Jedan običan život

Sinoć sam shvatila da nisam napisala tekst na blogu od avgusta meseca. Izgleda da nemam više o čemu da pišem. O onome o čemu bih želela da pišem, ne smem. A ne smem jer je američka demokratija odjednom postala vrlo slična nekim drugim "demokratijama". Nas došljake prate pod lupom pa ako se izjašnjavamo negativno o vođi i njegovom liku i delu, možemo da snosimo posledice. A meni je života uz mogućnost snošenja posledica sopstvenih političkih izbora i odluka dosta. Čudno je što nikada u stvari nisam snosila posledice svog profesionalnog opredeljenja koje je smatrano političkim opredeljenjem u zemlji Srbiji, ali sam najveći deo svog odraslog života provela sa tom idejom negde u potiljku. A i sada živim sa tom idejom iako sam u međuvremenu promenila kontinent i obrela se u imperiji koja se nalazi u početnoj fazi fatalne bolesti.

Posle četiri i po godine života u Vašingtonu moram da priznam da sam se navikla na ljude i međuljudske odnose, na nedostatak dubljih međuljudskih odnosa, na ulice, supermarkete, gradski prevoz, školu i obrazovni sistem i sve pride. Čak sam i stekla prijatelje. Pažljivo sam ih odabrala i mogu mirno da kažem da su vrlo slični mojim prijateljima u Beogradu. Bila sam u stanju hibernacije prve dve godine, a onda sam polako počela da biram i pronalazim sebi slične ljude. Život u Libanu me je naučio da ne treba da se družim sa bilo kim pošto-poto. Svi smo okruženi velikim brojem divnih ljudi, ali to ne znači da su svi ti divni ljudi divni baš za svakog od nas. Mnogi su za nekog drugog sigurno divniji nego za mene. I obrnuto.

Letos sam se preselila u mnogo lepši i veći stan od onoga u kojem sam sa porodicom živela prve četiri godine od dolaska u Ameriku. Zgrada je fenomenalna, puna je stranaca koji su diplomate nižeg ranga po ambasadama, a ima i dosta starijih Amerikanaca koji se mnogo razlikuju od mladih Amerikanaca u gradu Vašingtonu - daleko su komunikativniji i prisniji od mladih generacija koje su prilično nepoverljive. Inače postoje studije o tome kako i zašto se generacija millenials-a toliko razlikuje od generacije svojih roditelja koja se naziva generacijom X. No, da se vratim na zgradu u kojoj živim. Dakle, osećam se skoro kao kod kuće jer se na parking mestima u garaži mogu videti kutije sa raznim junk-om, leti preko ograde terasa visi poneki tepih, kutije koje ostavljamo za reciklažu ne moraju da se slože (zbog ovoga sam u prethodnoj zgradi dobila opomenu razrednog starešine), deca mogu slobodno da se deru po hodnicima, a često čujemo ljude kako urlaju u svojim stanovima. Sve ovo je prilično zabranjeno i neprihvatljivo u tipično američkim zgradama po Vašingtonu. U prethodnoj smo morali da hodamo na prstima, nismo smeli onako ljudski da se izurlamo jedni na druge i povremeno smo bili u strahu da će nas izbaciti zbog nedoličnog ponašanja.

Ni posle četiri i po godine života u Americi, još uvek mi nije jasno zašto je Amerikancima uglavnom svejedno kako se hrane. Svaka kultura ima svoju kuhinju, a u nekim kulturama svako selo ima svoju kuhinju. Ali mislim da nijedna kuhinja osim nazovi američke kuhinje ne praktikuje tako nezdrave sastojke i tako nezdrav način pripreme hrane. Ne znam da li neko uopšte ljudima u Americi ikada kaže da zdravlje na usta ulazi. Isto tako i bolest. Čula sam od jedne koleginice za takozvanu Whole30 dijetu i kako je to nešto fenomenalno. Pošto žena ne kuva, nego naručuje hranu da joj se dostavi ili jede po restoranima, nije znala da mi objasni o čemu se tačno radi. Ja kao iskusna domaćica počnem da istražujem tu famoznu dijetu po Internetu i svhatim da su u pitanju jela kako se spremaju u drugim delovima sveta gde ljudi cene hranu i pridaju važnost ishrani. Dakle, jela spremljena od sastojaka kako ih je priroda stvorila bez dodavanja sira iz tube, teških sosova poteklih iz kesica i salate sa šećernim sirupom. Dijeta podrazumeva izbegavanje alkohola, slatkiša i testa. Da li vam ovo zvuči poznato? Ili je to neki novo-otkriveni specijalni način ishrane? Mislim da ne treba da naglasim da su autori ovog genijalnog i novog načina ishrane zaradili ogromne novce.

