Lobiranje

Kad god mi je muka od svega, kao što bi mi povremeno bilo muka i u svojoj sopstvenoj zemlji, dogodi se nešto što me vrati u relativno normalno mentalno stanje bez osećaja mučnine. I neprekidno se pitam šta je to ovde u Americi tako dobro da pola kugle zemaljske hoće na ovu stranu. I dok sam tako konstantno u znaku pitanja, pogledam ogroman broj oglasa za posao koji se objavljuje svakodnevno u gradu gde živim, pročitam New York Times koji je oličenje istraživačkog novinarstva, razmišljam da li ću sutra jesti indijsku, korejsku, tajlandsku, etiopljansku hranu ili fusion raznih kuhinja, prelazim preko ulice potpuno mirno jer niko ne turira ne bi li me poterao u trk, dopisujem se sa učiteljicom svoje kćerke email-om, zimi dišem svež vazduh a ne "šunudle" kako je moja tetka zvala beogradski zimski smog i posmatram kako se dobro ustanovljeni sistem institucija odupire diktatorskoj zvezdi najmoćnijeg reality show programa.

Pre skoro deset godina sam na specijalističkim studijama u Beogradu napisala rad o lobiranju u Americi i sve je to super. Međutim, pisati o nečemu na osnovu onoga što su drugi rekli i napisali je jedno, a steći lično iskustvo je potpuno drugačije. Nedavno sam imala jedinstvenu priliku da budem članica male delegacije koja je lobirala u američkom Kongresu. Pošto je termin "lobbying" došao na loš glas, u Americi se u poslednje vreme mnogo češće koristi termin "advocacy" što znači zagovaranje, ubeđivanje. Lobiranje je inače poprimilo negativnu konotaciju zbog takozvanih specijalnih interesnih grupa koje u suštini podmićuju zakonodavce u Kongresu da glasaju u njihovu korist. U ove interesne grupe spadaju vojno-industrijski kompleks, farmaceutske firme, proizvođači hrane, razne etničke grupe, osiguravajuće kuće i mnogi drugi koji imaju mnogo para i žele da zarade još sto puta toliko. Međutim, nisu moćne interesne grupe jedine koje imaju priliku da zagovaraju svoje interese kod članova Kongresa. Svi građani ove zemlje imaju ustavom zagarantovano pravo da budu primljeni i saslušani u najvišim zakonodavnim telima na svim nivoima vlasti. Verovali ili ne, imamo na to pravo i mi koji još uvek nismo američki državljani, kao i građani drugih zemalja koji ovde dođu u posetu.

Sad se verovatno pitate kako je to moguće. Vrlo jednostavno. Svako može da uđe u američki Kongres i da, sa ili bez zakazanog sastanka, razgovara sa armijom takozvanih staffer-a koji opslužuju 435 predstavnika u Predstavničkom domu i 100 senatora u Senatu. Može se razgovarati i sa samim predstavnicima i senatorima ako ste dovoljno uporni i ako je vas "slučaj" dovoljno vredan pažnje. Zgradu američkog Kongresa okružuje veliki broj drugih zgrada u kojima su smeštene kancelarije gde radi osoblje članova Kongresa. U svaku od tih zgrada možete da uđete u radno vreme, sve je potpuno otvoreno i nigde nećete naići na mrzovoljnog portira koji će vas unakrsno ispitivati gde ste i zašto pošli i koji vas, naravno, neće pustiti da uđete u instituciju koju vi lično izdržavate plaćajući porez - uključujući i platu tog mrzovoljnog portira. Naravno, morate da prođete kroz detektor (ili kako god se to zove) isto kao i kada letite avionom.

Tako sam ja sa dve dame iz države Njujork i mojom prijateljicom Milenom išla u posetu njujorškom predstavniku i njujorškom senatoru da zagovaramo državne programe međunarodne obrazovne i profesionalne razmene. Ovi programi se finansiraju iz budžeta SAD, a u Kongresu se taj budžet izglasava svake godine. Dve dame iz države Njujork su direktorke neprofitnih organizacija koje organizuju profesionalne posete ljudi iz celog sveta u okviru programa razmene Stejt departmenta. A ja radim u organizaciji koja okuplja veliki broj tih organizacija iz cele Amerike. Pritom sam u okviru svog bivšeg posla u Srbiji slala ljude u profesionalne posete Americi i imala priliku da čujem njihove utiske i da vidim kako primenjuju to što su ovde videli i čuli. Dakle, nas četiri smo iznele svoje mišljenje i argumente o značaju programa međunarodne razmene, staffer-i su postavljali pitanja i zapisivali. Posebno su ih interesovale priče o pojedinačnim iskustvima i rezultatima koji su proizašli iz ovih programa, odnosno takozvane "success stories".

Neću da pišem o detaljima jer mislim da to nije interesantno onima koji nisu u istom poslu, ali ono što pokušavam da kažem je da je osećaj zaista fantastičan - osećaj da imate PRAVA samim tim što postojite kao ljudsko biće (a ne kao biće koje ima vezu), osećaj da vam neko posvećuje pola sata svog radnog vremena jer ima SVEST o tome da vi kroz porez plaćate to vreme i pažnju (a ne kola i vozača, bahanalije, švalerkin stan, besnu ženu i decu), osećaj da su vam vrata državne institucije širom OTVORENA (a da ne morate da savijete grbaču da biste govorili kroz uzani otvor na šalteru), osećaj da imate moć da nešto PROMENITE. Pošto je Amerika u previranju zbog novog reality show predsednika, zgrade oko Kongresa su od kraja januara pune kao košnice, ispred ulaza su redovi ljudi koji sa punim pravom ulaze u te zgrade, idu u posete svojim predstavnicima u Kongresu, ubeđuju ih u ono što im je važno i zahtevaju da određeni zakoni budu usvojeni ili da ne budu poništeni.

Naravno, neko će reći kako sve to nema nikakvog uticaja pošto specijalne interesne grupe imaju mnogo novca i uticaja, a obični građani nemaju, što je donekle tačno. Ali takođe je tačno da, ukoliko postoji kritična masa građana koji zagovaraju istu stvar, članovi Kongresa neće i ne mogu da rade protiv tih građana jer znaju da rade protiv građanskih prava i osnovnih vrednosti na kojima se ova zemlja zasniva.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.