrlo obično značenje su:

- meeting take-away

- burning platform

- core values

- to make hay

- best practice

- to put ducks in a row

- to leverage

- to drill down

- let’s put this on the backburner

- it’s a no brainer

- to reach out

U svakodnevnim kontaktima sa ljudima saznaćete da je sve great i awesome, čak i kada je u pitanju najbanalnija stvar. Sve je fun, uključujući i vrlo ozbiljne životne situacije. Svi su excited i passionate non-stop oko bilo čega. Što reče jedan moj prijatelj, bivši američki diplomata: “When I was young, the word ‘passion’ meant something completely different.” Pretpostavljam da se u starom, seksualnom smislu umesto reči excited [uzbuđen] sada upotrebljava horny. Pošto sve mora da bude izraženo rečima sa sve jačim značenjem, da li ćemo kroz nekoliko godina reći da smo horny zbog odlaska na izlet?

Moj radni dan u Vašingtonu

Moj radni dan počinje nešto posle 6 časova kada ustajem i spremam se za posao. Naravno, spremam i svoju kćerku za školu, pakujem joj ručak u takozvani lunchbox i vodim je u školu. Živim u predivnom kraju Vašingtona koji se nalazi u severozapadnom delu grada. Vašington se inače sastoji od centralnog dela zvanog Washington DC i mnogobrojnih gradića koji ga okružuju. Moj kraj je pun zelenila, prelepih, starih porodičnih kuća, kao i novih modernih stambenih zgrada. Na putu od kuće do škole, i dalje do metro stanice, uživam u razgovoru sa svojom kćerkom i jutarnjoj šetnji. Nikako ne mogu da odlučim da li mi je kraj u kojem živim lepši u proleće ili u jesen. Lepo je čak i kada pada kiša zato što je čisto. U Beogradu sam se užasavala hodanja po kiši jer bi mi krajevi pantalona, čarape i obuća bili potpuno blatnjavi posle jedne takve šetnje.

Vozim se crvenom linijom metroa samo četiri stanice i stižem u sam centar grada. Zgrada u kojoj radim nalazi se tri bloka od Bele kuće. Ulice oko Bele kuće su povremeno zatvorene zbog toga što američki predsednik odlazi ili dolazi ili prima visoke zvaničnike iz drugih zemalja. Nedavno je u poseti Vašingtonu bio papa i dva dana je skoro ceo centar grada bio potpuno blokiran. U centru, gde su uglavnom poslovne zgrade, ima mnoštvo restorana i lokala koji prodaju raznorazne sendviče, salate, supe i čorbe, testenine i ostalu brzu zdravu i nezdravu hranu. Leđa u leđa sa zgradom u kojoj radim je Macy's, velika robna kuća koja se po izboru robe i cenama nalazi negde na sredini između Target-a i Bloomingdale's-a. Naravno, Bergdorf Goodman je van konkurencije ali ove robne kuće nema u Vašingtonu. U Macy's robnoj kući provodim pauzu najmanje dva puta nedeljno.

Danas sam, vraćajući se kući sa posla metroom, po ko zna koji put u svom životu primetila da su ljudi svuda u hrišćanskom svetu isti kada nema zakona i kazni da im diktiraju ponašanje. U vozu vašingtonskog metroa svi se guraju oko vrata tako da je često skoro nemoguće ući u voz. Pritom je sredina vagona skoro potpuno prazna, sa izuzetkom onih koji sede. Niko neće da se pomeri ni santimetar, a ako pokušate da se progurate između ljudi, gledaju vas kao da ste počinili zločin. Inače se divim sposobnosti Amerikanaca da čak i u velikoj gužvi u metrou uspeju da zadrže svoj i poštuju tuđi lični prostor.

Od metro stanice do moje zgrade penjem se divnom Porter ulicom koja bi bila još lepša da kroz nju ne prolaze dve autobuske linije, vatrogasna kola i kola hitne pomoći. Ova ulica, iako relativno uzana, povezuje dve veike avenije tako da je saobraćaj u njoj prilično živ. Svakog dana se divim kućama koje spolja izgledaju kao iz bajke, ali su iznutra prilično mračne i skučene u šta sam se uverila kada sam bila gost u nekim od tih kuća. Sve kuće imaju verande sa prednje strane i dvorišta sa zadnje. Interesantno je da na tim verandama retko kad neko sedi, a iz dvorišta se čak ni vikendom ne čuju glasovi dece, a o mirisu roštilja da i ne govorim. U stvari sve izgleda bajkovito i pomalo nestvarno jer mi se nekada učini da u tim kućama niko i ne živi.

Na kraju dana spremam večeru, pomažem svojoj kćerki da nauči da čita, piše i računa, i provedem par sati sa svojim mužem. Izleti, druženje sa prijateljima, odlasci u restorane, posete muzejima i ostale vrste provoda događaju se mahom vikendom. U stvari, imam prilično ustaljen ritam što mi posle decenija balkanskih turbulencija baš prija.

Projekat "Život"

Život je čudna biljka. Ali život je daleko čudnija biljka u Evropi, Aziji i Africi nego u Americi. U Americi život je uglavnom dobro promišljen i mudro isplaniran projekat. Jednom skiciran životni projekat je ono čega se čovek u principu drži sa veoma malim odstupanjima. Naravno, u nacrtu životnog projekta ne mogu da se predvide i ukalkulišu situacije kao što su bolest, prirodne katastrofe, urušavanje berze, drastičan pad vrednosti nekretnina i slično. Ovakva dešavanja menjaju projekat u korenu ali se brzo odrede novi ciljevi i sredstva pomoću kojih se do tih ciljeva dolazi.

