Credit history, odnosno kreditna istorija, je lična kreditna sposobnost i reputacija. Ukoliko neko želi da, na primer, dobije kredit za stan ili kola, kreditnu karticu ili da, verovali ili ne, otvori račun sa koga želi da kupuje akcije ušteđevinom, mora da ima dobru kreditnu istoriju. Sve to deluje vrlo jednostavno ali nije ni najmanje. Prvo i osnovno, iako je Amerika zemlja doseljenika, čovek bi pomislio da je ovde za doseljenike sve lakše nego recimo u Meksiku ili Nemačkoj. Kada je u pitanju dobijanje kreditne kartice ili nekog manjeg kredita, stvari uopšte nisu jednostavne.
U Americi živim dve i po godine. Kada sam došla, stavila sam sve pare koje sam donela sa sobom na račun u banci i odmah dobila debitnu karticu. Pokušala sam da dobijem i kreditnu. Šipak. Onda su me poznanici posavetovali da uzmem takozvanu secure karticu koju bih nazvala depozitnom karticom. Dakle, deponovala sam 200 dolara, dobila sam karticu na 400 dolara. Rečeno mi je da tako počinje stvaranje kreditne istorije. Onda sam našla stalan posao i ponadala se da ću posle dve-tri plate dobiti kreditnu karticu. Šipak. Prošlo je više od šest meseci i više odlazaka u banku pre nego što sam dobila moju prvu američku kreditnu karticu. Na 500 dolara. Ludilo od para! Da se čovek obeznani.
Rendala sam kreditnu karticu od 500 dolara i uredno uplaćivala na nju sve što sam bila dužna i onda su mi povećali kreditni limit. Nije neka vrtoglava suma, ali je dovoljna za moje tekuće potrebe. U međuvremenu smo muž i ja kupili kola (nova) i pola platili u gotovini a za drugu polovinu smo dobili kredit od neke zelenaške trange-frange pozajmljivačke firme. Naravno, kamata je poprilična ali suma nije velika pa nema veze. Nijedna ugledna banka nije htela ni da razmatra da nam da kredit jer smo potpuno nevidljivi. Nema nas. Kažu da nemaju dovoljno podataka. A zašto? Zato što nam je kreditna istorija prekratka i zato što nam je kreditno ograničenje malo.
Pokušala sam nekoliko puta da kod moje banke online otvorim takozvani starateljski račun za moju kćerku da bih na njega stavila parice koje je dobijala od familije za rođendane i Nove godine. Šipak. Okrenem ih telefonom, upute me na jednu od tri američke kreditne agencije da bih razjasnila zašto me ne vide u sistemu. Pozovem kreditnu agenciju, oni izmisle da mi ime nije zavedeno isto na svim mestima. Podnesem žalbu, oni to poprave. I dalje šipak. Morala sam da odšetam do banke da bi mi otvorili novi, običan štedni račun. Inače, tri kreditne agencije uredno prodaju moje nevidljive podatke - ime koje nije svuda isto zavedeno, nevidljivu adresu i ovdašnji social security number (JMBG), a verovatno i obim mog nevidljivog obimnog struka - zelenaškim firmama i bankama koje me zasipaju povoljnim ponudama za kreditne kartice (50% godišnje kamate, limit hiljadu dolara, na primer).
Muž i ja odemo u našu banku da prefinansiramo zelenaški kredit za kola. Primi nas mladi Poljak koji je pre deset godina došao u Ameriku i čiji je najbolji drug iz Beograda. Kaže on će nam srediti refinansiranje. Naravno, opet dobijemo odgovor da ne mogu da nam odobre jer nemaju dovoljno podataka. Poljak odjednom više nije onako prijateljski nastrojen (jer neće dobiti proviziju od kredita koji je prodao) i predloži nam da nađemo žirante. Naravno, to nam ne pada na pamet ni u Americi ni bilo gde drugde na kugli zemaljskoj.
Dakle, posle dve i po godine života u Americi, skoro isto toliko rada, redovnih dobrih prihoda, redovnog pokrivanja ceha na kreditnoj kartici i plaćanja svih ostalih računa i dalje nije moguće da dobijem mali kredit i da otvorim račun sa koga mogu da kupujem akcije novcem koji imam na štednom računu. Kad bolje razmislim, to je u suštini dobro. Ukoliko moj muž i ja ikada pomislimo da na kredit kupimo životni prostor, biće nam izuzetno komplikovano da da se nađemo na takvoj doživotnoj robiji.
Kroz isto ovo prolaze i mladi Amerikanci, ali banke su daleko spremnije da njima daju kredite za studiranje i hipotekarne kredite koje posle otplaćuju do sudnjeg dana. Tako liberalni kapitalizam narodnim masama omogućava da ostvare svoj "američki san" i drži ih u pokornosti i u režimu rad-red-disciplina. I to je sasvim u redu jer američki ekonomski sistem, koji je do pre nekoliko decenija bio veoma uspešan, ima začkoljice koje su u igri velikih brojki dobre za američko društvo u celini. Nažalost, čula sam od mnogih mladih ljudi da ne žele i ne mogu da imaju decu dok ne otplate studentske kredite. A to će se desiti kada budu imali preko 40 godina. U međuvremenu će uzeti hipotekarne kredite da bi imali gde da žive. Onda će uzeti kredit za vantelesnu oplodnju. I tako dalje.
