Treća i po godina

Brojim. Ne znam da li ću u nekom trenutku prestati da brojim. Tako je to kada se čovek preseli negde na izvesno vreme. Ili barem misli da je na izvesno vreme. Naravno, svest o tom izvesnom vremenu me sprečava da zemlju u kojoj sada živim posmatram kao svoju prvu ili drugu domovinu i da prihvatim neki novi identitet. Još jedna okolnost utiče na to da mi prihvatanje novog identiteta ide teško ili uopšte ne ide, a to je činjenica da sam se u Ameriku doselila u svojoj 44. godini. Mnogo je lakše kada se dođe sa manje godina. Došla sam ovamo u drugoj polovini svog života kao već potpuno formirana ličnost sa "bagažom".

Sinoć mi je ničim izazvano palo napamet da mesecima ne pomislim na svog oca koji je umro šest meseci posle mog preseljenja ovamo. Ovde me ništa ne podseća na mog tatu. Živim na 7609 km vazdušne udaljenosti od Beograda. I ovde me ništa, ama baš ništa ne može podsetiti na njega. A rutina života melje sećanja. Onda sam pomislila da se ni beogradskih prijatelja više ne setim često, da im sve ređe šaljem poruke, da se sve ređe dopisujem sa njima. Viđam ih na Facebook-u pa valjda mislim da ne moram da ih pitam, onako ljudski i van svetlosti pozornice, kako su. I to me baš rastužilo. 

Letos, pred put u Beograd, kada je bilo tačno tri godine od velikog preseljenja, sve mi je u Vašingtonu bilo grozno. Sve mi je bilo mrsko. Jedva sam čekala da ne vidim sve ove ljude kojima sam okružena. Onda sam se u Beogradu videla sa familijom, prijateljima, a i sa poznanicima koje sam sretala po centru grada. Moja kćerka, koja "perfektno" govori srpski, je posle desetog slučajnog nabasavanja na ulici rekla: "Mama, you were famous." Nije mama slavna nego je to tako kod nas. Sve je bilo baš lepo, svi susreti, priče, doživljaji. Ali me je nešto baš zabolelo: shvatila sam da više tamo baš i ne pripadam. Ljudi pričaju o ličnostima i događajima sa kojima nisam u toku, potrebno je da mi objasne ko je ko, šta, gde, kako i zašto. Nisam dovoljno informisana da bih konstruktivno učestvovala u razgovoru. Više ne mogu da pratim ni političare, glumce, pevače, razna događanja, nove restorane i klubove, a kamoli čaršijske priče.

I to boli. Nisam više akter ili posmatrač tih priča. Sada sam outsider. Jedino što mogu je da pričam kako je meni i mojoj porodici u Americi i da pitam kako je njima u Srbiji. "У нас так. Как у вас?" (Ovo je iz nekog ruskog filma ili TV programa.) A čini mi se da nisam ni akter bilo čega ovde gde živim. Osim što imam posao, vozim se metroom i viđam se sa takozvanim prijateljima jednom u šest meseci. U Americi ljudi koriste imenicu "prijatelj" tamo gde bismo mi na Balkanu upotrebili "poznanik". Ovo je, mislim, zbog toga što niko nema vremena da se sa nekim druži svaki 2-3 dan i da zove svoju prijateljicu u 11 uveče da se ispričaju. U Vašingtonu, gde su svi veoma busy, takozvani prijatelji vam se ne javljaju na telefon. Morate putem poruka da zakažete telefonski razgovor. Uskoro ću zakazivati i najavljivati slanje SMS poruka da upozorim ljude jer, ne daj Bože, da ih prekinem u nečem važnom što rade. Kao, na primer, dok na Facebook kače slike o svom glamuroznom životu ili dok se virtuelno druže sa nekim u Papua Novoj Gvineji.

Dakle, posle tri i po godine definitivno nisam nigde i nisam ništa što bi se moglo okarakterisati kao ovo ili ono. Nekada je moj identitet bio beogradski. Nekada sam bila Beograđanka. Sada nemam identitet. Mislim da je moj identitet negde na visini od 12 hiljada kilometara na 3804,5 kilometru između dve tačke koje ni na koji način nisu povezane. Pitam se koliko dugo će to biti tako. I nastavljam da brojim.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Life Without Limits!