I dok u drugim delovima sveta ljudi uglavnom žive “kao deda uz goveda”, što bi rekla moja mama, i prepuštaju se sudbini, u Americi većina ljudi živi po unapred određenom šablonu koji je veoma sličan bez obzira na rasnu i etniču pripadnost. Među ljudima koji zaradjuju između 50 i 500 hiljada dolara godišnje, razlike u životnom stilu se uglavnom svode na školu koju pohađaju, kraj u kojem žive, kuću koju imaju ili otplaćuju, kola koja voze i mesta gde idu na odmor. Sve drugo uglavnom je uhodani i oprobani šablon koji se sastoji od školovanja u državnim ili privatnim školama, studiranja – uglavnom na kredit, zaposlenja, sklapanja braka, kupovine kuće na kredit, dobijanja 3-4 dece, napredovanja u poslu, školovanja i osamostaljivanja dece, otplaćivanja kredita za kuću i studije, odlaska u penziju, odlaska u dom za stare i zatvaranja projekta. Imam utisak da ljudi u drugim zemljama moraju mnogo više da improvizuju jer društvene okolnosti serviraju više nepredviđenih događaja, a vole i sami da zaljuljaju sopstveni brod ne bi li razbili monotoniju. U Americi ekonomske prilike i stabilnost diktiraju životni put. U drugim delovima sveta na životni put daleko više utiču društvene prilike.

Na primer, ovde se zna ko gde živi i ko gde pripada što se zasniva na isključivo ekonomskim faktorima, a ne na osnovu dedovine, običaja i navika. U centru grada, skoro po pravilu, u iznajmljenim stanovima žive mladi ljudi, mladi parovi, poslovni samotnjaci, a često i stariji ljudi čija su se deca osamostalila. U centru grada je bučno i zagađeno, nema mesta za parking, ima puno mesta za izlaske, škole nisu dobre, a često i nije baš bezbedno. U predgrađima i u mestima po obodu velikih gradova žive porodice u kućama sa dvorištima, gde je dobro snabdevanje, gde su dobre škole i gde je uglavnom bezbedno i mirno. Ako porodica ima dvoje dece i pristojne prihode, skoro je nemoguće da priušti sebi stan sa tri spavaće sobe u gradu. Takvi stanovi koštaju pet do deset puta više od kuća u predgrađu sa istim brojem soba, 2-3 kupatila, dvorištem i garažom. Dakle, u centru grada ćete retko naići na porodicu sa dvoje dece osim ako nisu u pitanju milioneri. Treba takođe uzeti u obzir činjenicu da u mnogim državama porodica sa dvoje dece mora da ima najmanje dve spavaće sobe. Ovo je regulisano zakonom tako da četvoročlana porodica ne može da iznajmi ili kupi životni prostor sa jednom spavaćom sobom što je u drugim delovima sveta sasvim prihvatljivo.

U Americi mladi ljudi veoma rano znaju šta žele i isplaniraju čime će se baviti. Obrazovni sistem nudi im fantastičan, ogroman izbor usko specijalizovanih studijskih programa. U poslednje dve decenije postalo je uobičajeno da studenti osnovnih ili master studija stažiraju u državnim institucijama, neprofitnim organizacijama i u firmama kako bi stekli iskustvo neophodno za dobijanje prvog plaćenog posla. Za poslodavce ovo je idealan način da dođu do visoko obrazovanih, sposobnih, mladih ljudi koje ne moraju da plaćaju. Dakle, mladi ljudi u svoj životni projekat uključuju i fazu stažiranja.

Svakako da u Americi ima “slobodnih životnih umetnika” koji žive nekonvencionalnim životom, idu neistraženim stazama i nemaju svoj unapred zacrtani projekat. Međutim, čak i oni imaju nekakav okvirni plan, posebno u poslovnom smislu.

Neko bi sada pomislio da je Amerika zaista zemlja u kojoj baš svako ostvari svoj životni projekat. To je utisak koji sam ja stekla, ali ako bismo pogledali činjenice, zaključili bismo nešto sasvim suprotno. Amerika je jedna od zemalja sa najvišim bruto nacionalnim proizvodom (GDP) po stanovniku u svetu i to je ono što govori u prilog ekonomije i ekonomske stabilnosti. Pored ovog, postoji jos mnogo pokazatelja ekonomske moći koje ne bih da analiziram jer nisam dovoljno stručna. Međutim, Amerika, među razvijenim zemljama, ima najgori i najskuplji zdravstveni sektor, uključujući i veoma lošu, čak nepostojeću, zdravstvenu zaštitu. Ovde bih pomenula i to da u Americi ne postoji porodiljsko odsustvo. Žene imaju pravo na 12 nedelja odsustva sa posla zbog rođenja deteta, a u ovu svrhu koriste svoj zarađeni godišnji odmor, bolovanje i neplaćeno odsustvo. Kad je zdravlje u pitanju, više od 65% ljudi u Americi je gojazno, a gojaznost sa sobom nosi bolest.

Prosečan dug na kreditnim karticama po domaćinstvu je 17,5 hiljada dolara. Dug po domaćinstvu na hipoteharnim kreditima je 156 hiljada dolara, a na kreditima za studije dug je 33 hiljade dolara Nije baš sve tako ružičasto i ne može se baš sve tako dobro isplanirati. Međutim, stvar je upravo u planiranju životnog projekta, a ne u krajnjem ishodu. Da su moji roditelji planirali, umesto što su živeli na socijalističkom oblaku od sapunice, i da su me naučili da planiram svoj život, možda bih ja danas bila daleko uspešnija. A da li bih bila i srećnija?

