Treća i po godina

Brojim. Ne znam da li ću u nekom trenutku prestati da brojim. Tako je to kada se čovek preseli negde na izvesno vreme. Ili barem misli da je na izvesno vreme. Naravno, svest o tom izvesnom vremenu me sprečava da zemlju u kojoj sada živim posmatram kao svoju prvu ili drugu domovinu i da prihvatim neki novi identitet. Još jedna okolnost utiče na to da mi prihvatanje novog identiteta ide teško ili uopšte ne ide, a to je činjenica da sam se u Ameriku doselila u svojoj 44. godini. Mnogo je lakše kada se dođe sa manje godina. Došla sam ovamo u drugoj polovini svog života kao već potpuno formirana ličnost sa "bagažom".

Sinoć mi je ničim izazvano palo napamet da mesecima ne pomislim na svog oca koji je umro šest meseci posle mog preseljenja ovamo. Ovde me ništa ne podseća na mog tatu. Živim na 7609 km vazdušne udaljenosti od Beograda. I ovde me ništa, ama baš ništa ne može podsetiti na njega. A rutina života melje sećanja. Onda sam pomislila da se ni beogradskih prijatelja više ne setim često, da im sve ređe šaljem poruke, da se sve ređe dopisujem sa njima. Viđam ih na Facebook-u pa valjda mislim da ne moram da ih pitam, onako ljudski i van svetlosti pozornice, kako su. I to me baš rastužilo. 

Letos, pred put u Beograd, kada je bilo tačno tri godine od velikog preseljenja, sve mi je u Vašingtonu bilo grozno. Sve mi je bilo mrsko. Jedva sam čekala da ne vidim sve ove ljude kojima sam okružena. Onda sam se u Beogradu videla sa familijom, prijateljima, a i sa poznanicima koje sam sretala po centru grada. Moja kćerka, koja "perfektno" govori srpski, je posle desetog slučajnog nabasavanja na ulici rekla: "Mama, you were famous." Nije mama slavna nego je to tako kod nas. Sve je bilo baš lepo, svi susreti, priče, doživljaji. Ali me je nešto baš zabolelo: shvatila sam da više tamo baš i ne pripadam. Ljudi pričaju o ličnostima i događajima sa kojima nisam u toku, potrebno je da mi objasne ko je ko, šta, gde, kako i zašto. Nisam dovoljno informisana da bih konstruktivno učestvovala u razgovoru. Više ne mogu da pratim ni političare, glumce, pevače, razna događanja, nove restorane i klubove, a kamoli čaršijske priče.

I to boli. Nisam više akter ili posmatrač tih priča. Sada sam outsider. Jedino što mogu je da pričam kako je meni i mojoj porodici u Americi i da pitam kako je njima u Srbiji. "У нас так. Как у вас?" (Ovo je iz nekog ruskog filma ili TV programa.) A čini mi se da nisam ni akter bilo čega ovde gde živim. Osim što imam posao, vozim se metroom i viđam se sa takozvanim prijateljima jednom u šest meseci. U Americi ljudi koriste imenicu "prijatelj" tamo gde bismo mi na Balkanu upotrebili "poznanik". Ovo je, mislim, zbog toga što niko nema vremena da se sa nekim druži svaki 2-3 dan i da zove svoju prijateljicu u 11 uveče da se ispričaju. U Vašingtonu, gde su svi veoma busy, takozvani prijatelji vam se ne javljaju na telefon. Morate putem poruka da zakažete telefonski razgovor. Uskoro ću zakazivati i najavljivati slanje SMS poruka da upozorim ljude jer, ne daj Bože, da ih prekinem u nečem važnom što rade. Kao, na primer, dok na Facebook kače slike o svom glamuroznom životu ili dok se virtuelno druže sa nekim u Papua Novoj Gvineji.

Dakle, posle tri i po godine definitivno nisam nigde i nisam ništa što bi se moglo okarakterisati kao ovo ili ono. Nekada je moj identitet bio beogradski. Nekada sam bila Beograđanka. Sada nemam identitet. Mislim da je moj identitet negde na visini od 12 hiljada kilometara na 3804,5 kilometru između dve tačke koje ni na koji način nisu povezane. Pitam se koliko dugo će to biti tako. I nastavljam da brojim.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Life Without Limits!

