Amerika je zemlja kvantiteta. Ne kvaliteta. Ovde kvantitet znači kvalitet. U Evropi je upravo obrnuto. Amerikanci nisu mnogo probirljivi i nemaju sofisticiran ukus kada su u pitanju hrana, odeća, kola, nivo usluge, itd. Najvažnije je da imaju mnogo svega: prostora u kućama i dvorištima, ogromnih porcija u restoranima, puno komada prilično jeftine odeće i obuće i da se hvale da su bili na mestima koja su skupa ili u trendu. Verovatno samo mali broj onih prebogatih zaista zna da prepozna sofisticirane ukuse hrane i pića, fine materijale, vrhunsku uslugu i kvalitet uopste. Jednom prilikom sam prodavačicu u robnoj kući Macy's pitala da li je šolja od porcelana ili od keramike pošto nije imala žig a ja nisam uspela sama da procenim. Ona me pogledala u čudu i rekla da ne razume šta je pitam. Žena je inače radila na odeljenju pokućstva. Jedan fini, stariji gospodin koji je blizu čekao u redu da plati, rekao mi je da je šolja od keramike - na perfektnom britanskom engleskom.
Najvažnije je da se roba proizvodi i prodaje i da novac prelazi iz ruke u ruku. To je ono što pokreće Ameriku. Kao što je važno da se naoružanje i municija negde utroše da bi se proizvodile nove količine, tako je važno i da se patike ili cipele prodaju u ogromnim količinama. Uobičajena praksa je da se roba kojom niste zadovoljni vraća. Sve može da se vrati u roku od 30 dana. Kupite cipele na Amazon-u, nosite ih, shvatite da vam ne odgovaraju, vratite ih, vrate vam pare na karticu i tako u krug. Ima ljudi koji se oblače i obuvaju isključivo na taj način. Nikada ništa ne kupe da bi nosili nekoliko meseci ili godina. Možete povremeno videti ljude sa etiketom koja visi iz rukava na kaputu ili jakni. To znači da imaju nameru da posle skoro mesec dana nošenja kaputa robu vrate u radnju.
I u Americi ima ljudi koji žive u malim, skučenim stanovima, ali to su najčešće mladi koji studiraju ili su počeli da rade posle studija. Na Menhetnu, na primer, stanovi su izuzetno skupi i izuzetno mali za američke pojmove. Naravno, život na Menhetnu ima svojih prednosti pa mladi ljudi znaju zašto žive tamo. Nedavno su nam u gostima na večeri bili jedna moja divna koleginica i njen muž. Oni žive u Vašingtonu u kući koja se ovde zove "townhouse" - najčešće kuća u nizu sa drugim kućama od crvene cigle, uzana a dugačka. Došli su kod nas u stan, večerali smo, izuzetno im se dopala srpska hrana i ona mi je pomogla da raspremim sto. Kada je ušla u kuhinju, rekla je: "Mora da je teško spremiti tako ukusnu hranu u tako maloj kuhinji." Ostala sam zatečena. Jednostavno nisam u svojoj glavi mogla da povežem veličinu kuhinje sa ukusom i kvalitetom hrane. Ona ima veliku kuhinju u kojoj uglavnom otvara plastične kutije sa hranom koje joj isporučuju restorani. Sama kaže da skoro nikada ne kuva ali voli da ima veliku kuhinju. Ovakvih primera je izuzetno mnogo.
Ista priča je i sa hipotekarnim kreditima koje ljudi uzimaju da bi kupovali kuće koje ne mogu da otplate ni u petoj reinkarnaciji. U rečenici koju ste upravo pročitali saznajete moj pogrešan način razmišljanja koji je potpuno suprotan američkom načinu razmišljanja. U Americi većina ljudi ne uzima kredit da bi ga otplatila. Čovek ovde ne kupuje sebi dom nego kuću koja je dobra investicija i koja ima izgleda da vredi više kroz pet ili deset godina. Što više kredita se uzima, to bolje za banke, agencije za nekretnine i osiguravajuće kuće. Najvažnije je da se vrti. Jedna mlada Amerikanka mi je jednom prilikom rekla: "Dok rastemo govore nam da je patriotski zadužiti se."
***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.
Najvažnije je da se roba proizvodi i prodaje i da novac prelazi iz ruke u ruku. To je ono što pokreće Ameriku. Kao što je važno da se naoružanje i municija negde utroše da bi se proizvodile nove količine, tako je važno i da se patike ili cipele prodaju u ogromnim količinama. Uobičajena praksa je da se roba kojom niste zadovoljni vraća. Sve može da se vrati u roku od 30 dana. Kupite cipele na Amazon-u, nosite ih, shvatite da vam ne odgovaraju, vratite ih, vrate vam pare na karticu i tako u krug. Ima ljudi koji se oblače i obuvaju isključivo na taj način. Nikada ništa ne kupe da bi nosili nekoliko meseci ili godina. Možete povremeno videti ljude sa etiketom koja visi iz rukava na kaputu ili jakni. To znači da imaju nameru da posle skoro mesec dana nošenja kaputa robu vrate u radnju.
I u Americi ima ljudi koji žive u malim, skučenim stanovima, ali to su najčešće mladi koji studiraju ili su počeli da rade posle studija. Na Menhetnu, na primer, stanovi su izuzetno skupi i izuzetno mali za američke pojmove. Naravno, život na Menhetnu ima svojih prednosti pa mladi ljudi znaju zašto žive tamo. Nedavno su nam u gostima na večeri bili jedna moja divna koleginica i njen muž. Oni žive u Vašingtonu u kući koja se ovde zove "townhouse" - najčešće kuća u nizu sa drugim kućama od crvene cigle, uzana a dugačka. Došli su kod nas u stan, večerali smo, izuzetno im se dopala srpska hrana i ona mi je pomogla da raspremim sto. Kada je ušla u kuhinju, rekla je: "Mora da je teško spremiti tako ukusnu hranu u tako maloj kuhinji." Ostala sam zatečena. Jednostavno nisam u svojoj glavi mogla da povežem veličinu kuhinje sa ukusom i kvalitetom hrane. Ona ima veliku kuhinju u kojoj uglavnom otvara plastične kutije sa hranom koje joj isporučuju restorani. Sama kaže da skoro nikada ne kuva ali voli da ima veliku kuhinju. Ovakvih primera je izuzetno mnogo.
Ista priča je i sa hipotekarnim kreditima koje ljudi uzimaju da bi kupovali kuće koje ne mogu da otplate ni u petoj reinkarnaciji. U rečenici koju ste upravo pročitali saznajete moj pogrešan način razmišljanja koji je potpuno suprotan američkom načinu razmišljanja. U Americi većina ljudi ne uzima kredit da bi ga otplatila. Čovek ovde ne kupuje sebi dom nego kuću koja je dobra investicija i koja ima izgleda da vredi više kroz pet ili deset godina. Što više kredita se uzima, to bolje za banke, agencije za nekretnine i osiguravajuće kuće. Najvažnije je da se vrti. Jedna mlada Amerikanka mi je jednom prilikom rekla: "Dok rastemo govore nam da je patriotski zadužiti se."
***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.
