Zašto je Amerika ekonomski najmoćnija zemlja sveta? Zato što ovde sve može. Amerikanci uvek i prema svemu imaju poslovično pozitivan stav. Što je rekao Džeri Sajnfild: "Mi Amerikanci prvo kažemo da ćemo poslati čoveka na Mesec. A tek onda se zapitamo kako ćemo to uraditi." Amerikanci uvek sanjaju velike snove i nije im problem da ne uspeju. Ako ne uspeju danas, uspeće sutra. Neuspeh nije blam. Pamćenje je relativno kratko pa se niko ne seća da je neko pre par godina bankrotirao ili uložio sve svoje i bančine pare u totalni poslovni neuspeh. Taj "luzer" će ponovo iskrsnuti negde sa novom idejom koja će mu možda i uspeti. Hajde da čujemo šta ima da kaže. Niko se nikome ne podsmeva i ne pamti šta je nečiji askurđel radio. (Jeste, ko nije čuo za askurđela neka gugla...)
Da ne bih pričala samo teorijski, evo vam živog primera. Moj muž je više od šest meseci pokušavao da nađe nekog ko će mu pomoći da poveže neke Excel tabele sa nekakvom bazom podataka. Ne bih znala reći o čemu se tačno radi, ali za ovu priču to nije ni bitno. Elem, kažem mu ja da nađe nekog u Srbiji pošto mislim da u domovini ima puno talentovanih, mladih i manje mladih kompjuteraša. Krene on da se dopisuje sa par beogradskih prijatelja i poznanika da mu pomognu da nađe nekog i počne da daje oglase po raznim srpskim online forumima da traži takvog i takvog stručnjaka za ovo i ono. Stupi nekako u kontakt sa par njih i onda krene smaranje: nisam siguran da baš to mogu, hajde kada dođeš u Beograd da se nađemo i da par dana razrađujemo temu (uz pivo, naravno), a šta ako se desi ovo ili ono, ne znam koliko će to koštati, moram da razmislim, i slično. Čak je za vreme našeg takozvanog dvonedeljnog odmora u Beogradu išao tri ili četiri puta u jednu firmu koja radi za strane IT kompanije. Oni su verovatno pomislili da će im on obezbediti prolaz direktno do Bele kuće i smorili ga pričom i fantaziranjem da bi mu na kraju ponudili da mu sve to naprave za tričavih 12,5 hiljada evra. Jeste, dobro ste pročitali. U ovu cenu je bilo uključeno 2,5 hiljada evra za popisivanje procedura. Kao da je ponudio da kupi beogradski aerodrom od Aleksandra Vučića pa moraju da se popišu procedure.
I kako se priča završila? Pre par dana je na Craig listi pronašao oglas čoveka Amerikanca koji se time bavi, čovek mu je rekao svoju cenu na sat, danas je otišao kod njega na nekoliko sati i za 150 doloresa saznao ono što mu je bilo potrebno da sazna. Možda će otići još koji put. Možda će angažovati tog čoveka da mu uradi još ponešto. Čovek ga nije pitao ni ko je, ni odakle je, nije procenio na osnovu kola koje vozi, sata na ruci i odeće koju ima na sebi koliko da mu naplati. Rekao mu je cenu preko telefona pre nego što ga je video. Nije mu prvo rekao zašto to ne može i zašto to neće da uspe. Sve može i sve će da uspe. Možda iz prvog puta, možda iz desetog.
Primetila sam takođe koliko se ja razlikujem u načinu razmišljanja od mojih koleginica i kolega. Kada se rodi ideja za novi program ili projekat, oni razmišljaju šta sve može da se uradi i kako će sve da bude fenomenalno. A ja prvo razmišljam na koje probleme možemo da naiđemo i kako da ih rešimo. Bojim se rizika i neuspeha. Oni se ne boje. Vaspitani su i naučeni da se olupaju i padnu, da se podignu, otresu sa sebe neuspeh, zalepe flastere i idu dalje u nove neuspehe i uspehe. Ja se bojim neuspeha. Bojim se da će me moja okolina ismejati. Sva se smanjim kada predložim nešto što ne naiđe na pozitivnu reakciju. Ja to pamtim podugo. Ljudi koji me okružuju ovde ne pamte skoro ništa ružno. Što kaže jedna moja koleginica: "We are taught to suck it up."
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
Da ne bih pričala samo teorijski, evo vam živog primera. Moj muž je više od šest meseci pokušavao da nađe nekog ko će mu pomoći da poveže neke Excel tabele sa nekakvom bazom podataka. Ne bih znala reći o čemu se tačno radi, ali za ovu priču to nije ni bitno. Elem, kažem mu ja da nađe nekog u Srbiji pošto mislim da u domovini ima puno talentovanih, mladih i manje mladih kompjuteraša. Krene on da se dopisuje sa par beogradskih prijatelja i poznanika da mu pomognu da nađe nekog i počne da daje oglase po raznim srpskim online forumima da traži takvog i takvog stručnjaka za ovo i ono. Stupi nekako u kontakt sa par njih i onda krene smaranje: nisam siguran da baš to mogu, hajde kada dođeš u Beograd da se nađemo i da par dana razrađujemo temu (uz pivo, naravno), a šta ako se desi ovo ili ono, ne znam koliko će to koštati, moram da razmislim, i slično. Čak je za vreme našeg takozvanog dvonedeljnog odmora u Beogradu išao tri ili četiri puta u jednu firmu koja radi za strane IT kompanije. Oni su verovatno pomislili da će im on obezbediti prolaz direktno do Bele kuće i smorili ga pričom i fantaziranjem da bi mu na kraju ponudili da mu sve to naprave za tričavih 12,5 hiljada evra. Jeste, dobro ste pročitali. U ovu cenu je bilo uključeno 2,5 hiljada evra za popisivanje procedura. Kao da je ponudio da kupi beogradski aerodrom od Aleksandra Vučića pa moraju da se popišu procedure.
I kako se priča završila? Pre par dana je na Craig listi pronašao oglas čoveka Amerikanca koji se time bavi, čovek mu je rekao svoju cenu na sat, danas je otišao kod njega na nekoliko sati i za 150 doloresa saznao ono što mu je bilo potrebno da sazna. Možda će otići još koji put. Možda će angažovati tog čoveka da mu uradi još ponešto. Čovek ga nije pitao ni ko je, ni odakle je, nije procenio na osnovu kola koje vozi, sata na ruci i odeće koju ima na sebi koliko da mu naplati. Rekao mu je cenu preko telefona pre nego što ga je video. Nije mu prvo rekao zašto to ne može i zašto to neće da uspe. Sve može i sve će da uspe. Možda iz prvog puta, možda iz desetog.
Primetila sam takođe koliko se ja razlikujem u načinu razmišljanja od mojih koleginica i kolega. