Ovaj tekst pišem u Beogradu gde provodim svoj letnji odmor. Viđam se sa familijom i dragim prijateljima, jedem kao prasica, posećujem mesta koja volim i shvatam da savršenog mesta za život nema. Barem za mene. Postoje ljudi kojima je svuda dobro, postoje oni kojima je dobro samo u njihovoj zemlji, a postoje i oni kojima je dobro samo i isključivo u novoj, usvojenoj zemlji. Ja, nažalost, nisam osoba koja gleda na sve i svakoga kroz ružičaste naočare. Sve posmatram kroz prizmu kritičara i volim da analiziram. Ništa ne prihvatam zdravo za gotovo. Uvek se pitam i pokušavam da odgonetnem zašto je nešto ovako ili onako. I zbog toga za mene ne postoji raj na zemlji. Da budem iskrena, sumnjam da postoji čovek na svetu kojem sve i u svakom trenutku u potpunosti odgovara, ali ima ljudi kojima život pada lakše kada govore da je sve savršeno pa onda počnu tako i da se osećaju. Što kažu Amerikanci, "fake it till you make it". Iluzija postaje stvarna onda kada u nju potpuno poverujemo i počnemo da je živimo.
Jedan rođak koji čita moj blog mi je pre par dana rekao da mu nije jasno kako sam ja to otišla da živim u Americi, a kritikujem je. Živim tamo a baš mi ne odgovara sve u Americi. Naravno, ni u Srbiji mi nije baš sve odgovaralo. To što sam otišla negde drugde da živim ne znači da sam se ludo zaljubila u neku drugu zemlju pa rešila da ostavim svoju zemlju i odem. To takođe ne znači da sam mrzela sve u Srbiji i otišla iz revolta. Život je čudna biljka i ja ga ne posmatram kockasto u crno-beloj varijanti. Nigde nije savršeno što se mene tiče. Da bih zadovoljila one koji misle da sa mnom nešto nije u redu jer kritikujem "obećanu zemlju" u kojoj živim, sad ću malo da kritikujem Srbiju koju ću zauvek smatrati svojom jedinom zemljom.
Dakle, Srbija se vratila u 90-te. Barem me Beograd na to podseća. Sve je musavo i prašnjavo, razlokano. Socijalna struktura stanovništva se ponovo promenila. Odlaze već nekoliko godina obrazovani ljudi, a dolaze polu-pismeni koji donose svoje neurbane navike bez namere da ih promene. Ljudima su opet porasli očnjaci, svako je svakome vuk što se posebno oseća kada vozite. Agresivnost, bahatost i divljaštvo osećam na svakom koraku čim izađem iz sigurnosti svog doma. Mnogo toga se isprofanisalo čak i u odnosu na prošlu godinu. Tako je recimo hrana u restoranima odjednom užasno slana. Moja procena je da se to dešava zbog sve većeg broja turista koji treba da loču pivo i ostale vrste alkohola, a ne da uživaju sa jednom čašom pića po dva sata. Na piću se mnogo više zarađuje nego na hrani.
U Srbiji tržni centri niču kao pečurke posle kiše. Juče sam bila u novom tržnom centru u Rajićevoj ulici u Beogradu. Uputim se ka toaletu i taman da uđem u ženski, izađe iz muškog čistačica sa kofom i portfišem u rukama. Kaže da ne mogu da uđem u WC. Pitam je zašto. Ona kaže da je upravo oprala pod. Ja kažem da ne mora da brine, da ću da pazim da se ne okliznem. Ona me pogleda "belo" i ponovi da ne mogu da uđem u WC jer je upravo oprala pod. I onda mi je sinulo! Ja glupača pokupila fazone sa Zapada pa mislim da uprava tržnog centra ne želi da se posetioci okliznu i povrede pa da ih tuže. A ono čistačica oprala pod za malu platu i ne dozvoljava da joj posetioci prljaju. Isto kao nekada kod moje mame koja plati kućnoj pomoćnici pa svi moramo da lebdimo 30cm iznad poda da ne bismo prljali.
U Beogradu svakog leta čujem barem po dve priče o fantastičnim poslovnim uspesima dece, rođaka i prijatelja ljudi sa kojima se vidim na kafi. Takva povoljna klima za razvoj biznisa nigde ne postoji. Kad ih čovek sluša, pomisli da toliko pameti i sposobnosti nigde na svetu nema. Ja se prosto postidim pošto u Vašingtonu živim jedan prosečan život, radim prosečan posao za prosečnu platu, dete mi ide u državnu školu, odemo zimi negde da se kupamo, leti dođemo u Beograd i to je moj život. Smanjim se ja tako u stolici na kojoj sedim i odem kući pitajući se zašto ja nisam bila sposobna da budem uspešna u Srbiji.
