Segregacija - postoji ili ne?

Prvo nešto što nema nikakve veze sa naslovom. Odlučila sam da na početku svakog teksta koji objavim na blogu stavim takozvani “disclaimer” u kojem će pisati da je ovo blog o mom životu u Americi, a ne o životu drugih ljudi. Dakle, u blogu iznosim svoje utiske, stavove, mišljenje i uverenja za koje ne tvrdim da su apsolutna istina. (Na stranu što, kao osoba koja će uskoro imati zvanje doktora društvenih nauka, imam naučnog osnova da verujem u to da apsolutna istina ne postoji jer bi to predstavljalo dogmu.) Namera mi nije da bilo koga vređam, ali svakako iznosim vrednosne stavove koji odražavaju moje mišljenje i mislim da imam prava na to mišljenje i na to da ga izrazim. Ukoliko nekome ne odgovara ono što napišem i ne slaže se sa mnom, zaista mi je žao ali ja nikako ne mogu da uđem u tuđe glave, da živim tuđe živote i da pišem o tome kako drugi doživljavaju svoje živote gde god da ih žive. Nemam nista protiv konstruktivne kritike, ali ne želim ni sa kim da se “prepucavam” preko sopstvenog bloga. Ko ne radi ništa ne može biti kritikovan, ali vrlo često smatra da je pozvan da kritikuje. U potpunosti prihvatam da budem kritikovana baš zato što nešto radim. Dakle:

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Sad da pređem na temu segregacije. U Americi rasna segregacija više ne postoji u smislu zakona, ljudskih prava i društvenih normi. Ne postoji u školama, ne postoji na poslu, ne postoji u javnom prevozu, ne postoji na ulici. Zakoni koji su propisivali rasnu segregaciju odavno ne postoje. Mada je u državi Misisipi poslednji zakon o ropstvu ukinut tek 1991. godine, praksa ropstva ne postoji odavno, kao ni ostale tekovine pomoću kojih su diskriminisani crnci i pripadnici drugih rasa i nacija. Ono to u Americi postoji je finansijska i socijalna segregacija. Na primer, u mom rodnom gradu Beogradu u centru postoji nova stambena zgrada u kojoj žive ljudi koji imaju pristojne prihode, a pored te zgrade je kartonska čatrlja u kojoj živi porodica koja ne sastavlja kraj s krajem nego živi po inerciji. Tako nešto u Americi ne može da postoji. Porodica iz čatrlje vec više od 50 godina živi okružena drugim sličnim porodicama u nekom siromašnom delu grada, a ljudi koji žive u novoizgradjenoj zgradi u centru svakako nisu platili svoje stanove pola miliona dolara da bi svakoga dana prolazili pored čartlje i gledali u nju sa prozora. Svako živi u delu grada ili predgrađa kojem finansijski pripada. Naravno, ova klasifikacija nije toliko oštra, ali svakako da ljudi koji zarađuju ispod oporezivog limita ne mogu da priušte sebi da kupe ili iznajme kuću ili stan tamo gde žive oni koji zarađuju daleko iznad oporezivog limita. Vrlo prosta računica.

Gradske vlasti Vašingtona su prošle godine odlučile da u kraju gde živim naprave "sigurnu kuću" za porodice koje nemaju krov nad glavom, odnosno za beskućnike. Kraj je inače prilično monolitan, beo i veoma dobrostojeći. Odmah su ciknuli oni koji imaju kuće od po par miliona dolara da će im to srozati cene nepokretne imovine. Gradska vlast je takođe tražila od nekoliko državnih škola da prime određen broj dece koja će biti smeštena u sigurnu kuću. Naravno, podigla se graja i oko toga jer će to drastično promeniti poglede na život domorodačke dece čiji roditelji zarađuju od pola miliona godišnje pa naviše.