***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Ex patria

Ovaj tekst pišem u Beogradu gde provodim svoj letnji odmor. Viđam se sa familijom i dragim prijateljima, jedem kao prasica, posećujem mesta koja volim i shvatam da savršenog mesta za život nema. Barem za mene. Postoje ljudi kojima je svuda dobro, postoje oni kojima je dobro samo u njihovoj zemlji, a postoje i oni kojima je dobro samo i isključivo u novoj, usvojenoj zemlji. Ja, nažalost, nisam osoba koja gleda na sve i svakoga kroz ružičaste naočare. Sve posmatram kroz prizmu kritičara i volim da analiziram. Ništa ne prihvatam zdravo za gotovo. Uvek se pitam i pokušavam da odgonetnem zašto je nešto ovako ili onako. I zbog toga za mene ne postoji raj na zemlji. Da budem iskrena, sumnjam da postoji čovek na svetu kojem sve i u svakom trenutku u potpunosti odgovara, ali ima ljudi kojima život pada lakše kada govore da je sve savršeno pa onda počnu tako i da se osećaju. Što kažu Amerikanci, "fake it till you make it". Iluzija postaje stvarna onda kada u nju potpuno poverujemo i počnemo da je živimo.

Jedan rođak koji čita moj blog mi je pre par dana rekao da mu nije jasno kako sam ja to otišla da živim u Americi, a kritikujem je. Živim tamo a baš mi ne odgovara sve u Americi. Naravno, ni u Srbiji mi nije baš sve odgovaralo. To što sam otišla negde drugde da živim ne znači da sam se ludo zaljubila u neku drugu zemlju pa rešila da ostavim svoju zemlju i odem. To takođe ne znači da sam mrzela sve u Srbiji i otišla iz revolta. Život je čudna biljka i ja ga ne posmatram kockasto u crno-beloj varijanti. Nigde nije savršeno što se mene tiče. Da bih zadovoljila one koji misle da sa mnom nešto nije u redu jer kritikujem "obećanu zemlju" u kojoj živim, sad ću malo da kritikujem Srbiju koju ću zauvek smatrati svojom jedinom zemljom.

Dakle, Srbija se vratila u 90-te. Barem me Beograd na to podseća. Sve je musavo i prašnjavo, razlokano. Socijalna struktura stanovništva se ponovo promenila. Odlaze već nekoliko godina obrazovani ljudi, a dolaze polu-pismeni koji donose svoje neurbane navike bez namere da ih promene. Ljudima su opet porasli očnjaci, svako je svakome vuk što se posebno oseća kada vozite. Agresivnost, bahatost i divljaštvo osećam na svakom koraku čim izađem iz sigurnosti svog doma. Mnogo toga se isprofanisalo čak i u odnosu na prošlu godinu. Tako je recimo hrana u restoranima odjednom užasno slana. Moja procena je da se to dešava zbog sve većeg broja turista koji treba da loču pivo i ostale vrste alkohola, a ne da uživaju sa jednom čašom pića po dva sata. Na piću se mnogo više zarađuje nego na hrani.

U Srbiji tržni centri niču kao pečurke posle kiše. Juče sam bila u novom tržnom centru u Rajićevoj ulici u Beogradu. Uputim se ka toaletu i taman da uđem u ženski, izađe iz muškog čistačica sa kofom i portfišem u rukama. Kaže da ne mogu da uđem u WC. Pitam je zašto. Ona kaže da je upravo oprala pod. Ja kažem da ne mora da brine, da ću da pazim da se ne okliznem. Ona me pogleda "belo" i ponovi da ne mogu da uđem u WC jer je upravo oprala pod. I onda mi je sinulo! Ja glupača pokupila fazone sa Zapada pa mislim da uprava tržnog centra ne želi da se posetioci okliznu i povrede pa da ih tuže. A ono čistačica oprala pod za malu platu i ne dozvoljava da joj posetioci prljaju. Isto kao nekada kod moje mame koja plati kućnoj pomoćnici pa svi moramo da lebdimo 30cm iznad poda da ne bismo prljali.