Godina jedan

Pre godinu i otprilike mesec dana preselila sam se sa porodicom iz Beograda u Vašington. Prva godina mog života u Americi bila je ispunjena velikim brojem novih doživljaja i iskustava, učenjem i prilagođavanjem, balansiranjem između starog i novog, velikom tugom, uzbuđenjima, stresom i neizvesnošću, novim prijateljstvima, novim poslovima i svime onim što nosi novi život u novoj sredini. I kao što sam poslednje dve godine u Beogradu pre dolaska u Ameriku sebi pomalo ogorčeno ponavljala: “Sposobnima niko ne pomaže,” i “Hrabre niko ne žali,” tako sam u Americi od samog početka ponavljala: “Sreća prati hrabre.” Morala sam u to da verujem jer smo se moj muž i ja zaputili ovamo sa kćerkicom u potpunu neizvesnost. Jedino što smo imali bio je legalan useljenički status. Sve ostalo je bila velika hrabrost. Neki su nam govorili da je to velika ludost.

Nisam osoba koja čeka da joj se desi život. Uvek sam sebi stvarala život i nikada se nisam plašila života. Plašim se da mi se ne dese tuđi životi, od sopstvenog ne zazirem ma kako ponekad zastrašujuće delovao. Jednog dana kada se okrenem iza sebe sigurno neću reći: “Gde sam bila? Nigde. Šta sam radila? Ništa.” Prethodnih godinu dana mi je donelo iskustvo zlata vredno, novo poimanje sopstvenih vrednosti, znanja i sposobnosti, još jedan sloj tolerancije i netolerancije, kao i veliko samopouzdanje koje je moja zemlja prethodno dobro ugazila. Prethodnih godinu dana odnelo je mog tatu, moju tetku i moju divnu, veselu cica-kumu, meni bliske ljude koji će mi zauvek nedostajati. Prethodnih godinu dana donelo je i tri vesele, zdrave bebe u mojoj bližoj okolini.

Mogu da se pohvalim time da sam za godinu dana od šest intervjua za posao na koje sam otišla dobila četiri posla. Prvi posao počeo je dobro ali se vrlo brzo završio jer jedna agencija američke vlade nije htela da mi izda takozvani “security clearance” iako sam ga nekada imala u Beogradu. Drugi posao sam dobila zahvaljujući jednoj mojoj divnoj prijateljici. Bio je to dobar posao ali ubrzo mi je stigla ponuda za još bolji. Treći posao uskoro ostavljam zbog posla koji sam zamislila i poželela kada sam se zaputila u Ameriku. Dakle, bilo mi je potrebno godinu dana da postignem ono čemu sam težila i dobijem priliku da nadogradim svoju prethodnu karijeru. A šta će biti dalje “čitaćete u knjigama,” što bi rekla jedna moja bivša koleginica.

Nedavno sam bila u Beogradu i bilo mi je baš lepo. Da citiram svog muža: “U Srbiji je najbolje biti turista.” I potpuno je u pravu. Tako sam se osećala i kada sam iz Bejruta odlazila u Beograd, doduše daleko češće nego sada iz Amerike. Videla sam porodicu, prijatelje i komšiluk, obavila posliće, jela burek i praseće pečenje, riblju čorbu i somovinu na žaru, jaretinu u kajmaku i divne torte i kolače, prošla par puta kroz moju pijacu i moje ulice. Onda sam se vratila u Vašington. Prve nedelje sam bila malo pogubljena, kao osoba bez identiteta, koja nigde ne pripada. Međutim, moja porodica, ovdašnji prijatelji, osvajanje novog željenog posla i svakodnevne obeveze pomogli su mi da se ponovo pronađem.

Srečna sam i zahvalna zbog toga ko sam i odakle sam. Ponosna sam na ono što sam postigla. I znam da će narednih godinu dana biti ispunjeni novim iskustvima i uspesima.

Modna politička (ne)korektnost

Već duže vremena dvoumim se da li da pišem na temu mode i stila u Vašingtonu. Kada živite u Vašingtonu neminovno usvojite takozvanu političku korektnost pod kojom se, između ostalog, podrazumeva da ne osuđujete druge ljude jer su drugačiji od vas, da ne komentarišete ironično i bezobrazno, da vam na licu ostane urezan izraz blagosti i smeška u očima i na usnama čak i kada neko uradi ili kaže nešto od čega bi vam inače pala fioka, da živite u potpunom odsustvu cinizma i zloće. E pa ja to ne mogu! Ne mogu kada su u pitanju izgled i stil, posebno ženske populacije.

Prvo i osnovno, moj utisak je da žene u Vašingtonu spavaju i idu na posao u istoj odeći. Jedina razlika između dnevne i noćne varijante je u tome što se na posao obligatno ide sa mokrom kosom i u japankama. U krevet se ide suve kose i bez japanki. Nadam se…

Ovde skoro niko ne koristi parfeme jer su svi alergični na mirise. Jedini miris koji ujutru možete da osetite kada “doterana” dama prođe pored vas je miris šampona ili nekog preparata za kosu. Preovlađuju miris jabuke i kokosa. Na prethodnom poslu sam imala koleginicu koja je svakog jutra dolazila sa mokrom kosom koja je obilato mirisala na kokos što je mene vraćalo u Mimice kod Omiša 80-tih kada sam se na letovanju mazala “Tropical Blend-om”. Nisam do sada videla nijednu ženu sa frizurom. Mislim na ono kada je kosa lepo isfenirana, oblikovana gelom ili lakom za kosu i kada na glavi postoji ono što mi nazivamo frizurom i za šta je jedna seljanka sa Kalenić pijace pitala jednu beogradsku damu: “Gospojo, jel’ vi to sve glava?”.