Ako mislite da je tema ovog teksta život oblapornosti, život u izobilju, ludi provodi, luksuzna putovanja i potpuno ludilo uživanja, u pravu ste. I sve to praktično besplatno. Pa gde to ima? U Americi, naravno. Život bez ograničenja, neobuzdani život, život bez briga koji će uskoro postati moja stvarnost. Ako popunim formular koji sam dobila uz ovu propagandu:

Sve to će mi omogućiti jedna misteriozno crna kreditna kartica. Za tričavu godišnju članarinu od 495 dolara sve divote ovog sveta biće mi na dohvat ruke. Samo se pitam zašto članarina nije 499 dolara. Mogli su da ušićare još ta četiri dolara, a opet bi izgledalo kao da nije baš 500. No, ta članarina nije ni bitna u celoj priči. Ovakve primamljive ponude dobijam po 3-4 dnevno, kao i svi odrasli ljudi koji legalno žive u Americi. Taj neobuzdani život na veresiju je ono što vrti američku ekonomiju. I ratovi, naravno. Ali o tome nekom drugom prilikom. Liberalni kapitalizam se zasniva na besomučnom trošenju para i na dugovima. Pozajmljujete od jednih da biste vraćali drugima. Naravno, taj stari dobri običaj nije nepoznat nama sa Balkana. Jedino što se na Balkanu pozajmljuje od brata da bi se vratilo kumu. Onda se pozajmi od druga iz srednje škole koga smo skoro zaboravili ali smo ga srećom sreli pre neki dan na pijaci. Da bi se vratilo bratu. Što je govorio moj otac: "Najeb... je onaj koji je pokojniku poslednji pozajmio pare." Tako je bilo u njegovo vreme. Sada postoje uterivači dugova koji zakucaju na vrata narednom pokoljenju tako pa taj poslednji ipak dobije svoje pare nazad.

U liberalnom kapitalizmu se ne pozajmljuje od familije i prijatelja, pozajmljuje se od banaka. Naravno, i ovaj koncept je poznat širom sveta. Sa malom razlikom. U Americi je sistem života na veresiju doveden do savršenstva. U avgustu su Amerikanci kolektivno dugovali nešto više od hiljadu milijardi dolara na kreditnim karticama. A kada se to sabere sa kreditima koje duguju, suma je skoro 13 hiljada milijardi dolara. Moj mozak ne može ni da pojmi kolika je ovo suma. Da li bi cela planeta zemlja koštala ovoliko kada bi neko iz druge galaksije došao da pita "pošto?"?  Pritom je caka u tome što ovu nepojmljivu sumu sačinjavaju najvećim delom kamate, a ne glavnica duga.

Kažu ekonomski stručnjaci da je Amerika ponovo došla u stanje kao pred ekonomsku krizu 2008. godine. U stanje "ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji". Tipična porodica otplaćuje kredit za kuću, kredite za dvoja kola, kredit za renoviranje kupatila, dva kredita za studiranje, plaćaju vrtić, boravak ili školarinu, plaćaju putovanja i kupuju, kupuju, kupuju. Jednom prilikom mi je bivša koleginica rekla da im dok su još mali usađuju ideju da je patriotski kupiti kuću i kola na kredit i trošiti, trošiti, trošiti. A po pravilu se troše nepostojeće pare. Banke lako odobravaju kreditne kartice i kredite ljudima sa relativno niskim primanjima. Ja sam nedavno platila tri avionske karte i hotel kreditnom karticom i skoro potpuno iskoristila dozvoljenu sumu. Banka mi je posle dva dana podigla limit. Baš sam ih usrećila. Onda sam ih sutradan unesrećila jer sam pokrila celu sumu koja sam dugovala.

A možda sa mnom ipak nešto nije u redu... Možda ipak treba da popunim onaj formular sa početka priče i da konačno osetim kako je živeti neobuzdano i bez ograničenja.

