Prodavci automobila

Ako nikada niste kupovali kola u Americi, ne znate kako je kada vam se obraća američki prodavac automobila. Zaspe potencijalnog kupca bujicom bombastičih rečenica kojima pokušava da ga ubedi da kupi kola jer mu je to poslednja prilika u životu i ako je propusti, desiće mu se nešto sudbinski strašno, skoro isto kao u onim lančanim email porukama gde čoveku prete da će ga udariti tramvaj ako ne pošalje poruku na barem deset adresa. U stanju su da izgovore rečenice kao: “Tell me what you want, and I will do anything for you – anything you need” ili “Just let me know which model you're interested in and I will personally put the deal together for you - there will be no ‘Let me talk to my Manager’”. Kupac bi mogao da pomisli da mu prodavac automobila nudi brak ili doživotno izdržavanje. Najvažnije je da steknete utisak da je sve moguće i da od bujice reči ne možete da čujete sopstvene misli jer bi vam vaše misli rekle da bežite glavom bez obzira.

Amerikanci imaju veoma razvijenu sposobnost i veštine govorništva. Skoro svi govore kao da su profesionalni televizijski spikeri, ne zastajkuju, ne mucaju, odaju utisak da i ne razmišljaju dok govore nego da su unapred pripremili svaku rečenicu i deklamuju je. Stvarno su majstori za komunikaciju, i pismenu i usmenu. Svako je “prodavac automobila” u svom domenu. Naučeni su da ubeđuju sagovornike i to rade potpuno spontano. Iako je osnov američke demokratije u tome da “se slažemo da se ne slažemo” i da svako ima prava na svoje mišljenje i stavove, Amerikanci su vaspitani i obučeni da budu što ubedljiviji u iznošenju sopstvenih stavova i da učine sve da preobrate sagovornika. Ovo posebno dolazi do izražaja u trgovini i u traženju posla. Dakle, treba da ubedite sagovornika da je vaš proizvod najbolji ili da ste najbolja osoba za određen posao.

Nedavno sam bila na konferenciji na kojoj su govorili i Amerikanci i ljudi iz drugih krajeva sveta. Razlika u govorništvu bila je ogromna u korist Amerikanaca. Nisu Sirijac i Ukrajinac  govorili loše – daleko od toga, ali su Amerikanci govorili mnogo bolje. Ono što sam takođe  primetila je da ima onih koji potpuno drugačije govore u profesionalnom kontekstu u odnosu na privatnu komunikaciju. Poznajem ženu koja drži veoma efektne govore (za moj ukus pomalo prazne), a kada sa njom vodim neformalnu komunikaciju deluje kao da ne zna da sastavi dve prosto-prošrene rečenice. Kao da ima prekidač na koji se uključuje i isključuje po potrebi.

Kada sam u svom prethodnom životu radila u Američkoj ambasadi u Beogradu, Amerikanci sa kojima sam sarađivala govorili su engleski koji je bio umeren i odmeren. Danas, ovde gde živim i radim, u vreme takozvanih millennials-a, sve mi zvuči nekako preterano i izveštačeno. U profesionalnom kontekstu moje omiljene fraze koje zvuče krajnje pompezno, a imaju vrlo obično značenje su:

- meeting take-away

- burning platform

- core values

- to make hay

- best practice

- to put ducks in a row

- to leverage

- to drill down

- let’s put this on the backburner

- it’s a no brainer

- to reach out

U svakodnevnim kontaktima sa ljudima saznaćete da je sve great i awesome, čak i kada je u pitanju najbanalnija stvar. Sve je fun, uključujući i vrlo ozbiljne životne situacije. Svi su excited i passionate non-stop oko bilo čega. Što reče jedan moj prijatelj, bivši američki diplomata: “When I was young, the word ‘passion’ meant something completely different.” Pretpostavljam da se u starom, seksualnom smislu umesto reči excited [uzbuđen] sada upotrebljava horny. Pošto sve mora da bude izraženo rečima sa sve jačim značenjem, da li ćemo kroz nekoliko godina reći da smo horny zbog odlaska na izlet?