Šminka i parfemi mogu da se kupe u Americi ali ih kupuju turisti i prva generacija doseljenika. Naredne generacije po pravilu izgube te malograđanske navike doterivanja, šminkanja i parfimisanja. Najvažnije je šta žena nosi iznutra, da li je dobra u duši, pametna i sposobna da radi i rađa. Izgled kao kategorija ne postoji. A čak i kada se posveti pažnja izgledu subotom uveče, to izgleda uglavnom tužno: boje i stil različitih komada garderobe se po pravilu ne slažu, cipele i tašna ama baš nikako, i ne daj Bože da neka žena ima čarape na nogama. Mislim na čarape koje u Evropi predstavljaju modni detalj, koje su vrlo važan deo garderobe. Tanke kao da ne postoje, grilonke, sa šarom, samostojeće sa čipkom (koje verovatno nikada nisu stupile na teritoriju SAD – da jesu, proterali bi ih kao skaredne jer žene koje ih nose nikako ne mogu da budu kreposne supruge i majke), Falke i Wolfort čarape koje koštaju kao nedeljna potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu.

Amerikanke u Vašingtonu, osim "vrhunske elegancije", imaju i dva običaja koja me uvek iznova iznenade. Prvo, tašna koja se nikako ne sme uklopiti sa obućom, obavezno se drži na podu, u restoranu, u javnom prevozu, često i na ulici dok se neko ili nešto čeka. Drugo, mlađe dame, kada recimo moraju da čekaju sto u restoranu petkom ili subotom uveče, elegantno spuste svoja besprekorno doterana tela na trotoar. Dakle, sednu na ulicu. Vašington jeste jedan izuzetno čist i nezagađen grad, ali nikada nisam videla da mlade dame u Beču rade to isto iako su trotoari podjednako čisti.

Eto, morala sam. Ipak sam ja jedna cinična Beograđanka koja ne može da ne osuđuje druge ljude. Naravno, ja to samo vama u poverenju. Mada sam sigurna da će neki moji prijatelji i poznanici koji u Americi žive mnogo duže od mene da mi zamere zbog toga što ja sudim o izgledu ovdašnjih žena. Ali mi to verovatno neće reći u duhu političke korektnosti. Čak i ako mi kažu, pozvaću se na Prvi amandman. A ako me kroz desetak godina sretnete negde u Beogradu kako šetam mokre kose koja miriše na “Tropical Blend”, u pižami i japankama, recite mi da pročitam ovaj tekst.

Kad ja dunem i vatru sunem, srušiću vam kuću

Živim u kraju Vašingtona gde su uglavnom porodične kuće koje vrede po dva miliona dolara. Naravno, ja ne živim u jednoj takvoj kući već u zgradi na prilično bučnoj aveniji. Čim zađem u poprečne ulice, ugledam prelepe kuće sa verandama ispred i dvorištima iza, sa uređenim travnjacima i puno cveća. Dakle, te kuće se prodaju i kupuju za milione dolara, a njihova izgradnja košta deset puta manje od toga. Zasto vrede toliko? Zbog veličine placeva i lokacije na kojoj se nalaze. Ali neću sada o cenama nekretnina u Americi.

Ono što me još uvek iznenađuje je način gradnje. Osnovna razlika između stanova i kuća na koje sam navikla u “staroj” Evropi i ovih u Americi je u tome što se ovde konstrukcija pravi isključivo od drveta, čak i kada su u pitanju desetospratnice. Za zapunjavanje prostora između kostiju drvenog skeleta građevine koriste se ploče od raznih materijala tipa iverica i slično. Ovo je uslovljeno time što u Americi još uvek ima mnogo šuma koje se eksploatišu i obnavljaju za razliku od Evrope koja više nema šuma koje se mogu seći. Moj prvi bliski susret sa američkim načinom gradnje bio je kada sam htela da oljuštim kuvano jaje. Po svom starom običaju udarila sam jajetom u kuhinjski zid. Samo što ga nisam probila! Šupalj zvuk koji sam čula prilično me je uplašio, a kora mučenog jajeta se nije razbila. Tako, inače, radim u Beogradu – čuknem malo o pločice u kuhinji, kora pukne i lepo oljuštim jaje. Osim toga ovde kupatilo nije najhladnija prostorija u kući kako sam navikla. Povremeno kucnem u pločice ne bih li čula taj čudan, prazan zvuk. Mali Zoran iz filma “Tito i ja” baš se ne bi ovde najeo pošto maltera nema ni u tragovima.

Svakog dana kada idem na posao prolazim pored Nacionalne katedrale, impozantne građevine, druge crkve po veličini u Americi. Kad god prođem pored tako impozantne kamene građevine, podsvesno očekujem da me zapljusne talas hladnoće koji izbija iz kamena. Taj osećaj nijednom nisam imala pa sam jednog jutra dodirnula kameni zid. Kao da sam stavila ruku na karton. Zid je bio ni hladan ni topao. Nekako beživotan u onom kamenom smislu. Kao da je imitacija kamena. Kad god gledam u neku naoko impozantnu građevinu, čini mi se da gledam kulise u filmskom studiju.

U stvari, ovde se ništa ne pravi da traje stotinama godina. Osim činjenice da je ima dovoljno drveća koje se koristi za gradnju, ima još razloga. Kuće koje koštaju milione dolara su u suštini montažne, izgrade ih za par nedelja. Bazeni i uređenje dvorišta koštaju daleko više od samih kuća. Porodične kuće se uglavnom prave za jednu generaciju, velike stambene zgrade traju duže ali ni one baš ne odolevaju stotinama godina. Poenta je u tome da sve što traje relativno kratko mora da se zameni novim. A da bi se zamenilo novim, novo mora da se napravi. Da bi se napravilo, moraju da se zaposle ljudi. Kada se zaposle ljudi, oni imaju poslove od kojih prehranjuju porodice i kupuju robu koja kratko traje. I tako u krug. Ovo mi je potpuno jasno i opravdano. Jedino što nikako da se naviknem na život u stanu koji, čini mi se, može da oduva ljutiti vuk.

