(Državna) osnovna škola

Još pre nego što smo se preselili u Vašington, kada smo saznali našu buduću adresu, kontaktirala sam državnu osnovnu školu kojoj pripadamo po adresi stanovanja. Možda sam već pomenula da sam, uprkos vremenskoj razlici od šest sati, dobila odgovor u roku od samo nekoliko sati. Trebalo je popuniti formulare koje sam pronašla na Internet stranici institucije koja bi bila pandan ministarstvu za (školsko) obrazovanje. Bila sam oduševljena kada sam saznala da prihvataju lekarsko i zubarsko uverenje iz Srbije, tako da nismo morali odmah po dolasku da vodimo kćerku na raznorazne kontrole i pretrage. Ovo bi bilo još dodatno komplikovano i veoma skupo zbog toga što nemamo američko zdravstveno osiguranje. Doduše, nema ga ni veliki broj Amerikanaca. To je ovde, inače, jedan veoma egzotičan sport. Ali o tome nekom drugom prilikom.

U Americi se u osnovnu školu, odnosno u predškolsko, kreće sa pet ili šest godina u zavisnosti od meseca u kome je dete rođeno. Za moj ukus je to malo rano, ali ja sam žena koja je dete dobila u poprilično "zrelim" godinama i previše brinem što možete slobodno da shvatite kao "poludela majka koja je razmazila svoju kćerku i koja će je tretirati kao bebu i kroz 15 godina". Dakle, mislim da je to prerano za polazak u školu, a po nekim pitanjima i pomalo surovo.

Nekoliko dana posle dolaska u Vašington, posetili smo školu gde nas je izuzetno ljubazna dama, koja je zadužena za upis novih đaka, provela kroz školu i objasnila detalje oko upisa. Škola je počela poslednje nedelje avgusta, a pre toga smo išli na "otvorena vrata" kada smo upoznali učiteljicu i posetili učionicu u kojoj će biti naša kćerka. Pre početka škole bio je i takozvani "beautification day" kada smo išli u školu da bismo pomogli u poslednjim pripremama za početak nastave. Prvog dana škole imali smo samo roditeljski sastanak, a tek dva dana kasnije počela je redovna nastava. Tog dana predveče išli smo i na BBQ (roštilj) u školskom dvorištu. Svrha ovog prijatnog i korisnog događaja bila je da se roditelji i deca bolje upoznaju na samom početku školske godine.

Moja kćerka ne razume i ne govori engleski. Doveli smo je ovde i upisali u školu, što smo po zakonu obavezni da učinimo, i mene prilično grize savest zbog toga što ide u školu u kojoj nikoga ne razume i ne može da kaže šta misli, oseća i šta joj je potrebno. Naravno, sigurna sam da će za mesec dana savladati osnovnu predškolsku konverzaciju. Pred prvi školski dan naučili smo je da na engleskom kaže "I need to go to toillet" i ona je tog dana ovu rečenicu stalno ponavljala u strahu da će je zaboraviti. Tog dana sam je vodila u šetnju, malo smo išle po prodavnicama i vozile se autobusom i ona je neprekidno izgovarala ovu rečenicu na sav glas. Ljudi su me u čudu gledali što ignorišem zahtev petogodišnjeg deteta da ide u toalet.

Kao što sam već rekla, ja sam poludela majka koja svoje petogodišnje dete nije osposobila za život u Americi. Moja kćerka ne zna sama da se obuče i svuče, da obuje cipele, da se obriše kada ide u toalet, itd. Ono što sam saznala drugog dana škole i zbog čega me je uhvatila panika, je da učiteljice nikako ne smeju da pomažu đacima u ovim poduhvatima jer ne smeju da dodiruju decu. Kada sam pitala učiteljicu da li pomažu deci kada idu u toalet da obave onu "veliku stvar", rekla mi je: "No, we do not touch them." Kaže: "Čak i ako se skroz umažu, samo im damo rezervnu odeću. Moraju sami da se očiste i presvuku." Ups!

Deca i roditelji

U čemu je razlika? U temperamentu. Mislila sam da su u pitanju sedativi (tako je kada cinizam progovori iz mene), ali se ipak radi o temperamentu. Balkanske mame će u potpunosti razumeti o čemu pričam. Kada se kreće iz parkića ili sa rođendana američke mame i tate samo kažu "it's time to go", a američka deca, u najvećem broju slučajeva, kreću kao po komandi, bez pogovora. Roditelji sa Balkana i na Balkanu sa punim pravom očekuju jednu od navedenih reakcija ili sve sukcesivno: a) ignorisanje ili privremena gluvoća, b) "još 5 minuta, molim te", c) "NEEEEĆUUUU!!!!!", d) bežanje u drugi kraj parkića, e) plač i urlanje.

Gledam kako roditelji sa decom hodaju ulicom. Mada, iskreno rečeno, retko i hodaju. Obično se voze kolima. Vrlo često ćete videti decu kako poslušno i mirno hodaju pored roditelja. Takođe ćete vrlo često videti kako se deca starija od tri godine voze u kolicima. Kada sam prvih par puta videla školsku decu u kolicima, pomislila sam da su, Bože me oprosti, invalidi. Samo mi nije jasno zašto se tako velika i zdrava deca voze u kolicima. Ili ih mrzi da hodaju ili ih roditelji tako lakše drže pod kontrolom. Moje dete trči po ulici kao da ima raketu u guzi. Pre neki dan je jedna mlada žena htela da zove policiju jer je moja kćerka trčala i poskakivala nekih pet metara ispred mene dok sam ja vukla kese iz samoposluge. Mislila žena da je dete samo na ulici.

Bile smo pre nekoliko dana u obližnjoj biblioteci na projekciji Diznijevog filma. Lepa, mala sala, sedelo se i ležalo po podu. Došlo je dosta dece uzrasta od jedne do 6-7 godina sa roditeljima. Jedino smo jedna Kineskinja i ja imale fizički kontakt sa svojom decom tokom trajanja filma. Ili su nam deca sedela u krilu, ili su se naslanjala na nas, ili smo ih mazile, ili smo ih gladile po kosi. Amerikanci i njihova dečica su sedeli jedni pored drugih, roditelji su pomogli deci oko sokića i grickalica i svako je za sebe mirno sedeo i gledao film održavajući netaknutim svoj lični prostor (personal space). Što se mene tiče, kada sam sa svojom kćerkom uglavnom nemam prava na lični prostor - sedi mi u krilu, u zagrljaju, njeno nasmejano ili uplakano lice mi je skoro uvek u vidnom polju, stalno me nešto zapitkuje (posebno kada razgovaramo sa nekim) i kači se po meni kao majmunče. Mislim da se ovo odnosi i na mnoge druge balkanske mame.

Ovde je, inače, odnos nepoznatih ljudi prema deci krajnje osetljivo pitanje. Jedan otac nam je ispričao da je pre izvesnog vremena u parkić došla petogodišnja devojčica potpuno sama. On je znao dete od ranije i znao je da mala živi u blizini, ali mu je bilo čudno što je potpuno sama. Grupa žena u parkiću je htela odmah da zove policiju. On ih je zamolio da to ne čine, rekao je da zna devojčicu i malo smirio strasti. Uskoro je stigla njena starija sestra koja je dobila zadatak da pazi na sestricu. Pre nego što je sestra stigla, on je pomislio da devojčicu odvede do njene kuće, ali je odustao da ne bi napravio problem sam sebi, odnosno da njeni roditelji ne bi pozvali policiju.

Danas sam bila sa svojom kćerkicom u parkiću, ja sedela na klupi, ona se igrala na nekoj od sprava. Dotrčala je do mene i tražila da joj pomognem jer ju je "ona tamo teta nešto pitala", a moja kćerka ne razume engleski. Ja odem do žene i sa osmehom objasnim da moja kćerka ne razume engleski i da, ukoliko ju je nešto pitala, kaže meni. Sirota žena se istraumirala. Mislila je da ja mislim da ona nešto neprimereno govori mom detetu. Izvinjavala se ona meni, izvinjavala se ja njoj. Ne zna se kojoj od nas dve je bilo neprijatnije.

I nikako, nikako ne smete nepoznatoj deci da nudite da jedu ono što dajete svom detetu, ma koliko vas gledali kao gladni, tužni kučići.

Triptih

Rodila sam se i živela u Beogradu, glavnom gradu nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije. Ne, nije "Siberia" ili "Syria" nego "Serbia". It's the former Yugoslavia. Tito, Milosevic... Živela sam tri godine u Bejrutu, glavnom gradu Libana. Mnogi Liban mešaju sa Libijom. Liban je mala zemlja na blisko-istočnom Mediteranu, okružena Sirijom i Izraelom, a Libija je velika zemlja na severu Afrike. Sada živim u Vašingtonu, glavnom gradu Amerike.

Samo grad i zemlju rođenja nisam birala. I ne žalim se. Volim Beograd, volim svoje detinjstvo i ranu mladost u SFRJ: Ne volim baš 90-te, ali moram priznati da se tih godina nisam baš napatila (kao neki). Volim vreme posle 2000. godine i volim što sam od svih gradova sveta koje sam obišla baš u Beogradu srela svog "princa na belom konju".