Ako mislite da je tema ovog teksta život oblapornosti, život u izobilju, ludi provodi, luksuzna putovanja i potpuno ludilo uživanja, u pravu ste. I sve to praktično besplatno. Pa gde to ima? U Americi, naravno. Život bez ograničenja, neobuzdani život, život bez briga koji će uskoro postati moja stvarnost. Ako popunim formular koji sam dobila uz ovu propagandu:

Sve to će mi omogućiti jedna misteriozno crna kreditna kartica. Za tričavu godišnju članarinu od 495 dolara sve divote ovog sveta biće mi na dohvat ruke. Samo se pitam zašto članarina nije 499 dolara. Mogli su da ušićare još ta četiri dolara, a opet bi izgledalo kao da nije baš 500. No, ta članarina nije ni bitna u celoj priči. Ovakve primamljive ponude dobijam po 3-4 dnevno, kao i svi odrasli ljudi koji legalno žive u Americi. Taj neobuzdani život na veresiju je ono što vrti američku ekonomiju. I ratovi, naravno. Ali o tome nekom drugom prilikom. Liberalni kapitalizam se zasniva na besomučnom trošenju para i na dugovima. Pozajmljujete od jednih da biste vraćali drugima. Naravno, taj stari dobri običaj nije nepoznat nama sa Balkana. Jedino što se na Balkanu pozajmljuje od brata da bi se vratilo kumu. Onda se pozajmi od druga iz srednje škole koga smo skoro zaboravili ali smo ga srećom sreli pre neki dan na pijaci. Da bi se vratilo bratu. Što je govorio moj otac: "Najeb... je onaj koji je pokojniku poslednji pozajmio pare." Tako je bilo u njegovo vreme. Sada postoje uterivači dugova koji zakucaju na vrata narednom pokoljenju tako pa taj poslednji ipak dobije svoje pare nazad.

U liberalnom kapitalizmu se ne pozajmljuje od familije i prijatelja, pozajmljuje se od banaka. Naravno, i ovaj koncept je poznat širom sveta. Sa malom razlikom. U Americi je sistem života na veresiju doveden do savršenstva. U avgustu su Amerikanci kolektivno dugovali nešto više od hiljadu milijardi dolara na kreditnim karticama. A kada se to sabere sa kreditima koje duguju, suma je skoro 13 hiljada milijardi dolara. Moj mozak ne može ni da pojmi kolika je ovo suma. Da li bi cela planeta zemlja koštala ovoliko kada bi neko iz druge galaksije došao da pita "pošto?"?  Pritom je caka u tome što ovu nepojmljivu sumu sačinjavaju najvećim delom kamate, a ne glavnica duga.

Kažu ekonomski stručnjaci da je Amerika ponovo došla u stanje kao pred ekonomsku krizu 2008. godine. U stanje "ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji". Tipična porodica otplaćuje kredit za kuću, kredite za dvoja kola, kredit za renoviranje kupatila, dva kredita za studiranje, plaćaju vrtić, boravak ili školarinu, plaćaju putovanja i kupuju, kupuju, kupuju. Jednom prilikom mi je bivša koleginica rekla da im dok su još mali usađuju ideju da je patriotski kupiti kuću i kola na kredit i trošiti, trošiti, trošiti. A po pravilu se troše nepostojeće pare. Banke lako odobravaju kreditne kartice i kredite ljudima sa relativno niskim primanjima. Ja sam nedavno platila tri avionske karte i hotel kreditnom karticom i skoro potpuno iskoristila dozvoljenu sumu. Banka mi je posle dva dana podigla limit. Baš sam ih usrećila. Onda sam ih sutradan unesrećila jer sam pokrila celu sumu koja sam dugovala.

A možda sa mnom ipak nešto nije u redu... Možda ipak treba da popunim onaj formular sa početka priče i da konačno osetim kako je živeti neobuzdano i bez ograničenja.