Reality takozvani život

Sintagma "Reality Television" bi se mogla prevesti kao "televizija stvarnosti" ili "televizija stvarnog života", ali naravno da ovu sintagmu niko ne prevodi. U srpskom jeziku, a i u bliskim nam komšijskim jezicima, odomaćila se reč "rialiti". I odakle bi drugde poticala ova nova medijska i životna pojava nego iz Amerike? Sjedinjene Američke Države su u svojoj relativno kratkoj istoriji uspele da stvore mnogo dobrih, ali i mnogo krajnje besmislenih i budalastih stvari. I da ih sve veoma uspešno plasiraju širom sveta. Sve je to deo ogromne američke meke moći koja nas već više od pola veka istovremeno oplemenjuje i truje.

Dakle, prvi riality radio i TV program pod nazivom "Queen of a Day" počeo je da se emituje iz Njujorka 1945. godine. Program bi počinjao tako što bi voditelj pitao mahom žensku publiku da li bi neka od njih htela da bude kraljica dana. Dame zainteresovane za kraljevsku titulu bi se prijavile, a voditelj bi ih predstavio i onda bi im postavljao raznorazna pitanja. Međutim, pored uobičajenih pitanja, takmičarke su morale publici da povere svoje finansijske i emotivne probleme. Tako se ogromni auditorijum naslađivao tuđim problemima (sto bismo rekli tuđim "prljavim vešom") ne bi li svoje probleme gurnuo pod tepih. I tako je počelo...

Preskočiću sedam decenija i izneću vam svoja zapažanja o riality programu običnih ljudi - tinejdžera, domaćica, mama i tata, menadžera i svih ostalih koji na svojim profilima na društvenim mrežama nesvesno iznose svoje probleme, komplekse, emotivne i egzistencijalne krize. A da toga, naravno, nisu ni svesni. Dakle, nemam nista protiv kada neko svoje trenutke sreće ili nesreće otvoreno iznese na društvenim mrežama. Isto kao što bi sve to ispričao/ispričala na nekoj večeri ili sedeljci. Sve je to ok. Svi mi imamo potrebu da sa drugima podelimo svoja osećanja i misli. To je upravo ono što ja radim dok pišem ovaj tekst. Ali mi nisu jasni oni koji imaju iluziju da putem riality takozvanog života na društvenim mrežama zaista žive svoje živote.

Na primer, jedna moja Facebook prijateljica i bivši poslovni kontakt, počela je pre izvesnog vremena na svoj profil da stavlja veliki broj obaveštenja koja su bila veoma raznolika i potpuno šizofrena. Tu damu sam u svojoj glavi stavljala u kategoriju "nevladine organizacije i borci za ljudska prava". Ona je odjednom iz te kategorije uletela u grupu "očajne domaćice" i "poludele klimakterične žene". Nemojte me pogrešno shvatiti. Nemam ništa protiv ne-očajnih domaćica i ne-poludelih klimakteričnih žena. Prvo sam bila, a drugo ću uskoro biti. Ono što me je iznenadilo i prilično zamorilo bili su njeni "selfiji" u haljinicama tri broja manjim nego što joj priliči, fotografije na kojima sprema romantične večere za nepostojece frajere, fotografije u pižami posle buđenja, komentari da je "super riba", da je "spremna da osvoji Beograd" i slično. Iako nisam upoznata sa bračno-partnerskim statusom dotične dame, moja procena je da se rastala od muža ili je raskinula sa partnerom pa sada hoće da mu pokaže sta je izgubio.

Drugi "slučaj" je takođe moj bivši poslovni kontakt. Jedan lepo vaspitan dečko koji je odmah posle diplomiranja postao menadžer u nekoj stranoj firmi. Baš sam pomislila kako je to dete fino i kako mu menadžersko-japijevski status nije udario u glavu kad shvatih da se sa njim nešto čudno dešava. Jednog dana je samo počeo na Facebook da "lepi" svoje fotografije sa raznih jet-set događaja, uglavnom u društvu razgolićenih promoterki alkoholnih pića i cigareta. Slike su bile propraćene komentarima u stilu "alaj sam dobar frajer". Moj zaključak je da ga je devojka ostavila pa se svojski trudio da je napravi ljubomornom. Sa promoterkama.

I tako se povremeno, potpuno nevoljno nađem u situaciji da budem publika nekog intimnog riality programa i da donosim sud o tome šta se nekome događa, a neće to otvoreno da pokaže. Društvene mreže i riality programi su nam stvorili iluziju da živimo svoje živote u stvarnom vremenu i prostoru i sa stvarnim ljudima, a da pritom uopšte ne živimo. Društvene mreže su sjajno sredstvo komunikacije, posebno kada ste daleko od svojih milih i dragih, ali ne bi trebalo da budu zamena za pravo druženje uz kafu ili čašu vina. A riality programi zbog svoje bizarnosti i idiotluka predstavljaju veliku opasnost za generacije i generacije koje neće biti u stanju da razluče život od imitacije života.