Poslovična poslovnost

Zašto je Amerika ekonomski najmoćnija zemlja sveta? Zato što ovde sve može. Amerikanci uvek i prema svemu imaju poslovično pozitivan stav. Što je rekao Džeri Sajnfild: "Mi Amerikanci prvo kažemo da ćemo poslati čoveka na Mesec. A tek onda se zapitamo kako ćemo to uraditi." Amerikanci uvek sanjaju velike snove i nije im problem da ne uspeju. Ako ne uspeju danas, uspeće sutra. Neuspeh nije blam. Pamćenje je relativno kratko pa se niko ne seća da je neko pre par godina bankrotirao ili uložio sve svoje i bančine pare u totalni poslovni neuspeh. Taj "luzer" će ponovo iskrsnuti negde sa novom idejom koja će mu možda i uspeti. Hajde da čujemo šta ima da kaže. Niko se nikome ne podsmeva i ne pamti šta je nečiji askurđel radio. (Jeste, ko nije čuo za askurđela neka gugla...)

Da ne bih pričala samo teorijski, evo vam živog primera. Moj muž je više od šest meseci pokušavao da nađe nekog ko će mu pomoći da poveže neke Excel tabele sa nekakvom bazom podataka. Ne bih znala reći o čemu se tačno radi, ali za ovu priču to nije ni bitno. Elem, kažem mu ja da nađe nekog u Srbiji pošto mislim da u domovini ima puno talentovanih, mladih i manje mladih kompjuteraša. Krene on da se dopisuje sa par beogradskih prijatelja i poznanika da mu pomognu da nađe nekog i počne da daje oglase po raznim srpskim online forumima da traži takvog i takvog stručnjaka za ovo i ono. Stupi nekako u kontakt sa par njih i onda krene smaranje: nisam siguran da baš to mogu, hajde kada dođeš u Beograd da se nađemo i da par dana razrađujemo temu (uz pivo, naravno), a šta ako se desi ovo ili ono, ne znam koliko će to koštati, moram da razmislim, i slično. Čak je za vreme našeg takozvanog dvonedeljnog odmora u Beogradu išao tri ili četiri puta u jednu firmu koja radi za strane IT kompanije. Oni su verovatno pomislili da će im on obezbediti prolaz direktno do Bele kuće i smorili ga pričom i fantaziranjem da bi mu na kraju ponudili da mu sve to naprave za tričavih 12,5 hiljada evra. Jeste, dobro ste pročitali. U ovu cenu je bilo uključeno 2,5 hiljada evra za popisivanje procedura. Kao da je ponudio da kupi beogradski aerodrom od Aleksandra Vučića pa moraju da se popišu procedure.

I kako se priča završila? Pre par dana je na Craig listi pronašao oglas čoveka Amerikanca koji se time bavi, čovek mu je rekao svoju cenu na sat, danas je otišao kod njega na nekoliko sati i za 150 doloresa saznao ono što mu je bilo potrebno da sazna. Možda će otići još koji put. Možda će angažovati tog čoveka da mu uradi još ponešto. Čovek ga nije pitao ni ko je, ni odakle je, nije procenio na osnovu kola koje vozi, sata na ruci i odeće koju ima na sebi koliko da mu naplati. Rekao mu je cenu preko telefona pre nego što ga je video. Nije mu prvo rekao zašto to ne može i zašto to neće da uspe. Sve može i sve će da uspe. Možda iz prvog puta, možda iz desetog.

Primetila sam takođe koliko se ja razlikujem u načinu razmišljanja od mojih koleginica i kolega. Kada se rodi ideja za novi program ili projekat, oni razmišljaju šta sve može da se uradi i kako će sve da bude fenomenalno. A ja prvo razmišljam na koje probleme možemo da naiđemo i kako da ih rešimo. Bojim se rizika i neuspeha. Oni se ne boje. Vaspitani su i naučeni da se olupaju i padnu, da se podignu, otresu sa sebe neuspeh, zalepe flastere i idu dalje u nove neuspehe i uspehe. Ja se bojim neuspeha. Bojim se da će me moja okolina ismejati. Sva se smanjim kada predložim nešto što ne naiđe na pozitivnu reakciju. Ja to pamtim podugo. Ljudi koji me okružuju ovde ne pamte skoro ništa ružno. Što kaže jedna moja koleginica: "We are taught to suck it up."