Bejrut i Vašington sam izabrala, svesno i bez prinude, ali uz pomoć sticaja okolnosti. Ne mogu da izbegnem poređenja i pitam se šta li misle oni koji su živeli u deset ili više zemalja. Sada, kada živim u Vašingtonu, stalno mi kroz glavu prolaze slike i situacije koje sam doživela u Beogradu ili Bejrutu. Stalno analiziram i vagam - šta i gde je bolje ili gore, lepše ili ružnije, prijatnije ili neprijatnije.

Čista banalnost - shopping. Beograd: U poslednjih 10-15 godina prodavačice i prodavci su uglavnom ljubazni, ponekad vas čak smore svojim tužnim životnim pričama, posebno ako su u pitanju radnje u koje odlazite svakodnevno. Kada sam odrastala u Beogradu, prodavačice (uvek žene) i njihovi šefovi (skoro po pravilu muškarci) uglavnom su bili namrgođeni. Slika druga Tita iznad u pozadini. Žene u borosanama, obavezno. Bejrut: Neljubazne i nadmene prodavačice. Nakićene i "doterane" uglavnom kao pevaljke sa Ibarske magistrale. Ljubazne samo ako im dođe neko ko je više nakićen od njih. Nikada ne pomisle da neko u farmerkama i patikama može da ima mnogo para za shopping. Vašington: Ljubazni i distancirani prodavci i prodavačice. Polome se da vas usluže, a kada vas usmere u pravcu kase ne kažu vam ni "thank you, goodbye". Nemaju vremena jer se već kao kopci ustremljuju ka sledećoj mušteriji. Rade ljudi na procenat.

Javni prevoz. Beograd: Ne znam da li je u poslednjih par godina bolje ili gore nego pre. U svakom slučaju je bolje nego pre 20 ili 30 godina. (Jeste, sećam se i tog vremena.) Sada su autobusi bolji i idu češće nego tada. Metro u potencijalu već dobrih 30 godina sa slabim izgledima da ikada zaživi. Bejrut: Javni prevoz ne postoji. Pojedinci voze strašne kombije kojima prevoze ljude slabog imovinskog stanja. U takav javni prevoz, moram priznati, nikada nisam ušla. Znam samo da je jeftin. Metro niko ni ne pominje. Uništili su železnicu i tramvajske šine koje su im Francuzi ostavili. Ali zato imaju grandiozni plan da izgrade stazu za trke Formule 1 negde u planinama Libana. Vašington: Metro i autobusi čisti, malo olinjali, relativno tačni. Prevoz baš skup.

Lična higijena. Beograd: Lična higijena građana pod velikim znakom pitanja. Kao da dosta ljudi živi ispod mosta, a ne u stanovima dobijenim preko firmi još u vreme komunizma. Ponekad vam u susret na ulici ide doterana žena ili muškarac. Vidite fino stvorenje i ne izvedete preventivno dahovanje, odnosno zatvaranje nosa bez ruku. A onda vas onesvesti vonj kakav se retko gde može osetiti. Bejrut: Tamo niko ne vonja. Vruće je kao u grotlu, vlažno kao na dnu mora, vazduh se seče nožem, ali niko vas ne zapahne miomirisima. Ovo sigurno ne očekuju oni koji imaju higijenske predrasude o Arapima. Vašington: Naravno u glavnom gradu Amerike niko ne emituje nehigijenske talase. Amerikanci, čak i oni najsiromašniji, se kupaju najmanje jednom dnevno. Ni beskućnici koji spavaju po autobuskim stanicama po gradu nisu okruženi oblakom smrada.

Međuljudski odnosi (samo jedan aspekt). Beograd: Veze i poznanstva čine čuda. Ali nemojte zaboraviti da negujete svoje veze i poznanstva. (Ja to nisam znala pa sam morala da odem.) U Beogradu ne možete nekome da se javite posle 10 godina i da tražite informaciju, pomoć ili savet. "A gde si ti poslednjih 10 godina? Što se ne javljaš?" Posle ovoga ne očekujte mnogo. Bejrut: Tamo takozvana "wasta" znači sve u životu. Ovo nije ono što mi nazivamo "vezom". Ovo je mnogo više od toga. Naravno, wasta zavisi od toga kom plemenu pripadate. Vaša wasta ne samo da će vas zaposliti, nego će vas godinama štititi od toga da, ne daj Bože, radite. Wasta-u mogu da imaju samo domaći. Stranci su potpuni outsider-i iliti ništice. Vašington: U glavnom gradu Amerike je sve prividno vrlo fer i transparentno, ali "pomoć prijatelja" nikada nije na odmet. U suštini, preporuka znači mnogo. Jedino što Amerikancima možete slobodno da se javite posle 10 godina pauze. Nikada vam neće zameriti zbog toga što se niste javljali. Učiniće ono što mogu da vam pomognu ili će vam otvoreno reći da ne mogu ništa da učine. Fair enough!