Jednostavnost američkog života

Skoro svakodnevno primećujem sitne razlike između života u Srbiji i života u Americi. Mada mislim da nije u pitanju samo Srbija nego većina zemalja sveta. Nisam antropolog, odnosno etnolog, ali čini mi se da je u Americi sve mnogo jednostavnije nego u drugim zemljama zbog načina na koji je Amerika nastala. Nacionalne i plemenske države koje imaju dugu istoriju, nastale su prema potrebama, željama i sumanutim hirovima plemenskih vođa, kneževa, kraljeva i careva. Prema tom obrascu u tim državama su se formirale tradicije, navike i običaji koje je napredak civilizacije samo modifikovao ali ne i pojednostavio. Zbog duge istorije, stalnih sukoba sa drugim plemenima, borbe za goli život i borbe protiv poludelih vladara, ljudi koji žive u nacionalnim državama u svom genetskom kodu nose teret intenzivnih i teških emocija, istorijskog nezaborava i nepraštanja. Komplikovane navike i jake emocije život povremeno čine veoma napornim. Ovo se posebno odnosi na balkanske zemlje.

Amerika je nastala iz praktičnih razloga i na veoma praktičan način. Američke zakone nisu pravili kneževi, kraljevi i carevi nego obični ljudi prema potrebama običnih ljudi. I tako je to do današnjeg dana. Naravno, mnogi će reći da su Amerikanci površni i da nemaju iza sebe istoriju. Površni su jer im je život daleko jednostavniji nego ostatku sveta. Površni su zbog toga što se ne opterećuju istorijom nego gledaju u budućnost. Ovde niko petkom uveče u restoranu sa prijateljima ne razgovara o Ratu za nezavisnost (druga polovina 18. veka) ili o Američkom građanskom ratu (druga polovina 19. veka). Ne pričaju čak ni o skorijoj istoriji. Mnogo se više razgovara o tome kako zaraditi pare i kako ih potrošiti.

A sada neki misle: "Naravno, kada su materijalisti." Nisu, verujte mi. Postoje i ovde emocije i prave porodične vrednosti. Ljudi pomažu jedni drugima. Ovde će vam vrlo lako ponuditi da vas odvezu kući ukoliko nemate svoja kola. U kraju kome živimo, koji je u širem centru grada, prolaznici nam se javljaju na ulici. U Beogradu mi se Čovićevi sin i snajka nikada nisu javili iako živimo tri kuće udaljeni jedni od drugih. Ne da mi se nisu javljali nego nisu ni primetili da postojim. Verovatno bi me i zgazili svojim BMW X6 monstrumom da sam im se našla na putu. To je, valjda, od finoće i džetsetizma.

Pošto sam otišla u nekoliko digresija, da se vratim na sitne razlike sa početka teksta. Prvo domaćičke teme. Ovde svaki program za pranje veša u mašini traje 30 minuta, a za sušenje 45 minuta. Kada se veš osuši, lepo ga složim i uopšte ne moram da ga peglam. Dakle, cela procedura traje sat i po. Sada možete da izračunate koliko to isto traje na Balkanu. Oduševljena sam ogromnom sudoperom i onim čudom što melje ostatke hrane u slivniku. Znači, ne moram da prljam ruke i da zamažem kuhinjski pod, kantu za đubre i pola kuhinje da bih eliminisala ostatke hrane iz tanjira i šerpi. Čista ušteda u vremenu i energiji.

Voziti kola u Americi je mnogo jednostavnije nego u Evropi. Prvo - automatski menjač. Znam, može to i kod nas ali nijedan balkanski Šumaher ne bi vozio kola sa automatskim menjačem. Vožnja je daleko uzbudljivija kada se menjaju brzine na svakih 10-tak metara. Posebno je uzbudljivo kada se pred samim semaforom na kome je crveno ubrza da bi se naglo kočilo motorom. Kakav ekstremni sport! Zatim, parking mesta na ulici su na kolovozu, a ne na trotoarima, ogradama, drveću, uz sam zid zgrade i slično. Ovde nikoga ne vidim da se deset minuta uparkirava ili isparkirava. Na raskrsnicama bez semafora svi imaju znak STOP, a prvi kreće onaj koji je prvi stao i tako redom. Ljudima ne pada na pamet da projure kroz raskrsnicu da bi im skočio adrenalin igrajući ruski rulet.

Sigurna sam da ima još mnogo toga što je različito u ovoj zemlji. Ovo su samo moja početna zapažanja. Takođe sam sigurna da neće baš sve biti pozitivno pošto kulturni šok koji očekujem ipak mora jednom da se desi.