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Disciplina nasuprot spontanosti

Pre nekoliko dana priča mi koleginica od 60 i kusur godina kako je prethodno veče bila u restoranu do kasno. Njenom mužu je bio rođendan, nisu planirali da izađu, pozvali su ih prijatelji i oni su otišli na večeru. Prijatelji su ih pozvali jer su znali da je njenom mužu rođendan i hteli su da im priprede lepo veče. Restoran je bio odličan, divno su se proveli, ostali su do 23 časa. Kaže ona da se ne oseća dobro. Pitam je da li zbog toga što je nešto loše pojela. Ona kaže da se ne oseća dobro zato što je ostala do kasno u provodu a nije to planirala u sred radne nedelje. Ja pitam da li nije mogla dobro da spava i dalje ne shvatajući u čemu je problem. Kaže da je dobro spavala ali da je grize savest zato što je izašla i ostala do kasno. Meni još uvek nije potpuno jasno šta je pokušavala da mi kaže. Dakle, žena koja nema kod kuće malu decu (kćerke odavno žive svoj život), ima para da izlazi, proputovala svet, živela na Bliskom Istoku, oseća grižu savesti što je neplanirano, spontano izašla u sred radne nedelje.

Posle tri godine života u Vašingtonu još uvek se iznenadim kada shvatim da ljudi planiraju odlazak na praznični, dugi vikend po godinu dana unapred. Postoje praznici i periodi u godini kada Amrikanci po pravilu putuju. Kao da im je neko naredio. Za Dan nezavisnosti i za njihovu varijantu praznika rada ne možete da nađete prenoćište u više i manje popularnim mestima nekoliko meseci unapred. Ljudi odu u neko mesto za Dan nezavisnosti ove godine i kada odlaze ih hotela rezervišu za sledeću godinu. Ja u takvim situacijama obično kažem: "Do tada, ko živ, ko mrtav." Većina Amerikanaca zna šta će raditi i gde će biti kroz godinu, dve, pet godina. Ja ne znam gde ću biti za godinu dana. Verovatno ću biti na istom ovom mestu, ali ne mogu da garantujem. Dozvoljavam da me život iznenadi i ne pravim planove toliko unapred.

Muka me spopadne svakog februara kada moram da upišem kćerku u letnji kamp. Da bih je upisala u kamp u koji ona želi da ide, moram to da radim čim objave termine i cene. U suprotnom, neće moći da ide u kamp u koji želi jer slobodna mesta planu kao da su džabe. U isto vreme moram da isplaniram put za Beograd i da kupim avionske karte. Tako da već u februaru znam gde ću i šta ću do septembra. A gde je septembar, tu je i kraj godine. I tako, tek što je prošla Nova godina, eto je sledeća. I tako godina za godinom, i eto mene kako kupujem grobno mesto, da izvinete. Povremeno stvarno mislim da mi se život već završio od silnog planiranja.

A tek planiranje i ugovaranje takozvanih "play dates". Čak su i ime smislili za to. Nekada su se i mali Amerikanci igrali sa drugom decom tako što istrče na ulicu i jurcaju sa ekipom po ceo dan a majke i babe ni ne znaju gde su. Dođu uveče na večeru i spavanje - skroz isto kao i ja kada sam bila mala, i to u centru Beograda. Pre neki dan pošaljem poruku ocu drugarice moje kćerke. Kažem da devojčica može da dođe kod nas na "play date" ili "sleepover" bilo koji vikend od sada do kraja leta. On mi odgovara navodeći raspored svoje kćerke koji je pretrpan kao i kalendar brokera na njujorškoj berzi. U tom se osetim kao potpuni gubitnik jer moja kćerka nema nanizane obaveze u naredna tri meseca pa će verovatno biti daleko manje uspešna od svoje drugarice kada poraste.

Kada sam se nedavno vratila iz Beograda, pita me kolega kako je bilo u Srbiji. Ja kažem da je bilo lepo. On dalje pita za detalje provoda, a ja mu odgovaram: "Poor nations have fun. Rich nations work. That's why rich nations are rich." Dakle rad, red i disciplina.