Moj radni dan u Vašingtonu

Moj radni dan počinje nešto posle 6 časova kada ustajem i spremam se za posao. Naravno, spremam i svoju kćerku za školu, pakujem joj ručak u takozvani lunchbox i vodim je u školu. Živim u predivnom kraju Vašingtona koji se nalazi u severozapadnom delu grada. Vašington se inače sastoji od centralnog dela zvanog Washington DC i mnogobrojnih gradića koji ga okružuju. Moj kraj je pun zelenila, prelepih, starih porodičnih kuća, kao i novih modernih stambenih zgrada. Na putu od kuće do škole, i dalje do metro stanice, uživam u razgovoru sa svojom kćerkom i jutarnjoj šetnji. Nikako ne mogu da odlučim da li mi je kraj u kojem živim lepši u proleće ili u jesen. Lepo je čak i kada pada kiša zato što je čisto. U Beogradu sam se užasavala hodanja po kiši jer bi mi krajevi pantalona, čarape i obuća bili potpuno blatnjavi posle jedne takve šetnje.

Vozim se crvenom linijom metroa samo četiri stanice i stižem u sam centar grada. Zgrada u kojoj radim nalazi se tri bloka od Bele kuće. Ulice oko Bele kuće su povremeno zatvorene zbog toga što američki predsednik odlazi ili dolazi ili prima visoke zvaničnike iz drugih zemalja. Nedavno je u poseti Vašingtonu bio papa i dva dana je skoro ceo centar grada bio potpuno blokiran. U centru, gde su uglavnom poslovne zgrade, ima mnoštvo restorana i lokala koji prodaju raznorazne sendviče, salate, supe i čorbe, testenine i ostalu brzu zdravu i nezdravu hranu. Leđa u leđa sa zgradom u kojoj radim je Macy's, velika robna kuća koja se po izboru robe i cenama nalazi negde na sredini između Target-a i Bloomingdale's-a. Naravno, Bergdorf Goodman je van konkurencije ali ove robne kuće nema u Vašingtonu. U Macy's robnoj kući provodim pauzu najmanje dva puta nedeljno.

Danas sam, vraćajući se kući sa posla metroom, po ko zna koji put u svom životu primetila da su ljudi svuda u hrišćanskom svetu isti kada nema zakona i kazni da im diktiraju ponašanje. U vozu vašingtonskog metroa svi se guraju oko vrata tako da je često skoro nemoguće ući u voz. Pritom je sredina vagona skoro potpuno prazna, sa izuzetkom onih koji sede. Niko neće da se pomeri ni santimetar, a ako pokušate da se progurate između ljudi, gledaju vas kao da ste počinili zločin. Inače se divim sposobnosti Amerikanaca da čak i u velikoj gužvi u metrou uspeju da zadrže svoj i poštuju tuđi lični prostor.

Od metro stanice do moje zgrade penjem se divnom Porter ulicom koja bi bila još lepša da kroz nju ne prolaze dve autobuske linije, vatrogasna kola i kola hitne pomoći. Ova ulica, iako relativno uzana, povezuje dve veike avenije tako da je saobraćaj u njoj prilično živ. Svakog dana se divim kućama koje spolja izgledaju kao iz bajke, ali su iznutra prilično mračne i skučene u šta sam se uverila kada sam bila gost u nekim od tih kuća. Sve kuće imaju verande sa prednje strane i dvorišta sa zadnje. Interesantno je da na tim verandama retko kad neko sedi, a iz dvorišta se čak ni vikendom ne čuju glasovi dece, a o mirisu roštilja da i ne govorim. U stvari sve izgleda bajkovito i pomalo nestvarno jer mi se nekada učini da u tim kućama niko i ne živi.

Na kraju dana spremam večeru, pomažem svojoj kćerki da nauči da čita, piše i računa, i provedem par sati sa svojim mužem. Izleti, druženje sa prijateljima, odlasci u restorane, posete muzejima i ostale vrste provoda događaju se mahom vikendom. U stvari, imam prilično ustaljen ritam što mi posle decenija balkanskih turbulencija baš prija.