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
U Americi živim dve i po godine. Kada sam došla, stavila sam sve pare koje sam donela sa sobom na račun u banci i odmah dobila debitnu karticu. Pokušala sam da dobijem i kreditnu. Šipak. Onda su me poznanici posavetovali da uzmem takozvanu secure karticu koju bih nazvala depozitnom karticom. Dakle, deponovala sam 200 dolara, dobila sam karticu na 400 dolara. Rečeno mi je da tako počinje stvaranje kreditne istorije. Onda sam našla stalan posao i ponadala se da ću posle dve-tri plate dobiti kreditnu karticu. Šipak. Prošlo je više od šest meseci i više odlazaka u banku pre nego što sam dobila moju prvu američku kreditnu karticu. Na 500 dolara. Ludilo od para! Da se čovek obeznani.
Rendala sam kreditnu karticu od 500 dolara i uredno uplaćivala na nju sve što sam bila dužna i onda su mi povećali kreditni limit. Nije neka vrtoglava suma, ali je dovoljna za moje tekuće potrebe. U međuvremenu smo muž i ja kupili kola (nova) i pola platili u gotovini a za drugu polovinu smo dobili kredit od neke zelenaške trange-frange pozajmljivačke firme. Naravno, kamata je poprilična ali suma nije velika pa nema veze. Nijedna ugledna banka nije htela ni da razmatra da nam da kredit jer smo potpuno nevidljivi. Nema nas. Kažu da nemaju dovoljno podataka. A zašto? Zato što nam je kreditna istorija prekratka i zato što nam je kreditno ograničenje malo.
Pokušala sam nekoliko puta da kod moje banke online otvorim takozvani starateljski račun za moju kćerku da bih na njega stavila parice koje je dobijala od familije za rođendane i Nove godine. Šipak. Okrenem ih telefonom, upute me na jednu od tri američke kreditne agencije da bih razjasnila zašto me ne vide u sistemu. Pozovem kreditnu agenciju, oni izmisle da mi ime nije zavedeno isto na svim mestima. Podnesem žalbu, oni to poprave. I dalje šipak. Morala sam da odšetam do banke da bi mi otvorili novi, običan štedni račun. Inače, tri kreditne agencije uredno prodaju moje nevidljive podatke - ime koje nije svuda isto zavedeno, nevidljivu adresu i ovdašnji social security number (JMBG), a verovatno i obim mog nevidljivog obimnog struka - zelenaškim firmama i bankama koje me zasipaju povoljnim ponudama za kreditne kartice (50% godišnje kamate, limit hiljadu dolara, na primer).
Muž i ja odemo u našu banku da prefinansiramo zelenaški kredit za kola. Primi nas mladi Poljak koji je pre deset godina došao u Ameriku i čiji je najbolji drug iz Beograda. Kaže on će nam srediti refinansiranje. Naravno, opet dobijemo odgovor da ne mogu da nam odobre jer nemaju dovoljno podataka. Poljak odjednom više nije onako prijateljski nastrojen (jer neće dobiti proviziju od kredita koji je prodao) i predloži nam da nađemo žirante. Naravno, to nam ne pada na pamet ni u Americi ni bilo gde drugde na kugli zemaljskoj.
Dakle, posle dve i po godine života u Americi, skoro isto toliko rada, redovnih dobrih prihoda, redovnog pokrivanja ceha na kreditnoj kartici i plaćanja svih ostalih računa i dalje nije moguće da dobijem mali kredit i da otvorim račun sa koga mogu da kupujem akcije novcem koji imam na štednom računu. Kad bolje razmislim, to je u suštini dobro. Ukoliko moj muž i ja ikada pomislimo da na kredit kupimo životni prostor, biće nam izuzetno komplikovano da da se nađemo na takvoj doživotnoj robiji.
Kroz isto ovo prolaze i mladi Amerikanci, ali banke su daleko spremnije da njima daju kredite za studiranje i hipotekarne kredite koje posle otplaćuju do sudnjeg dana. Tako liberalni kapitalizam narodnim masama omogućava da ostvare svoj "američki san" i drži ih u pokornosti i u režimu rad-red-disciplina. I to je sasvim u redu jer američki ekonomski sistem, koji je do pre nekoliko decenija bio veoma uspešan, ima začkoljice koje su u igri velikih brojki dobre za američko društvo u celini. Nažalost, čula sam od mnogih mladih ljudi da ne žele i ne mogu da imaju decu dok ne otplate studentske kredite. A to će se desiti kada budu imali preko 40 godina. U međuvremenu će uzeti hipotekarne kredite da bi imali gde da žive. Onda će uzeti kredit za vantelesnu oplodnju. I tako dalje.
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
