Teče peta nedelja u tri-četvrt karantinu. Nije totalni karantin pošto u Americi možemo da izlazimo iz kuća kad god hoćemo, ali nas stalno upozoravaju da to ne radimo ako nije neophodno. Pod neophodnim se podrazumevaju nabavka hrane, lekova, odlazak kod lekara (pu-pu, daleko bilo) i rekreacija. Ljudi nose maske i marame preko lica i zaobilaze jedni druge na ulici u širokom luku od šest stopa iliti dva metra. Ovde bi inače bilo protivustavno da bilo Tramp bilo guverneri pojedinačnih država objave policijski čas. Odmah bi nevladine organizacije, borci za ljudska prava i ostali tužili državu i to bi brzo stiglo do Ustavnog suda. Pritom Tramp ovih dana kontemplira da naredi da se svi vratimo na posao za par nedelja jer hoće da pokrene ekonomiju koja je otišla u minus. Ne zna čovek da to ne može da uradi. Misli da je Putin ili Vučić. Može on da naredi, ali ga niko neće poslušati pošto to nije njegova jurisdikcija.
Mi kojima priroda posla to dozvoljava radimo od kuće. Oni čiji posao zahteva da budu na radnim mestima, nažalost ne mogu da rade od kuće. To su, naravno, ljudi koji i najmanje zarađuju, a bez kojih ne bi bilo hrane u samoposlugama niti lekova u apotekama. Deca imaju program nastave koji su prve nedelje karantina škole nazivale "distance learning", a sada ga zovu pravim imenom: "home learning". Poenta je u tome što nastavnici uglavnom samo šalju školske zadatke preko raznoraznih aplikacija, dok mi roditelji pomažemo, objašnjavamo, popravljamo i kontrolišemo decu u učenju i podnošenju urađenih zadataka. Dodaću da i urlamo, mi koji smo potekli iz zemalja gde se na decu još uvek zdravo urla. Ovde roditelji imaju pasivno agresivan pristup, dok mi Balkanci imamo aktivno agresivan pristup vaspitavanju dece. No, o tome sam verovatno već pisala. Da se vratim na koronu.
Dakle, Amerikanci su se odsekli od straha jer nisu navikli da ih nešto ili neko napadne. Amerika je ostrvo zaštićeno okeanima na istoku i zapadu i dvema prijateljski raspoloženim zemljama (da ne kažem pokrajnama) na severu i jugu. Genetsko pamćenje Amerikanaca ne sadrži sećanje na invaziju neprijateljske vojske ili napad zemlje suseda. Američko pamćenje je kratko kao i sama američka istorija tako da čak i da ima takvih događaja, Amerikanci ih se ne bi sećali. Amerikanci se osećaju kao da su nedodirljivi pa su samim tim u ogromnom strahu jer ih nešto napada, a pritom ne mogu da pošalju balističke rakete na to nešto.
Ono što mi je posebno interesantno je što se moji prijatelji, familija i poznanici iz Srbije šegače sa tekućom situacijom i izruguju se korona virusu isto kao što smo se humorom i inatom branili od rata i bombardovanja 90-tih i svih drugih bedaka pre i posle toga. Smejem se do suza kada gledam i čitam post-ove na Facebook-u, kada dobijem poruke preko Viber-a, Messenger-a i ostalih kanala komunikacije od mojih iz Srbije. Za to vreme su moji prijatelji Amerikanci veoma ozbiljni jer nemaju taj isti smisao za humor. Kada neko objavi nešto cinično, odmah ga poklope komentarima tipa "this is not funny, this is serious". Različiti mentaliteti imaju različite psihološke mehanizme odbrane koji umnogome zavise od onoga na šta su ljudi navikli i koja su im kolektivna sećanja.
Hoću da se pozabavim još jednom vrlo važnom temom a to je toalet papir. Da mi je neko pre, recimo, deset godina rekao da ću u Americi živeti u nestašici toalet papira, rekla bih mu da je lud. Dakle, u samoposlugama i drogerijama nema ni listića toalet papira. Nema ni salveta, ni kuhinjskih ubrusa, ni maramica za nos. Kako stigne takva roba u prodavnice, tako ovdašnji "fini" svet sve pokupuje da bi tri naredne generacije imale čime da brišu dupe, da izvinete. Možda se pokrivaju toalet papirom kada spavaju? Uopšte mi nije jasno šta će ljudima u kući toliki toalet papir. Jasno mi je zašto su zamrzivači sa polu-spremljenom hranom prazni, a hladnjaci sa mesom i povrćem puni. Amerikanci ne znaju da kuvaju. U redu je, mi koji znamo da kuvamo imamo sveže sastojke da spremimo ručak. Ali je potpuna enigma šta rade sa tolikim toalet papirom. Moj muž je pre par dana pozvao samoposlugu da bi saznao kada stiže taj misteriozni artikal. Rekli su mu da dođe u 7 ujutru i da ograničavaju količine koje jedan kupac može da kupi. Uspeo je da se dokopa toalet papira, a ja sam se osećala kao žena iz pećine čiji je muž ulovio muflona i dovukao ga da prehrani svoju porodicu i ostatak plemena.