U Beogradu svakog leta čujem barem po dve priče o fantastičnim poslovnim uspesima dece, rođaka i prijatelja ljudi sa kojima se vidim na kafi. Takva povoljna klima za razvoj biznisa nigde ne postoji. Kad ih čovek sluša, pomisli da toliko pameti i sposobnosti nigde na svetu nema. Ja se prosto postidim pošto u Vašingtonu živim jedan prosečan život, radim prosečan posao za prosečnu platu, dete mi ide u državnu školu, odemo zimi negde da se kupamo, leti dođemo u Beograd i to je moj život. Smanjim se ja tako u stolici na kojoj sedim i odem kući pitajući se zašto ja nisam bila sposobna da budem uspešna u Srbiji.

***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Oružje njihovo nasušno

Odrasla sam i živela u zemlji u kojoj se prangija za regularnu Novu godinu, a još više za srpsku Novu godinu. U srednjoj školi sam iz predmeta "Odbrana i zaštita" morala da idem na vojni poligon na gađanje (ili kako smo to u školi zvali "na streljanje", Bože me oprosti) i da pucam u metu iz puške M-48. Tada sam imala 17 godina, bilo je proleće, i jedino o čemu sam brinula bilo je da mi na ramenu ne ostane ogromna modrica pošto je trebalo ići na bazen i na more. Imala sam nula pogodaka, naravno. Onda sam u svojim dvadesetim živela na nekih 400 km od linije fronta. Preživela sam skoro tri meseca NATO bombardovanja. U kasnim tridesetim sam živela u Bejrutu gde su ljudi na suvozačkom sedištu vozili kalašnjikove, a na bitnim lokacijama po gradu bili su raspoređeni tenkovi okruženi vojnicima naoružanim do zuba. U tih par godina Liban je više puta bio na ivici građanskog rata, a ja sam sa terase gledala i slušala male ratove koji su povremeno izbijali zbog parking mesta ili neke druge banalnosti.

Trebalo je da dođem u Ameriku da živim da bih počela da razmišljam o tome da li će u školu u koju ide moja kćerka uleteti tinejdžer psihopata naoružan polu-automatskom puškom. Takva vam je ta demokratija. Svako ima prava na sve pa tako svako ima prava da pazari pištolje, puške za lov na životinje i ljude, municiju i ostale divote koje pomažu ljudima da se osećaju moćno i bezbedno. Amerikancima je ovo pravo zagarantovano drugim amandmanom Ustava, a taj Ustav je nastao 1787. godine, odnosno pre nekih 230 godina. Tada nije postojala gradska ili državna policija nego su se ljudi sami branili od divljih životinja i divljih domorodaca. Sada postoje sve moguće policije, sudovi, tužioci, privatna obezbeđenja i ostala zakonom regulisana tela koja štite građane od kriminalaca i dele pravdu. Ili barem pokušavaju da ih zaštite.

Svaki put kada se desi ono što ovde zovu masovnom pucnjavom i kada neki psihopata ili sociopata uleti u školu i poubija decu ili zaređa da puca po masi na nekom javnom okupljanju, meni bude po par dana muka. Osećam fizičku potrebu da povraćam zato što to uopšte ne mogu da shvatim. Mogu da shvatim da neko ko ima teško psihičko oboljenje želi da poubija sve redom. Ne mogu da shvatim da je u zemlji gde nikome ne smete da zadirete u privatnost, gde ne smete da osuđujete druge ljude zbog ovoga ili onoga, gde svako ima prava na svoje mišljenje i svoju šansu, država dozvoljava da svako može u bilo kom trenutku da oduzme život velikom broju ljudi iz čistog trenutnog hira. A pritom zemlja nije u ratu. Barem nije na sopstvenoj teritoriji.

Ono što me još više zapanji svaki put kada se desi nešto strašno kao što se desilo prošlog petka u jednoj srednjoj školi u Teksasu, ljudi skoro uopšte ne pričaju o tome. Kao da ih je baš briga što je tamo negde izginulo deset mladih bića u školi. Nisu deca išla u turizam u Jemen ili Sudan, nisu iz dosade igrali fudbal na minskom polju. Bili su u školi. Onda krene lavina glupetarija tipa "our thoughts and prayers are with them" što će sigurno biti od velike pomoći i toj deci na onom svetu i njihovim roditeljima na ovom svetu. Doduše, upravo ti roditelji imaju punu kuću oružja jer jedino tako mogu da odbrane svoju imovinu. A imovina je važnija od dece, rekla bih. I tako u krug i u nedogled. 