Snovi i uspeh

Za mene je uvek bila misterija kako i zašto je Amerika tako moćna zemlja. Još uvek najmoćnija zemlja na svetu. Nisu u pitanju samo oružje i osvajanja, niti ekonomska moć i zaposedanje tržišta svuda po svetu. Nije u pitanju ni nametanje američke demokratije ostatku sveta. Da bi se osvajale teritorije oružjem, proizvodima ili idejama, potrebno je ogromno samopouzdanje, čak arogancija, hrabrost, upornost i strast.

O američkoj moći ne razmišljam samo kao laik već i kao osoba koja je skoro 20 godina radila za američku vladu u Srbiji i kao neko ko se u akademskom smislu posvetio toj temi. Ta misterija nije prestala da me intrigira ni od kako živim u Americi. Ono što sigurno znam je da Amerika posmatrana spolja i Amerika iznutra skoro da i nisu ista zemlja. Za ostatak sveta Amerika je u poslednje dve decenije postala jedna od najmanje omiljenih zemalja. Ankete javnog mnjenja pokazuju čak da je Amerika jedna od najomraženijih zemalja sveta. I to ne bez razloga. Međutim, za nekoga ko živi u Americi, ova zemlja je dobra, čak izuzetno dobra.

Pre izvesnog vremena bila sam na festivalu na kome je nastupila i jedna njujorška igračka trupa koja je izvodila tehniku i koreografiju nekog japanskog umetnika. Dakle, trupa nije ni slavna niti dobija ogromne honorare za svoje nastupe. Dok sam ih gledala kako igraju prepuni energije, sa širokim osmesima, sa žarom u očima, osetila sam njihovu zaraznu energiju i radost. I u tom trenutku sam shvatila šta je to što Ameriku čini tako velikom i moćnom zemljom. Nije ni oružje, ni kapital, ni takozvana demokratija, nego strast i energija koju sam videla u očima tih mladih igrača.

Mislim da nigde drugde u svetu snovi i vizije običnog čoveka nisu bliže ostvarenju nego u Americi. Studije i raznorazni izveštaji tvrde da "američki san" više nije moguće ostvariti, odnosno da više nije moguće doći u Ameriku sa jednom torbom i postati milijarder. Ali je još uvek moguće doći u Ameriku i svoje snove pretočiti u stvarnost. Dakle, uspeh je još uvek moguć. Pod uspehom ne podrazumevam ogromne količine novca, korporativni ili politički uticaj i moć. Pod uspehom podrazumevam da čovek radi ono što voli jer mislim da su retki oni koji imaju taj luksuz. A u Americi to nije luksuz nego pravilo. Ukoliko ne možete da imate posao koji volite i koji vam istovremeno donosi novac, sigurno možete da radite posao koji donosi novac i da se u slobodno vreme posvetite svom voljenom zanimanju. Sasvim je svejedno da li je to ples, šaputanje ružama, haiku ili kukičanje, uvek će se naći neko ko će da vas gleda, sluša, kupi vaš proizvod ili uslugu.

Ono sto takođe razlikuje Ameriku od većine drugih zemalja je to što ovde ljudi posle odlaska u penziju ne prestanu da se bave onim što vole i ne zakopaju se u čitanje novina, gledanje televizije, pravljenje ajvara i čekanje sudnjeg dana. U ovoj zemlji ljudi nisu "za bacanje" ako imaju preko 60 godina. Vrlo često se neko posle odlaska u penziju potpuno posveti ponovnom studiranju, pretoči svoj hobi u posao ili počne da pomaže drugim ljudima. Moja šefica, na primer, planira da posle penzionisanja osnuje neprofitnu organizaciju koja ce dečacima iz kraja gde ona živi omogućiti da se bave sportom. Njeni sinovi su sportisti i ona planira da pomoću njih dođe do drugih, poznatih sportista i sponzora. Planira i da napiše seriju dečijih knjiga o košarci i skateboarding-u. Zar to nije divno?

Kao što rekoh, u Americi više nije moguće ostvariti "američki san" ali jos uvek svako ima svoju šansu. I to ne jednu, nego više šansi u životu. Ono što sigurno znam je da, ukoliko ja ne iskoristim svoju šansu, moja kćerka će svoju sigurno iskoristiti. I to me čini srećnom i spokojnom.

Vremensko-kulturološke zone

Pripadam grupi ljudi koja se u zrelim godinama preselila iz svoje zemlje u drugu zemlju, tačnije na drugi kontinent. Nisam se doselila u Ameriku da bih ovde išla u srednju skolu ili studirala. Nisam ovde odrasla i nisam ovde formirala svoj način razmišljanja i navike. Naravno, život u drugoj kulturi neminovno donosi nov način razmišljanja i nove navike, ali kod onih koji se kao mladi presele u drugu kulturu, to bude sastavni deo odrastanja i sazrevanja. U zrelim godinama mogu samo da se delimično i privremeno prilagodim, ne mogu da se potpuno preoblikujem pod uticajem druge kulture. Iskreno rečeno, nema ni potrebe. Od kako sam došla u Ameriku, nisam primetila da moram iz korena da promenim svoje ponašanje da bih mogla ovde normalno da živim. I u Beogradu sam bacala đubre u kantu, a ne kroz prozor, hodala sam desnom stranom trotoara, čekala da drugi izađu iz lifta da bih ja ušla, javljala se komšijama i radila sve ono što se podrazumeva kada neko ima domaće vaspitanje. Ovakva kakva sam dobra sam za grad i zemlju u kojoj sada živim. Ništa mi ne smeta, a mislim da ništa ne smeta ni mojoj okolini.