Mi kojima priroda posla to dozvoljava radimo od kuće. Oni čiji posao zahteva da budu na radnim mestima, nažalost ne mogu da rade od kuće. To su, naravno, ljudi koji i najmanje zarađuju, a bez kojih ne bi bilo hrane u samoposlugama niti lekova u apotekama. Deca imaju program nastave koji su prve nedelje karantina škole nazivale "distance learning", a sada ga zovu pravim imenom: "home learning". Poenta je u tome što nastavnici uglavnom samo šalju školske zadatke preko raznoraznih aplikacija, dok mi roditelji pomažemo, objašnjavamo, popravljamo i kontrolišemo decu u učenju i podnošenju urađenih zadataka. Dodaću da i urlamo, mi koji smo potekli iz zemalja gde se na decu još uvek zdravo urla. Ovde roditelji imaju pasivno agresivan pristup, dok mi Balkanci imamo aktivno agresivan pristup vaspitavanju dece. No, o tome sam verovatno već pisala. Da se vratim na koronu.
Dakle, Amerikanci su se odsekli od straha jer nisu navikli da ih nešto ili neko napadne. Amerika je ostrvo zaštićeno okeanima na istoku i zapadu i dvema prijateljski raspoloženim zemljama (da ne kažem pokrajnama) na severu i jugu. Genetsko pamćenje Amerikanaca ne sadrži sećanje na invaziju neprijateljske vojske ili napad zemlje suseda. Američko pamćenje je kratko kao i sama američka istorija tako da čak i da ima takvih događaja, Amerikanci ih se ne bi sećali. Amerikanci se osećaju kao da su nedodirljivi pa su samim tim u ogromnom strahu jer ih nešto napada, a pritom ne mogu da pošalju balističke rakete na to nešto.
Ono što mi je posebno interesantno je što se moji prijatelji, familija i poznanici iz Srbije šegače sa tekućom situacijom i izruguju se korona virusu isto kao što smo se humorom i inatom branili od rata i bombardovanja 90-tih i svih drugih bedaka pre i posle toga. Smejem se do suza kada gledam i čitam post-ove na Facebook-u, kada dobijem poruke preko Viber-a, Messenger-a i ostalih kanala komunikacije od mojih iz Srbije. Za to vreme su moji prijatelji Amerikanci veoma ozbiljni jer nemaju taj isti smisao za humor. Kada neko objavi nešto cinično, odmah ga poklope komentarima tipa "this is not funny, this is serious". Različiti mentaliteti imaju različite psihološke mehanizme odbrane koji umnogome zavise od onoga na šta su ljudi navikli i koja su im kolektivna sećanja.
Hoću da se pozabavim još jednom vrlo važnom temom a to je toalet papir. Da mi je neko pre, recimo, deset godina rekao da ću u Americi živeti u nestašici toalet papira, rekla bih mu da je lud. Dakle, u samoposlugama i drogerijama nema ni listića toalet papira. Nema ni salveta, ni kuhinjskih ubrusa, ni maramica za nos. Kako stigne takva roba u prodavnice, tako ovdašnji "fini" svet sve pokupuje da bi tri naredne generacije imale čime da brišu dupe, da izvinete. Možda se pokrivaju toalet papirom kada spavaju? Uopšte mi nije jasno šta će ljudima u kući toliki toalet papir. Jasno mi je zašto su zamrzivači sa polu-spremljenom hranom prazni, a hladnjaci sa mesom i povrćem puni. Amerikanci ne znaju da kuvaju. U redu je, mi koji znamo da kuvamo imamo sveže sastojke da spremimo ručak. Ali je potpuna enigma šta rade sa tolikim toalet papirom. Moj muž je pre par dana pozvao samoposlugu da bi saznao kada stiže taj misteriozni artikal. Rekli su mu da dođe u 7 ujutru i da ograničavaju količine koje jedan kupac može da kupi. Uspeo je da se dokopa toalet papira, a ja sam se osećala kao žena iz pećine čiji je muž ulovio muflona i dovukao ga da prehrani svoju porodicu i ostatak plemena.