***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Kečap i ostalo povrće

Amerika je zemlja sa najvećim izborom svih mogućih proizvoda, a posebno hrane. Sve kuhinje sveta imaju svoje restorane u Americi, posebno u velikim gradovima na zapadnoj i istočnoj obali zemlje kao što su Njujork, Boston, San Francisko, Sjetl, itd. Međutim, nije sva hrana po restoranima ukusna i fina. Amerikanci vole jake ukuse i ogromne količine hrane u tanjiru. Vrlo često je hrana u restoranima preslana i zgusnuta kukuruznim brašnom što prilično teško pada na stomak. A o kolačima neću ni da govorim. Svaki kolač ili pecivo su preslatki. Zimus kada sam sa porodicom bila na ostrvu Martinik, koje pripada Francuskoj, iznenadio me nedostatak šećera u kroasanima i ostalom finom pecivu. Isto tako i kada odem u Beograd i jedem torte i kolače primetim da mi je parče reform torte manje slatko od američkog mafina, na primer.

Jedan od osnovnih američkih životnih principa je izobilje u svemu. Treba nahraniti više od 320 miliona ljudi koji su navikli na velike količine svega. Zato hrana u restoranima mora da bude zasitna i da porcije budu velike. U današnje vreme kvalitetna ishrana nije jeftina, posebno u Americi. Kvalitetno voće i povrće koštaju više od mesa koje je puno hormona i antibiotika i koje se stavlja u McDonald's hamburgere. Amerika je takođe poznata po genetski modifikovanom voću i povrću koje je daleko jeftinije od onog koje je nastalo prirodnim putem. Zbog toga je još u vreme Ronalda Regana, kada je smanjen državni budžet za školske obroke, počela praksa da se kečap u školskom obroku ponudi deci umesto povrća. Neki čak tvrde da je tada usvojen zakon kojim je kečap proglašen povrćem, ali to nije tačno. Tačno je da je država dozvolila da se povrće zameni kečapom kao znatno jeftinijom, prerađenom varijantom povrća. A samo jedna kašičica kečapa ima skoro 4 grama šećera.

Iako je Amerika ogromna i izuzetno raznolika zemlja, različita jela koja su nastala ovde nisu postala globalno popularna, osim hamburgera u zemički sa svim dodacima koji je izumeo jedan Teksašanin pred kraj 19. veka. Nedavno sam gledala jednu kulinarsku seriju i bilo mi je veoma interesantno kako je jedan poznati američki kuvar objasnio zašto Amerika nema svoju kuhinju koja bi bila popularna u ostalim delovima sveta. On tvrdi da su najbolja i najkreativnija jela nastala u uslovima siromaštva i nedostataka namirnica, što u Americi od naseljavanja Evropljana do današnjeg dana nije slučaj. Kada ljudi imaju svega u velikim količinama, ne moraju da budu kreativni da bi se prehranili. U Americi nikada nije bilo gladi zahvaljujući ogromnim prostranstvima plodne zemlje i drugim prirodnim bogatstvima.

A onda, naravno, postoji i ono što se ovde naziva specijalnim interesima. Svaka grana privrede lobira za svoje interese pa američki Kongres donosi zakone i pravila koja pogoduju tim specijalnim interesima. Kao što vojno-industrijski kompleks lobira senatore i kongresmene da budu naklonjeni ratovanju, tako i prehrambena industrija lobira za svoje interese. Pre 50 godina prosečni Amerikanac je bio vitak i zdrav. Danas je gojazan i bolestan. Dakle, prehrambena industrija trpa šećer i ostale "zdrave" sastojke u hranu i piće, Amerikanci to jedu, goje se, oboljevaju, a onda im u pomoć priskaču zdravstvo, osiguravajuće kuće i farmaceutska industrija. I svima dobro. Osim onom mučeniku što jede hleb pun šećera, pije gazirana pića i Starbucks kafu koja je puna šećernog sirupa.