Polako se navikavam na odsustvo mirisa (niko se ne parfimiše) ali i odsustvo ne-mirisa (nema ustajalog znoj i izduvnih gasova), navikavam se na mašine i deterdžente za veš koji nisu predviđeni za odeću od prirodnih materijala, na drugačiji ukus hrane (neki ukusi su bolji, a neki gori), na ogromne razdaljine (srećom radim na pola sata hoda od kuće), na pozitivan životni stav, na raznolikost ljudi u svakom pogledu (ne samo po boji kože i kulturi, nego i po volumenu) i na još mnogo toga.

Ušla sam u rutinu i sve je odlično. Povremeno me žacne nostalgija ali nemam vremena i razloga da joj se prepustim. Osim što se svakodnevno osećam kao podvojena ličnost...

Živim u dve vremenske zone između kojih je šest sati razlike. Nekoliko puta u toku dana, ničim izazvano, dodajem sest sati da bih znala koje je vreme u Beogradu i da bih pretpostavila šta rade meni dragi ljudi u mom gradu. Za Novu godinu sam bila svesnija ponoći u Beogradu nego ponoći u Vašingtonu. Ovde u ponoć nije bilo glasne muzike, cike, vriske, rafalne i pojedinačne paljbe i ostalih zvukova rodnog kraja. Za rođendan su mi prijatelji iz Beograda na Face-u čestitali rođendan dan ranije po vašingtonskom vremenu. I neizostavno svakog dana pogledam vesti na B92 i njuz.net-u.

Na poslu slušam muziku sa svog telefona skoro stalno. Ne, nemam svoj izbor omiljenih pesama kao većina normalnih ljudi. Pošto sam podvojena ličnost, slušam beogradske radio stanice. I to one koje uglavnom emituju ex-YU muziku. Dakle, znam koliko je sati u Beogradu, da li pada kiša ili sija sunce i kakvo je stanje na putevima. Nisam baš oduševljena time što kao bonus saznam šta rade srpske plemenske poglavice, ali nekako uspevam da ih ignorisem.

I svakog dana se neminovno zapitam dokle će to tako biti. Da li sam ja zaista podvojena ličnost? Ili sam zrela osoba koja živi u dve vremenske i kulturološke zone? Da li sam osoba koja je zrelo prihvatila svoj višeslojni identitet ili nepopravljivi nostalgičar?

Zemlja izobilja

Sigurna sam da se pripadnici moje generacije, koji su rasli u bivšoj Jugoslaviji, sećaju da smo imali mnogo toga što danas nemamo, kao sto su školski TV program i viršle na crvenom PKB kiosku. Takođe se, verujem, sećaju da mnogo toga nismo imali. Ili smo imali u malim količinama. Čuvali smo lepe kese iz finih radnji, najčešće iz inostranstva. Flaše od stranih alkoholnih pića služile su da se naprave lampe i svećnjaci. Naše mame i bake koristile su isti komad aluminijumske folije po nekoliko puta. Kese za odlaganje hrane i ambalažu od sladoleda i margarina takođe. U flomastere smo duvali kada se osuše ne bismo li ih "naterali" da prorade. Limene kutije od danskog keksa su se koristile za odlaganje šivaćeg pribora, dugmadi, šrafova, ili kao trezori puni devojačkih sitnica. I još mnogo toga smo želeli i iščekivali.

I u Americi su ljudi oduvek želeli razne stvari. Međutim, njihove stvari se veoma razlikuju od naših stvari. Ono što je suštinski različito je što američke mame i bake NIKADA nisu "reciklirale" kesice za zamrzivač niti su koristile kutiju od sladoleda za odlaganje hrane ili za transport hrane od jedne do druge adrese. Naravno, i ovde ima onih koji to rade, ali ih je procentualno daleko manje nego na Balkanu. U Americi se skoro sve reciklira, ali se ne "reciklira" u ponovnu upotrebu. Ovo je zemlja izobilja, a Amerikanci razmišljaju opušteno i široko, što bi rekli Beograđani.

Na primer, u većini stambenih zgrada vešeraj sa mašinama za pranje i sušenje nalazi se u podrumu ili po jedan na svakom spratu. Osim korpi za veš koje ljudi imaju u stanu, postoje i raznorazne korpe i velike platnene kese za prenošenje prljavog i čistog vesa. To se, naravno, kupuje i nije nimalo jeftino. Kao i svako dete socijalizma koje razmislja na štedljiv način, ja u ovu svrhu upotrebljavam ogromnu IKEA kesu i ogromno providno plastično pakovanje sa ručkom u koje je bio upakovan komplet jastuka i prekrivača koje smo kupili u prvih par dana života u Vašingtonu. Jednom prilikom ušla sam u lift noseći tu "torbu" punu čistog veša, a komšija je samo pogledao i rekao: "What a great idea!" On je u rukama držao veliku plastičnu korpu "specijalizovanu" za čist veš. Naravno da je "geat idea" koja može da padne na pamet samo nekome ko nije rastao u sveopštem društvenom izobilju.