Traženje posla

Posao je glavni razlog mog preseljenja u Ameriku. Da budem precizna - nedostatak posla u Srbiji. Gde god da tražimo posao, prilicno je stresno. U Srbiji za nekoga ko je "bezvezan" traženje posla predstavlja veoma napornu i beznadežnu borbu protiv partijskih i plemenskih drugova i drugarica, prijatelja, rodbine, kumova, ljubavnica, dece, unučica i svih ostalih sa vezom. Sve je toliko uvezano da nekog "bezveznog" neće da prime ni da radi u trafici, a kamoli na nekom šalteru. Doduše, priznajem da posao u trafici ili na šalteru nisam ni tražila.

Prvo bih htela da kažem da Amerika nije jednolična masa gde su sve države iste, svi gradovi liče jedan na drugi i gde svi misle na isti način. Ameriku pre svega odlikuje ogromna raznolikost. Kako u predelima i ljudima, tako i u načinima na koje se traži i pronalazi posao. Vašington je poseban grad, samim tim što je glavni grad gde je najveći poslodavac savezna vlada, a uz raznorazna ministarstva i agencije ide i ogroman broj interesnih grupa i njihovih predstavnika, odnosno lobista, međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija, univerziteta, škola, institucija kulture i uslužnih delatnosti. Naravno, i veliki broj kompanija čija su sedišta po celoj Americi, ima svoje kancelarije i predstavnike u glavnom gradu kako bi bili što blize onima koji donose važne odluke. Sve ovo čini da je i u Vašingtonu sve uvezano ali na drugačiji način nego na Balkanu. U ovom gradu ljudi imaju veoma razvijenu svest o politici i poznaju taktike i strategije širenja političkog uticaja, ali se ne bave palanačkim politikanstvom. Da bi se neko ovde zaposlio "preko veze" ipak je potrebno da ima odgovarajuće kvalifikacije, a ne da bude vlasnik pečenjare koji pikira na poziciju direktora kontrole letenja ili železnice.

Iako je sve uvezano i uprkos tome što je za dobijanje nekih poslova potrebno uložiti mnogo energije, vremena i novca u ono što se zove "networking", posao je moguće dobiti tako što se javite na konkurs. Ali i to predstavlja veoma razvijenu tehniku i veštinu. Ja bih to čak nazvala i naukom. Prvo i osnovno, biografija i propratno pismo koje šaljete moraju da budu dovedeni do perfekcije da biste dobili preliminarni intervju koji je vrlo često samo telefonski razgovor. Onda, ako ste bili dovoljno dobri i ubedljivi preko telefona, pozvaće vas na sastanak da bi vas videli i dobro "iscedili". Vrlo često postoji dva do tri kruga intervjua na kojima se najčešće primenjuje bihevioralistička metoda zvana "STAR". To znači: Situation, Task, Action, Result. Pitaju vas: "Ispričajte nam o tome kako ste pokazali inicijativu / rešili sukob sa kolegama / napravili grešku." Onda vi treba da date primer iz svog pređašnjeg profesionalnog iskustva, a suština je da ispričate kako ste reagovali na pravi način u određenoj situaciji. To su veoma često priče koje morate da izmislite i sam sadržaj nije toliko bitan. Važno je samo da vide na koji način razmišljate i rešavate probleme.

Isto kao što biografija mora da bude savršeno napisana i formatirana, takav mora da bude i nastup. Pri tom mislim na stav koji treba da bude kao da ste osvojili svet. Sve što ste prethodno radili treba da predstavite kao da je bez vas sve moglo da propadne. Kao da se firma u kojoj ste radili zahvaljujući vama i isključivo vama našla na listi "Fortune 500". Nema veze ako ste u dotičnoj firmi pakovali pisma u koverte preko omladinske zadruge. (Ovo je onako figurativno pošto u Americi omladinske zadruge ne postoje.) Amerikanci imaju sposobnost da najnebitniji posao predstave kao sopstveno vrhunsko, revolucionarno dostignuće. To je ono što mi sa Balkana rođeni pre 2000. godine nikada necemo uspeti jer su nas od rođenja stalno kritikovali u fazonu: "Decu ne treba hvaliti da se ne pokvare."

Dakle, traženje posla u Vašingtonu nije nimalo lako i zabavno. Posebno za nekoga ko potiče iz potpuno drugačijeg okruženja i okolnosti. Ali ono što je najbolje, a što u Srbiji nedostaje, je osećaj da kada jednom nađete posao niko, ama bas niko vas ne može zaustaviti u penjanju profesionalnim stepenicama ukoliko ste radni, sposobni i pametni. Kakav god posao da imate, uvek možete da tražite i nađete bolje plaćen, interesantniji i izazovniji posao. Naravno, pod uslovom da to želite. A možete i da radite taj isti posao godinama, a da na vas ne utiču odluke i mešetarenja onih koji imaju mnogo ili malo vlasti.