Igra velikih brojki

Amerika je zemlja kvantiteta. Ne kvaliteta. Ovde kvantitet znači kvalitet. U Evropi je upravo obrnuto. Amerikanci nisu mnogo probirljivi i nemaju sofisticiran ukus kada su u pitanju hrana, odeća, kola, nivo usluge, itd. Najvažnije je da imaju mnogo svega: prostora u kućama i dvorištima, ogromnih porcija u restoranima, puno komada prilično jeftine odeće i obuće i da se hvale da su bili na mestima koja su skupa ili u trendu. Verovatno samo mali broj onih prebogatih zaista zna da prepozna sofisticirane ukuse hrane i pića, fine materijale, vrhunsku uslugu i kvalitet uopste. Jednom prilikom sam prodavačicu u robnoj kući Macy's pitala da li je šolja od porcelana ili od keramike pošto nije imala žig a ja nisam uspela sama da procenim. Ona me pogledala u čudu i rekla da ne razume šta je pitam. Žena je inače radila na odeljenju pokućstva. Jedan fini, stariji gospodin koji je blizu čekao u redu da plati, rekao mi je da je šolja od keramike - na perfektnom britanskom engleskom.

Najvažnije je da se roba proizvodi i prodaje i da novac prelazi iz ruke u ruku. To je ono što pokreće Ameriku. Kao što je važno da se naoružanje i municija negde utroše da bi se proizvodile nove količine, tako je važno i da se patike ili cipele prodaju u ogromnim količinama. Uobičajena praksa je da se roba kojom niste zadovoljni vraća. Sve može da se vrati u roku od 30 dana. Kupite cipele na Amazon-u, nosite ih, shvatite da vam ne odgovaraju, vratite ih, vrate vam pare na karticu i tako u krug. Ima ljudi koji se oblače i obuvaju isključivo na taj način. Nikada ništa ne kupe da bi nosili nekoliko meseci ili godina. Možete povremeno videti ljude sa etiketom koja visi iz rukava na kaputu ili jakni. To znači da imaju nameru da posle skoro mesec dana nošenja kaputa robu vrate u radnju.

I u Americi ima ljudi koji žive u malim, skučenim stanovima, ali to su najčešće mladi koji studiraju ili su počeli da rade posle studija. Na Menhetnu, na primer, stanovi su izuzetno skupi i izuzetno mali za američke pojmove. Naravno, život na Menhetnu ima svojih prednosti pa mladi ljudi znaju zašto žive tamo. Nedavno su nam u gostima na večeri bili jedna moja divna koleginica i njen muž. Oni žive u Vašingtonu u kući koja se ovde zove "townhouse" - najčešće kuća u nizu sa drugim kućama od crvene cigle, uzana a dugačka. Došli su kod nas u stan, večerali smo, izuzetno im se dopala srpska hrana i ona mi je pomogla da raspremim sto. Kada je ušla u kuhinju, rekla je: "Mora da je teško spremiti tako ukusnu hranu u tako maloj kuhinji." Ostala sam zatečena. Jednostavno nisam u svojoj glavi mogla da povežem veličinu kuhinje sa ukusom i kvalitetom hrane. Ona ima veliku kuhinju u kojoj uglavnom otvara plastične kutije sa hranom koje joj isporučuju restorani. Sama kaže da skoro nikada ne kuva ali voli da ima veliku kuhinju. Ovakvih primera je izuzetno mnogo.

Ista priča je i sa hipotekarnim kreditima koje ljudi uzimaju da bi kupovali kuće koje ne mogu da otplate ni u petoj reinkarnaciji. U rečenici koju ste upravo pročitali saznajete moj pogrešan način razmišljanja koji je potpuno suprotan američkom načinu razmišljanja. U Americi većina ljudi ne uzima kredit da bi ga otplatila. Čovek ovde ne kupuje sebi dom nego kuću koja je dobra investicija i koja ima izgleda da vredi više kroz pet ili deset godina. Što više kredita se uzima, to bolje za banke, agencije za nekretnine i osiguravajuće kuće. Najvažnije je da se vrti. Jedna mlada Amerikanka mi je jednom prilikom rekla: "Dok rastemo govore nam da je patriotski zadužiti se."