U organizaciji u kojoj sam do nedavno radila odlučili su da knjige koje su štampali pre petnaestak godina, a nisu uspeli da prodaju, jednostavno bace u đubre. Ne radi se o 20-30 primeraka. Radi se o stotinama i stotinama medicinskih stručnih knjiga. Pitala sam zašto ih ne poklone nekoj medicinskoj obrazovnoj ustanovi. Rekli su mi da verovatno niko nije zainteresovan. Pitala sam zašto ne daju da se knjige recikliraju. Dobila sam odgovor da bi mnogo koštalo da ih odnese jedan od servisa za reciklazu. Još uvek mi ne izbija iz glave ideja da te knjige ipak treba pokloniti nekoj deci koja studiraju medicinu. Ali, šta mi vredi što imam grandiozne ideje kada te ideje imaju korene u drugoj kulturi, društvenom uređenju i ekonomiji.

Nisam kao moja baka. Ne upotrebljavam isto parče alu-folije po pet puta. Ali ni ne umotam sendvič u parče alu-folije veličine omanjeg karipskog ostrva. Ne upotrebljavam istu kesicu za zamrzivač više puta. Ali uredno skupljam fine, praktične kutije od kiselog mleka i sladoleda sa poklopcima koji dobro "dihtuju". Moja kćerka ne duva u flomastere da bi ih razradila. Ali kutiju od danskog keksa koristi za svoje lutkice, gumice za kosu, mašnice i ostalo dečje blago. I baš sam prošlog vikenda, posle kupovine garderobe, uredno na dno ormana odložila fine kese i kesice jer se nikada ne zna kada će mi biti potrebne.

Reality takozvani život

Sintagma "Reality Television" bi se mogla prevesti kao "televizija stvarnosti" ili "televizija stvarnog života", ali naravno da ovu sintagmu niko ne prevodi. U srpskom jeziku, a i u bliskim nam komšijskim jezicima, odomaćila se reč "rialiti". I odakle bi drugde poticala ova nova medijska i životna pojava nego iz Amerike? Sjedinjene Američke Države su u svojoj relativno kratkoj istoriji uspele da stvore mnogo dobrih, ali i mnogo krajnje besmislenih i budalastih stvari. I da ih sve veoma uspešno plasiraju širom sveta. Sve je to deo ogromne američke meke moći koja nas već više od pola veka istovremeno oplemenjuje i truje.

Dakle, prvi riality radio i TV program pod nazivom "Queen of a Day" počeo je da se emituje iz Njujorka 1945. godine. Program bi počinjao tako što bi voditelj pitao mahom žensku publiku da li bi neka od njih htela da bude kraljica dana. Dame zainteresovane za kraljevsku titulu bi se prijavile, a voditelj bi ih predstavio i onda bi im postavljao raznorazna pitanja. Međutim, pored uobičajenih pitanja, takmičarke su morale publici da povere svoje finansijske i emotivne probleme. Tako se ogromni auditorijum naslađivao tuđim problemima (sto bismo rekli tuđim "prljavim vešom") ne bi li svoje probleme gurnuo pod tepih. I tako je počelo...

Preskočiću sedam decenija i izneću vam svoja zapažanja o riality programu običnih ljudi - tinejdžera, domaćica, mama i tata, menadžera i svih ostalih koji na svojim profilima na društvenim mrežama nesvesno iznose svoje probleme, komplekse, emotivne i egzistencijalne krize. A da toga, naravno, nisu ni svesni. Dakle, nemam nista protiv kada neko svoje trenutke sreće ili nesreće otvoreno iznese na društvenim mrežama. Isto kao što bi sve to ispričao/ispričala na nekoj večeri ili sedeljci. Sve je to ok. Svi mi imamo potrebu da sa drugima podelimo svoja osećanja i misli. To je upravo ono što ja radim dok pišem ovaj tekst. Ali mi nisu jasni oni koji imaju iluziju da putem riality takozvanog života na društvenim mrežama zaista žive svoje živote.

Na primer, jedna moja Facebook prijateljica i bivši poslovni kontakt, počela je pre izvesnog vremena na svoj profil da stavlja veliki broj obaveštenja koja su bila veoma raznolika i potpuno šizofrena. Tu damu sam u svojoj glavi stavljala u kategoriju "nevladine organizacije i borci za ljudska prava". Ona je odjednom iz te kategorije uletela u grupu "očajne domaćice" i "poludele klimakterične žene". Nemojte me pogrešno shvatiti. Nemam ništa protiv ne-očajnih domaćica i ne-poludelih klimakteričnih žena. Prvo sam bila, a drugo ću uskoro biti. Ono što me je iznenadilo i prilično zamorilo bili su njeni "selfiji" u haljinicama tri broja manjim nego što joj priliči, fotografije na kojima sprema romantične večere za nepostojece frajere, fotografije u pižami posle buđenja, komentari da je "super riba", da je "spremna da osvoji Beograd" i slično. Iako nisam upoznata sa bračno-partnerskim statusom dotične dame, moja procena je da se rastala od muža ili je raskinula sa partnerom pa sada hoće da mu pokaže sta je izgubio.

Drugi "slučaj" je takođe moj bivši poslovni kontakt. Jedan lepo vaspitan dečko koji je odmah posle diplomiranja postao menadžer u nekoj stranoj firmi. Baš sam pomislila kako je to dete fino i kako mu menadžersko-japijevski status nije udario u glavu kad shvatih da se sa njim nešto čudno dešava. Jednog dana je samo počeo na Facebook da "lepi" svoje fotografije sa raznih jet-set događaja, uglavnom u društvu razgolićenih promoterki alkoholnih pića i cigareta. Slike su bile propraćene komentarima u stilu "alaj sam dobar frajer". Moj zaključak je da ga je devojka ostavila pa se svojski trudio da je napravi ljubomornom. Sa promoterkama.

