Ne znam kako ekonomske i političke nauke definišu liberalni kapitalizam, odnosno ekonomski liberalizam, ali znam da nije pravedan. Isto kao što ni socijalizam nije pravedan. Iskustvo života u socijalizmu i u liberalnom kapitalizmu uticalo je na moje ubeđenje u to da je model socijalne demokratije kakva postoji u Nemačkoj i Skandinaviji daleko bolji od američkog liberalnog kapitalizma i od istočnoevropskog socijalizma. Nisam sigurna da se to uopšte zove socijalna demokratija, ali ja je tako zovem.
Američki ekonomski sistem je u velikoj meri odličan primer za socijalni darvinizam ili ono što zovemo "velika riba jede malu ribu". Ko je jači, taj pobeđuje, dok slabići bivaju ostavljeni da prežive kako znaju i umeju. Naravno, postoje u Americi ljudi, fondacije i korporacije koji daju velike sume novca organizacijama koje se bave humanitarnim radom. Međutim, to je samo kap u moru potreba koje postoje. Najveći problem je u tome što država ne brine sistematski o beskućnicima, mentalno obolelim ljudima, siročićima i ostalim marginalizovanim grupama. U centru Vašingtona gde radim svakog dana viđam dosta beskućnika koji spavaju na ulici i nose torbe sa svom svojom imovinom. Ljudi koji rade za vladu, neprofitne organizacije, lobističke kuće i korporacije prolaze pored njih potpuno naviknuti na beskućnike kao deo uličnog pejzaža.
Većina Amerikanaca radi, a nezaposlenost je na vrlo niskom nivou. Pritom su kupovna moć i kvalitet života prilično opali u odnosu na period od posle Drugog svetskog rata do pre 30 godina. Mlade generacije žive manje kvalitetno od svojih roditelja. Ali ono što je sigurno je da posla ima. Pošto se američko društvo zasniva na izuzetno jako izraženom individualizmu, većina ljudi koja radi ne sažaljeva sirotinju i beskućnike koji ne rade zato što polaze od toga da svako ko hoće može da radi. Dakle, živeti na ulici je lični izbor. A šta je sa onima koji su bolesni pa ne mogu da rade? O njima nema ko da brine. Njih niko ne želi u svojoj blizini. A država liberalnog kapitalizma ne postoji da bi brinula o onima koji nisu radno sposobni.
Pred Dan zahvalnosti sam sa organizacijom gde sam do skora radila išla u kuhinju jedne humanitarne organizacije da seckam povrće i voće za obroke za beskućnike. Moja bivša šefica nam je to organizovala da bismo pokazali dobročinstvo prema sirotinji. Pitala me je da li sam to ikada u životu radila. Rekla sam da nisam. Ali sam zato finansijski pomagala svoje roditelje, staru tetku i druge meni bliske ljude kada im je bila potrebna pomoć.
Svako društvo na svoj način pokušava da zaleči svoje boljke. Ne postoji čarobna formula za problem siromaštva i bolesti. Jedino mi nije jasno zašto država koja još uvek ima najmoćniju ekonomiju na svetu ne može da se pobrine za ljude koji žive po ulicama i pate od raznoraznih bolesti. I nije mi jasno zašto se jedna moja bivša koleginica užasno plaši da neće imati krov nad glavom kada ode u penziju pošto joj je penzioni fond vrlo "tanak". A pritom ima dve kćerke koje rade na Menhetnu i zarađuju prilične količine novca. Ono što znam je da ja nikada ne bih dozvolila da moja majka nema krov nad glavnom ili da nema šta da jede, a ja da živim sasvim komotno.
Američki ekonomski sistem je u velikoj meri odličan primer za socijalni darvinizam ili ono što zovemo "velika riba jede malu ribu". Ko je jači, taj pobeđuje, dok slabići bivaju ostavljeni da prežive kako znaju i umeju. Naravno, postoje u Americi ljudi, fondacije i korporacije koji daju velike sume novca organizacijama koje se bave humanitarnim radom. Međutim, to je samo kap u moru potreba koje postoje. Najveći problem je u tome što država ne brine sistematski o beskućnicima, mentalno obolelim ljudima, siročićima i ostalim marginalizovanim grupama. U centru Vašingtona gde radim svakog dana viđam dosta beskućnika koji spavaju na ulici i nose torbe sa svom svojom imovinom. Ljudi koji rade za vladu, neprofitne organizacije, lobističke kuće i korporacije prolaze pored njih potpuno naviknuti na beskućnike kao deo uličnog pejzaža.
Većina Amerikanaca radi, a nezaposlenost je na vrlo niskom nivou. Pritom su kupovna moć i kvalitet života prilično opali u odnosu na period od posle Drugog svetskog rata do pre 30 godina. Mlade generacije žive manje kvalitetno od svojih roditelja. Ali ono što je sigurno je da posla ima. Pošto se američko društvo zasniva na izuzetno jako izraženom individualizmu, većina ljudi koja radi ne sažaljeva sirotinju i beskućnike koji ne rade zato što polaze od toga da svako ko hoće može da radi. Dakle, živeti na ulici je lični izbor. A šta je sa onima koji su bolesni pa ne mogu da rade? O njima nema ko da brine. Njih niko ne želi u svojoj blizini. A država liberalnog kapitalizma ne postoji da bi brinula o onima koji nisu radno sposobni.
Pred Dan zahvalnosti sam sa organizacijom gde sam do skora radila išla u kuhinju jedne humanitarne organizacije da seckam povrće i voće za obroke za beskućnike. Moja bivša šefica nam je to organizovala da bismo pokazali dobročinstvo prema sirotinji. Pitala me je da li sam to ikada u životu radila. Rekla sam da nisam. Ali sam zato finansijski pomagala svoje roditelje, staru tetku i druge meni bliske ljude kada im je bila potrebna pomoć.
Svako društvo na svoj način pokušava da zaleči svoje boljke. Ne postoji čarobna formula za problem siromaštva i bolesti. Jedino mi nije jasno zašto država koja još uvek ima najmoćniju ekonomiju na svetu ne može da se pobrine za ljude koji žive po ulicama i pate od raznoraznih bolesti. I nije mi jasno zašto se jedna moja bivša koleginica užasno plaši da neće imati krov nad glavom kada ode u penziju pošto joj je penzioni fond vrlo "tanak". A pritom ima dve kćerke koje rade na Menhetnu i zarađuju prilične količine novca. Ono što znam je da ja nikada ne bih dozvolila da moja majka nema krov nad glavnom ili da nema šta da jede, a ja da živim sasvim komotno.