***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.

Diznijevo Magično kraljevstvo

Pre nekoliko meseci pitala sam kćerku šta će da mi pokloni za rođendan. Pošto ona počne sa svojim "muzičkim željama" po šest meseci pre svog rođendana, pomislila sam da mogu i ja nju malo da mučim pitanjima o mom rođendanu. Ona mi je odgovorila da će da me vodi u Disney World za moj rođendan. Inače, od kako živimo u Americi ja sve nešto smišljam kada bismo mogli da odemo na Floridu u taj magični svet i nikako nisam mogla da isplaniram. Uvek su druge stvari bile preče. Ispostavi se da moj rođendan pada na državni praznik pa još dobijem i slobodan dan jer sam za prethodni praznik radila, a sve to oko vikenda tako da su se sve kockice fino složile.

Jeftina putovanja me nikada nisu privlačila i nikada ih nisam praktikovala. Ovo, naravno, ne znači da mogu da si priuštim da letim prvom klasom i da odsedam u hotelu gde prenoćište košta hiljadu dolara. Ovo znači da nikada ne idem na put ako ne mogu da platim ono što ja smatram komotnim prevozom, smeštajem i pristojnim budžetom za provod. Ovo znači da nikada nisam nosila zamrznute punjene paprike u gepeku da bih se prehranjivala na putu. Dakle, kupim nama dvema avionske karte u vreme kada mi je odgovaralo da putujemo, a ne u pola noći kada su karte jeftinije. Rezervišem nam i Dizni hotel kako bismo mogle da se kupamo u divnom bazenu i da jedemo sa Diznijevim junacima. I bilo je zaista prelepo.

Posetile smo samo jedan Diznijev zabavni park od četiri koliko ih ima u kompleksu Disney World. Naravno, bile smo u Magičnom kraljevstvu da bismo videle sve one princeze o kojima sam maštala dok sam bila mala u socijalističkoj Jugoslaviji. Mislim da sam zaslužila da za svoj 48. rođendan vidim Snežanu, Pepeljugu, Zvončicu, Malu sirenu, Damba i ostalu ekipu. Htela sam da vidim i Grdanu i Zlicu od Opaka ali ih nije bilo tamo. Na to ću da se žalimn jer su i one bile veoma važne za moj rast i razvoj.

Magično kraljevstvo je najsrećnije mesto na svetu. Sve je kao u bajci, uključujući i kuću strave i džunglu. Ljudi koji rade u Dizni kompaniji su zaista genijalni. Napraviti takav spektakl koji privlači milione ljude i koji nikada neće izgubiti publiku je zaista fascinantno. Vatromet i kompjuterska animacija na Pepeljuginom zamku koji se odigravaju svake večeri u godini su fantastični i toliko kreativni da vas ostavljaju bez daha. Naravno, i sve drugo u zabavnom parku je genijalno osmišljeno i beskrajno zabavno. Evo, dok pišem imam jaku želju da ponovo odem tamo.

Ono što me je takođe impresioniralo je način na koji se kontroliše kretanje masa posetilaca. U toku 2016. godine Magično kraljevstvo je posetilo 20,4 miliona posetilaca što je nešto manje od 56 hiljada dnevno. Bilo mi je interesantno da posmatram ljude u godinama koji u velikom broju posećuju Diznijeve zabavne parkove i uživaju u čaroliji. Tamo gde sam ja odrasla ljudi od preko 60 godina uglavnom rade stvari namenjene isključivo babama i dedama i nemaju mnogo životne radosti u sebi. U Americi je sasvim normalno da ljudi u poznim godinama idu u zabavne parkove jer zabava nije ekskluzivno namenjena mladima.

Ulaznica za Diznijeve zabavne parkove je prilično skupa ali vredi svakog centa. Samo za vatromet vredi dati toliko novca, a kamoli za sve druge čarolije. Ne sumnjam da su ljudi iz Dizni kompanije veoma pažljivo odmerili cenu svake karte na osnovu onoga što je potrebno da bi se čarolija nastavila i da bi ostvarili profit a posetioci platili dovoljno da zapamte ali da ne propadnu. Naravno, ima ljudi koji do tamo putuju avionom, odsedaju u Dizni hotelima i jedu u restoranima, kao što smo moja kćerka i ja uradile. Ima i onih koji voze po dva dana do tamo, spavaju u motelima pored puta i nose hranu od kuće, kao porodica jedne moje mlade koleginice. Ima i onih koji lete svojim sopstvenim avionom i odsedaju u hotelu sa zilion zvezdica. Svako prema svojim mogućnostima. Ono što je najvažnije je da svi izađu sa najširim osmehom.


***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.