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Verski praznici i religija

Na Veliki petak, pre nego što sam otišla sa posla morala sam da pošaljem nekoliko email-ova i umesto pozdrava napisala sam "Happy Easter". Naravno, to sam poželela samo onima za koje znam da su hrišćanske vere. Niko od ljudi kojima sam pisala nije mi uzvratio na isti način. Kada sam odlazila iz kancelarije, poželela sam svim koleginicama i kolegama hrišćanima srećan Uskrs, a oni su me malo čudno gledali. I ja sam bila začuđena. U Americi inače ni Veliki petak ni ponedeljak posle Uskrsa nisu neradni dani. U Vašingtonu Uskrs skoro da i ne postoji osim na nekoliko rafova u samoposlugama gde se prodaju čokoladna jaja i zeke, pletene šarene korpice i farba za jaja. I u formi događanja koja se organizuju za decu. Ovaj hrišćanski praznik nije propraćen potrošačkom histrijom kao Božić ili kao neki drugi, nereligijski praznici. Dakle, američka potrošačka mašina još nije uspela da Uskrs pretvori u neograničeno trošenje para, pa samim tim, kako pretpostavljam, ovaj praznik prolazi skoro neopaženo. Doduše, na sam Uskrs na ulicama sam videla lepo obučene ljude kako izlaze iz crkava posle uskršnje mise ili službe.

Nedavno sam u New York Times-u pročitala dva teksta na temu američke tendencije ka odbacivanju nauke i medija kao verodostojnog izvora informisanja i o tome kako se u institucijama visokog obrazovanja pomiruju, ili ne pomiruju, protestantska, evangelistička vera i obrazovanje zasnovano na naučno dokazanim činjenicama. Ogromna većina Amerikanaca tvrdi da su religiozni, a pod verom se ne podrazumeva samo ono što mi zovemo katoličkom, protestantskom, pravoslavnom, muslimanskom ili jevrejskom verom, nego i mnogobrojne "podreligije" koje proizilaze iz ovih najrasprostranjenijih. Takođe postoje i mnoge autohtone crkve i ne pripadaju nijednoj svetskoj religiji. Sve ovakve ne-svetske religije na Balkanu najčešće nazivamo sektama.

Međutim, ono što je interesantno je da poimanje vere i verovanja u Boga nema istu dimenziju za nas u Evropi i za ljude u Americi. Ovde ljudi koji nikada ne idu da se mole u svoj verski hram tvrde da su vernici. Osnovna moralna načela koja propisuje svaka vera nisu nešto o čemu vernici stalno razmišljaju i što ih vodi u svakodnevnom životu. Amerikanci, recimo, uošte nisu sujeverni što predstavlja sastavni deo svake svetske religije. Ljudi koji rade na berzi i u takozvanim hedge i investicionim fondovima, kojima su zvezde vodilje profit i pohlepa, sigurno smatraju sebe vernicima. To što uništavaju čitave porodice u procesu uvećavanja profita, uopšte ne smatraju grehom. Deklarativno su svi vernici ali na delu baš i nije svako vernik. Naravno, i u drugim krajevima sveta vazda je bilo onih koji su u ime vere vodili ratove i ubijali ljude.

Ono što je meni najčudnije je kako neko ko je vrhunski naučnik može istovremeno da tvrdi da je vernik. Po mom mišljenju nauka koja se hrani iz činjenica i vera koja predstavlja mit koji nije naučno dokazan teško mogu da idu ruku pod ruku. Čitajući tekst o nauci i veri pitala sam se kako neko ko odbacuje teoriju evolucije može da, na primer, ode kod lekara kada je bolestan. Kako veruje u to da će mu lekar pomoći s obzirom na to da se medicina zasniva na nauci i na teoriji evolucije, a ne na mitologiji?

Naravno, ja sam odrasla u sekularnom, ateističkom društvu gde su crkva i religija bile skoro potpuno zabranjene. Interesuju me pravoslavna vera i druge vere u smislu tradicije i običaja, načina života, uticaja koji imaju na kulturne civilizacijske tekovine kao što su umetnost, književnost, muzika, arhitektura, itd. Volim da farbam jaja, da idem na Vrbicu, da u kući za Božić imam badnjak, da postim na Veliki petak i Badnji dan, i veoma me interesuje poreklo običaja koje upražnjavamo za verske praznike. Jer u suštini, svaki verski običaj ima svoje logično objašnjenje i razlog za nastanak koji potiče iz prirodnih ili društvenih uslova. Nekada su uzroci nastanka običaja mistični i imaju koren u ljudskim radostima i strahovima, ali po mom učenjačkom mišljenju postoji logičan razlog za njihov nastanak.