Na samom početku

Već četvrti put pišem ovaj tekst. Prvi je bio zabavan i ciničan. Drugi gorak i otužan. Treći informativan i distanciran. Nikako da ga završim jer pokušavam da objasnim kako i zašto sam se 24. juna sa mužem i petogodišnjom kćerkicom doselila u Sjedinjene Američke Države. (Obožavam da koristim reči koje više niko ne koristi - umesto "emigrirala" kažem "doselila se".) Sada shvatam da ne treba nikome ništa da objašnjavam. Oni koji su mi prijatelji znaju zašto sam otišla iz Beograda. Oni koji ne znaju ili mi nisu prijatelji ili ih baš briga - što opet znači da mi nisu prijatelji. Dakle, nikakvo objašnjenje nije potrebno.

Prvi utisci, posle više od tri nedelje, su uopšteno pozitivni. Prvi utisci su obično pozitivni. Još uvek smo turisti u ovom gradu, još uvek imamo mnogo toga da otkrijemo, ali ono u šta sam sigurna je da se ovde ne osećam kao stranac iako sam još uvek turista. Tako sam se osećala u ovoj zemlji i ranije kada sam dolazila poslovno i privatno, kada su me interesovali provod, restorani, pozorišne predstave, kulturne znamenitosti i, naravno, shopping. Ovog puta je ipak drugačije. Ovog puta sam došla da živim u zemlji koja je nekada bila "obećana zemlja", zemlja u kojoj je svako mogao da ostvari svoj "američki san". Zemlja koju su nekada skoro svi voleli, a sada je skoro svi mrze, ali ne bi bili baš gadljivi kada bi ih neko pozvao u goste. 

A sada ipak kratko objašnjenje. Amerika mi nije potpuno nepoznata zemlja u kulturološkom smislu. Poznati su mi šabloni komunikacije i mnoge druge kulturološke razlike između nas sa Balkana i Amerikanaca. Ipak, s obzirom na to da sam relativno svesno biće sa pristojnim obrazovanjem, s razlogom očekujem kulturni šok. Takođe očekujem da će me ophrvati nostalgija kada prođe prvobitno uzbuđenje.

Ono što sam saznala za tri nedelje je da je ovde sve mnogo jednostavnije nego kod kuće, odnosno u Evropi. Bliski i Daleki Istok neću ni da pominjem kada je u pitanju komplikovanost života. Iznajmili smo stan od jednog prijatelja još dok smo bili u Beogradu, ugovor smo potpisali kada smo stigli. Struju smo bez njegovog prisustva, bez uverenja od lekara, poreske uprave, kupoprodajnih i ostalih ugovora, krštenica i umrlica prebacili na svoje ime samo na osnovu pasoša. Dete smo upisali u državnu školu praktično putem emaila. Da sam nekoj beogradskoj osnovnoj školi poslala email, verovatno bi ga tek nakon propasti ove galaksije, negde u cyberspace-u, pročitao pripadnik neke druge civilizacije.

Mnoge stvari su iznenađujuće jeftine, a neke su čak i besplatne. Veoma me je iznenadilo što se u glavnom gradu zemlje surovog liberalnog kapitalizma u Zoološki vrt se ulazi besplatno. Direktor ovdašnjeg Zoološkog vrta verovatno ne "valja" skupe zaštićene životinjske vrste i nema finu, domaćinski vaspitanu dečicu koja trguju opijatima. Naravno, mnoge druge stvari su izuzetno skupe, a najskuplje su usluge raznih vrsta. Na primer, u restoranima mora da se ostavi napojnica od najmanje 15% jer, kako su mi objasnili, konobari ne primaju platu nego žive od bakšiša. Takođe se priča po gradu da je gradski prevoz veoma skup zbog duboko ukorenjene korupcije na lokalnom nivou. 

Moja najveća zamerka, za sada, je hrana. Više niko, ali baš niko, ne može da me ubedi da je priča o hrani na Balkanu mit. Barem što se tiče ukusa. U Americi postoji nekoliko kategorija hrane. Postoji jeftina hrana - brza hrana, meso puno hormona i antibiotika, voće i povrće napravljeno putem genetskog inženjeringa i na ko zna koje druge "prirodne" načine. U drugu grupu bih svrstala hranu koja je slična našoj, ali samo po načinu uzgajanja, a nikako po ukusu - voće i povrće sa pesticidima i meso i proizvodi koji ne potiču baš od životinja koje su "kljucale po bunjištu" ili "pasle travu". Treća kategorija je potpuno organska hrana koja je veoma je skupa i podseća na koru od drveta. Nijedna od ovih vrsta hrane nema ukus na koji sam navikla. U restoranima, posebno u onim sa etničkim kuhinjama, hrana je veoma ukusna ali uvek pomislim da ćemo početi da svetlimo u mraku ili da će nam izrasti još koji ekstremitet zato što služe onu prvu kategoriju hrane. Dobro u svemu tome je što sam za ovo kratko vreme uspela malo da smršam.

Toliko za sada. To be continued...