Vise od 50% stanovnika Vašingtona su crnci (ne koristim reč Afro-Amerikanci jer mi zvuči potpuno neprirodno pošto oni sami sebe zovu crncima, a ovaj drugi, politički korektan naziv su najverovatnije izmislili belci), belaca ima oko 40%, a ostalo su Latino-Amerikanci i pripadnici drugih rasa. Dok sam radila u finansijskom odseku Georgetown univerziteta, koji ima skoro 100 službenika, primetila sam da postoji granica do koje moje kolege crnci mogu da idu u profesionalnom smislu. Ovo naravno ima uticaja na platu koju mogu da zarade. U tom odseku radi veliki broj crnaca ali njihov profesionalni nivo ide do položaja menadžera što podrazumeva bruto platu do 80 hiljada dolara godišnje. Svi položaji iznad toga, odnosno položaji pomoćnika direktora, direktora sektora i finansijskih kontrolora rezervisani su za belce, a te pozicije su plaćene od 100 do 250 hiljada godišnje. Naravno, treba imati u vidu da je Georgetown jezuitski univerzitet koji je 1838. godine prodao skoro trista robova vlasnicima južnjackih plantaža kako bi otplatio svoje dugove. S jedne strane, prodaja robova od pre skoro dva veka ne bi trebalo da ima uticaja na to ko koliko danas može da zarađuje na Georgetown univerzitetu, ali postoje niti koje se provlače vekovima kroz ljudsku svest, navike i tradiciju. Ne postoji društvo koje je otkrilo kako se te niti odstranjuju hirurškim putem.

Za skoro 20 godina rada u Američkoj ambasadi u Beogradu u sektoru gde je bilo od troje do petoro Amerikanaca u različitim periodima, gde se diplomate smenjuju u na svakih godinu do četiri godine, radila sam sa dvoje ili troje crnaca. U drugim sektorima ih je bilo ali u tragovima. Sada radim u maloj neprofitnoj organizaciji koja je partner Stejt departmenta. Od nas deset koji smo stalno zaposleni, koliko ima crnaca? Nula. Pored moje organizacije, na istom spratu je druga desetak puta veća organizacija koja je takođe partner Stejt departmenta u oblasti programa obrazovne i profesionalne međunarodne razmene. Od stotinak zaposlenih troje ili četvoro su crnci.

Polovina stanovnika Vasingtona jesu crnci ali ta polovina nije ravnopravno zastupljena u svim sferama društva. Meni je mnogo drago što je učiteljica moje kćerke crnkinja zato što osećam da su mi crnci po senzibilitetu bliži nego američki belci. Otvoreniji su, iskreniji, stroži prema svojoj deci nego belci i imaju smisao za humor koji je sličniji onome na šta sam navikla. Mnogo mi se sviđa što mogu da im kažem da su “black” jer oni sami sebe tako zovu. Mnogo mi se sviđa kada jedna od dve mame školske drugarice moje kćerke, crnkinja koja je doktor nauka, koja je proputovala svet i “luda je kao struja”, kaže za neku ženu da je “crazy dyke”. Mnogo mi se sviđa kada mi druga crnkinja, autor jedne od stalnih postavki novog Smithsonian Muzeja afro-američke istorije, koja odavde ide na letovanje u Grčku i Italiju, pri trećem susretu ispriča kako se i zašto razvela. Mnogo mi se sviđa što je učiteljica moje kćerke u prvom email-u koji je poslala na početku školske godine navela pravila ponašanja i mere koje će preduzeti u slučaju kršenja tih pravila. (Naravno, te mere ne podrazumevaju klečanje na kukuruzu i bičevanje.) Prošlogodišnja, bela učiteljica je rekla i deci i roditeljima “it will be fun”, a onda se histerično drala na decu kada se nisu lepo ponašala.

Da bih svoj "disclaimer" primenila na ovaj tekst, moram da kažem da ne tvrdim da su sve crne učiteljice fenomenalne, a da nijedna bela ne valja. Samo želim da kažem da se meni više sviđa odnos koji crnci imaju prema deci.