U Americi postoje mnoge religije. Može se slobodno reći da ovde postoje sve religije sveta, uključujući i one koje imaju šačicu sledbenika. Samo upražnjavanje religije je nekako drugačije nego u Italiji, Rusiji, Maroku i drugim zemljama u kojima postoje takozvane zvanične religije. A šta je to drugačije, ne mogu da definišem. Možda zato što ne razumem suštinu materije i što samu religiju posmatram preusko. A možda sam i puna predrasuda, ali u glavi nikako ne mogu da pomnožim nauku sa religijom.

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Lobiranje

Kad god mi je muka od svega, kao što bi mi povremeno bilo muka i u svojoj sopstvenoj zemlji, dogodi se nešto što me vrati u relativno normalno mentalno stanje bez osećaja mučnine. I neprekidno se pitam šta je to ovde u Americi tako dobro da pola kugle zemaljske hoće na ovu stranu. I dok sam tako konstantno u znaku pitanja, pogledam ogroman broj oglasa za posao koji se objavljuje svakodnevno u gradu gde živim, pročitam New York Times koji je oličenje istraživačkog novinarstva, razmišljam da li ću sutra jesti indijsku, korejsku, tajlandsku, etiopljansku hranu ili fusion raznih kuhinja, prelazim preko ulice potpuno mirno jer niko ne turira ne bi li me poterao u trk, dopisujem se sa učiteljicom svoje kćerke email-om, zimi dišem svež vazduh a ne "šunudle" kako je moja tetka zvala beogradski zimski smog i posmatram kako se dobro ustanovljeni sistem institucija odupire diktatorskoj zvezdi najmoćnijeg reality show programa.

Pre skoro deset godina sam na specijalističkim studijama u Beogradu napisala rad o lobiranju u Americi i sve je to super. Međutim, pisati o nečemu na osnovu onoga što su drugi rekli i napisali je jedno, a steći lično iskustvo je potpuno drugačije. Nedavno sam imala jedinstvenu priliku da budem članica male delegacije koja je lobirala u američkom Kongresu. Pošto je termin "lobbying" došao na loš glas, u Americi se u poslednje vreme mnogo češće koristi termin "advocacy" što znači zagovaranje, ubeđivanje. Lobiranje je inače poprimilo negativnu konotaciju zbog takozvanih specijalnih interesnih grupa koje u suštini podmićuju zakonodavce u Kongresu da glasaju u njihovu korist. U ove interesne grupe spadaju vojno-industrijski kompleks, farmaceutske firme, proizvođači hrane, razne etničke grupe, osiguravajuće kuće i mnogi drugi koji imaju mnogo para i žele da zarade još sto puta toliko. Međutim, nisu moćne interesne grupe jedine koje imaju priliku da zagovaraju svoje interese kod članova Kongresa. Svi građani ove zemlje imaju ustavom zagarantovano pravo da budu primljeni i saslušani u najvišim zakonodavnim telima na svim nivoima vlasti. Verovali ili ne, imamo na to pravo i mi koji još uvek nismo američki državljani, kao i građani drugih zemalja koji ovde dođu u posetu.

Sad se verovatno pitate kako je to moguće. Vrlo jednostavno. Svako može da uđe u američki Kongres i da, sa ili bez zakazanog sastanka, razgovara sa armijom takozvanih staffer-a koji opslužuju 435 predstavnika u Predstavničkom domu i 100 senatora u Senatu. Može se razgovarati i sa samim predstavnicima i senatorima ako ste dovoljno uporni i ako je vas "slučaj" dovoljno vredan pažnje. Zgradu američkog Kongresa okružuje veliki broj drugih zgrada u kojima su smeštene kancelarije gde radi osoblje članova Kongresa. U svaku od tih zgrada možete da uđete u radno vreme, sve je potpuno otvoreno i nigde nećete naići na mrzovoljnog portira koji će vas unakrsno ispitivati gde ste i zašto pošli i koji vas, naravno, neće pustiti da uđete u instituciju koju vi lično izdržavate plaćajući porez - uključujući i platu tog mrzovoljnog portira. Naravno, morate da prođete kroz detektor (ili kako god se to zove) isto kao i kada letite avionom.