I tako se povremeno, potpuno nevoljno nađem u situaciji da budem publika nekog intimnog riality programa i da donosim sud o tome šta se nekome događa, a neće to otvoreno da pokaže. Društvene mreže i riality programi su nam stvorili iluziju da živimo svoje živote u stvarnom vremenu i prostoru i sa stvarnim ljudima, a da pritom uopšte ne živimo. Društvene mreže su sjajno sredstvo komunikacije, posebno kada ste daleko od svojih milih i dragih, ali ne bi trebalo da budu zamena za pravo druženje uz kafu ili čašu vina. A riality programi zbog svoje bizarnosti i idiotluka predstavljaju veliku opasnost za generacije i generacije koje neće biti u stanju da razluče život od imitacije života.

Traženje posla

Posao je glavni razlog mog preseljenja u Ameriku. Da budem precizna - nedostatak posla u Srbiji. Gde god da tražimo posao, prilicno je stresno. U Srbiji za nekoga ko je "bezvezan" traženje posla predstavlja veoma napornu i beznadežnu borbu protiv partijskih i plemenskih drugova i drugarica, prijatelja, rodbine, kumova, ljubavnica, dece, unučica i svih ostalih sa vezom. Sve je toliko uvezano da nekog "bezveznog" neće da prime ni da radi u trafici, a kamoli na nekom šalteru. Doduše, priznajem da posao u trafici ili na šalteru nisam ni tražila.

Prvo bih htela da kažem da Amerika nije jednolična masa gde su sve države iste, svi gradovi liče jedan na drugi i gde svi misle na isti način. Ameriku pre svega odlikuje ogromna raznolikost. Kako u predelima i ljudima, tako i u načinima na koje se traži i pronalazi posao. Vašington je poseban grad, samim tim što je glavni grad gde je najveći poslodavac savezna vlada, a uz raznorazna ministarstva i agencije ide i ogroman broj interesnih grupa i njihovih predstavnika, odnosno lobista, međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija, univerziteta, škola, institucija kulture i uslužnih delatnosti. Naravno, i veliki broj kompanija čija su sedišta po celoj Americi, ima svoje kancelarije i predstavnike u glavnom gradu kako bi bili što blize onima koji donose važne odluke. Sve ovo čini da je i u Vašingtonu sve uvezano ali na drugačiji način nego na Balkanu. U ovom gradu ljudi imaju veoma razvijenu svest o politici i poznaju taktike i strategije širenja političkog uticaja, ali se ne bave palanačkim politikanstvom. Da bi se neko ovde zaposlio "preko veze" ipak je potrebno da ima odgovarajuće kvalifikacije, a ne da bude vlasnik pečenjare koji pikira na poziciju direktora kontrole letenja ili železnice.

Iako je sve uvezano i uprkos tome što je za dobijanje nekih poslova potrebno uložiti mnogo energije, vremena i novca u ono što se zove "networking", posao je moguće dobiti tako što se javite na konkurs. Ali i to predstavlja veoma razvijenu tehniku i veštinu. Ja bih to čak nazvala i naukom. Prvo i osnovno, biografija i propratno pismo koje šaljete moraju da budu dovedeni do perfekcije da biste dobili preliminarni intervju koji je vrlo često samo telefonski razgovor. Onda, ako ste bili dovoljno dobri i ubedljivi preko telefona, pozvaće vas na sastanak da bi vas videli i dobro "iscedili". Vrlo često postoji dva do tri kruga intervjua na kojima se najčešće primenjuje bihevioralistička metoda zvana "STAR". To znači: Situation, Task, Action, Result. Pitaju vas: "Ispričajte nam o tome kako ste pokazali inicijativu / rešili sukob sa kolegama / napravili grešku." Onda vi treba da date primer iz svog pređašnjeg profesionalnog iskustva, a suština je da ispričate kako ste reagovali na pravi način u određenoj situaciji. To su veoma često priče koje morate da izmislite i sam sadržaj nije toliko bitan. Važno je samo da vide na koji način razmišljate i rešavate probleme.

Isto kao što biografija mora da bude savršeno napisana i formatirana, takav mora da bude i nastup. Pri tom mislim na stav koji treba da bude kao da ste osvojili svet. Sve što ste prethodno radili treba da predstavite kao da je bez vas sve moglo da propadne. Kao da se firma u kojoj ste radili zahvaljujući vama i isključivo vama našla na listi "Fortune 500". Nema veze ako ste u dotičnoj firmi pakovali pisma u koverte preko omladinske zadruge. (Ovo je onako figurativno pošto u Americi omladinske zadruge ne postoje.) Amerikanci imaju sposobnost da najnebitniji posao predstave kao sopstveno vrhunsko, revolucionarno dostignuće. To je ono što mi sa Balkana rođeni pre 2000. godine nikada necemo uspeti jer su nas od rođenja stalno kritikovali u fazonu: "Decu ne treba hvaliti da se ne pokvare."

Dakle, traženje posla u Vašingtonu nije nimalo lako i zabavno. Posebno za nekoga ko potiče iz potpuno drugačijeg okruženja i okolnosti. Ali ono što je najbolje, a što u Srbiji nedostaje, je osećaj da kada jednom nađete posao niko, ama bas niko vas ne može zaustaviti u penjanju profesionalnim stepenicama ukoliko ste radni, sposobni i pametni. Kakav god posao da imate, uvek možete da tražite i nađete bolje plaćen, interesantniji i izazovniji posao. Naravno, pod uslovom da to želite. A možete i da radite taj isti posao godinama, a da na vas ne utiču odluke i mešetarenja onih koji imaju mnogo ili malo vlasti.