Tako sam ja sa dve dame iz države Njujork i mojom prijateljicom Milenom išla u posetu njujorškom predstavniku i njujorškom senatoru da zagovaramo državne programe međunarodne obrazovne i profesionalne razmene. Ovi programi se finansiraju iz budžeta SAD, a u Kongresu se taj budžet izglasava svake godine. Dve dame iz države Njujork su direktorke neprofitnih organizacija koje organizuju profesionalne posete ljudi iz celog sveta u okviru programa razmene Stejt departmenta. A ja radim u organizaciji koja okuplja veliki broj tih organizacija iz cele Amerike. Pritom sam u okviru svog bivšeg posla u Srbiji slala ljude u profesionalne posete Americi i imala priliku da čujem njihove utiske i da vidim kako primenjuju to što su ovde videli i čuli. Dakle, nas četiri smo iznele svoje mišljenje i argumente o značaju programa međunarodne razmene, staffer-i su postavljali pitanja i zapisivali. Posebno su ih interesovale priče o pojedinačnim iskustvima i rezultatima koji su proizašli iz ovih programa, odnosno takozvane "success stories".

Neću da pišem o detaljima jer mislim da to nije interesantno onima koji nisu u istom poslu, ali ono što pokušavam da kažem je da je osećaj zaista fantastičan - osećaj da imate PRAVA samim tim što postojite kao ljudsko biće (a ne kao biće koje ima vezu), osećaj da vam neko posvećuje pola sata svog radnog vremena jer ima SVEST o tome da vi kroz porez plaćate to vreme i pažnju (a ne kola i vozača, bahanalije, švalerkin stan, besnu ženu i decu), osećaj da su vam vrata državne institucije širom OTVORENA (a da ne morate da savijete grbaču da biste govorili kroz uzani otvor na šalteru), osećaj da imate moć da nešto PROMENITE. Pošto je Amerika u previranju zbog novog reality show predsednika, zgrade oko Kongresa su od kraja januara pune kao košnice, ispred ulaza su redovi ljudi koji sa punim pravom ulaze u te zgrade, idu u posete svojim predstavnicima u Kongresu, ubeđuju ih u ono što im je važno i zahtevaju da određeni zakoni budu usvojeni ili da ne budu poništeni.

Naravno, neko će reći kako sve to nema nikakvog uticaja pošto specijalne interesne grupe imaju mnogo novca i uticaja, a obični građani nemaju, što je donekle tačno. Ali takođe je tačno da, ukoliko postoji kritična masa građana koji zagovaraju istu stvar, članovi Kongresa neće i ne mogu da rade protiv tih građana jer znaju da rade protiv građanskih prava i osnovnih vrednosti na kojima se ova zemlja zasniva.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Kreditna histerija

Credit history, odnosno kreditna istorija, je lična kreditna sposobnost i reputacija. Ukoliko neko želi da, na primer, dobije kredit za stan ili kola, kreditnu karticu ili da, verovali ili ne, otvori račun sa koga želi da kupuje akcije ušteđevinom, mora da ima dobru kreditnu istoriju. Sve to deluje vrlo jednostavno ali nije ni najmanje. Prvo i osnovno, iako je Amerika zemlja doseljenika, čovek bi pomislio da je ovde za doseljenike sve lakše nego recimo u Meksiku ili Nemačkoj. Kada je u pitanju dobijanje kreditne kartice ili nekog manjeg kredita, stvari uopšte nisu jednostavne.

U Americi živim dve i po godine. Kada sam došla, stavila sam sve pare koje sam donela sa sobom na račun u banci i odmah dobila debitnu karticu. Pokušala sam da dobijem i kreditnu. Šipak. Onda su me poznanici posavetovali da uzmem takozvanu secure karticu koju bih nazvala depozitnom karticom. Dakle, deponovala sam 200 dolara, dobila sam karticu na 400 dolara. Rečeno mi je da tako počinje stvaranje kreditne istorije. Onda sam našla stalan posao i ponadala se da ću posle dve-tri plate dobiti kreditnu karticu. Šipak. Prošlo je više od šest meseci i više odlazaka u banku pre nego što sam dobila moju prvu američku kreditnu karticu. Na 500 dolara. Ludilo od para! Da se čovek obeznani.

Rendala sam kreditnu karticu od 500 dolara i uredno uplaćivala na nju sve što sam bila dužna i onda su mi povećali kreditni limit. Nije neka vrtoglava suma, ali je dovoljna za moje tekuće potrebe. U međuvremenu smo muž i ja kupili kola (nova) i pola platili u gotovini a za drugu polovinu smo dobili kredit od neke zelenaške trange-frange pozajmljivačke firme. Naravno, kamata je poprilična ali suma nije velika pa nema veze. Nijedna ugledna banka nije htela ni da razmatra da nam da kredit jer smo potpuno nevidljivi. Nema nas. Kažu da nemaju dovoljno podataka. A zašto? Zato što nam je kreditna istorija prekratka i zato što nam je kreditno ograničenje malo.

Pokušala sam nekoliko puta da kod moje banke online otvorim takozvani starateljski račun za moju kćerku da bih na njega stavila parice koje je dobijala od familije za rođendane i Nove godine. Šipak. Okrenem ih telefonom, upute me na jednu od tri američke kreditne agencije da bih razjasnila zašto me ne vide u sistemu. Pozovem kreditnu agenciju, oni izmisle da mi ime nije zavedeno isto na svim mestima. Podnesem žalbu, oni to poprave. I dalje šipak. Morala sam da odšetam do banke da bi mi otvorili novi, običan štedni račun. Inače, tri kreditne agencije uredno prodaju moje nevidljive podatke - ime koje nije svuda isto zavedeno, nevidljivu adresu i ovdašnji social security number (JMBG), a verovatno i obim mog nevidljivog obimnog struka - zelenaškim firmama i bankama koje me zasipaju povoljnim ponudama za kreditne kartice (50% godišnje kamate, limit hiljadu dolara, na primer).

Muž i ja odemo u našu banku da prefinansiramo zelenaški kredit za kola. Primi nas mladi Poljak koji je pre deset godina došao u Ameriku i čiji je najbolji drug iz Beograda. Kaže on će nam srediti refinansiranje. Naravno, opet dobijemo odgovor da ne mogu da nam odobre jer nemaju dovoljno podataka. Poljak odjednom više nije onako prijateljski nastrojen (jer neće dobiti proviziju od kredita koji je prodao) i predloži nam da nađemo žirante. Naravno, to nam ne pada na pamet ni u Americi ni bilo gde drugde na kugli zemaljskoj.

Dakle, posle dve i po godine života u Americi, skoro isto toliko rada, redovnih dobrih prihoda, redovnog pokrivanja ceha na kreditnoj kartici i plaćanja svih ostalih računa i dalje nije moguće da dobijem mali kredit i da otvorim račun sa koga mogu da kupujem akcije novcem koji imam na štednom računu. Kad bolje razmislim, to je u suštini dobro. Ukoliko moj muž i ja ikada pomislimo da na kredit kupimo životni prostor, biće nam izuzetno komplikovano da da se nađemo na takvoj doživotnoj robiji.

Kroz isto ovo prolaze i mladi Amerikanci, ali banke su daleko spremnije da njima daju kredite za studiranje i hipotekarne kredite koje posle otplaćuju do sudnjeg dana. Tako liberalni kapitalizam narodnim masama omogućava da ostvare svoj "američki san" i drži ih u pokornosti i u režimu rad-red-disciplina. I to je sasvim u redu jer američki ekonomski sistem, koji je do pre nekoliko decenija bio veoma uspešan, ima začkoljice koje su u igri velikih brojki dobre za američko društvo u celini. Nažalost, čula sam od mnogih mladih ljudi da ne žele i ne mogu da imaju decu dok ne otplate studentske kredite. A to će se desiti kada budu imali preko 40 godina. U međuvremenu će uzeti hipotekarne kredite da bi imali gde da žive. Onda će uzeti kredit za vantelesnu oplodnju. I tako dalje.

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.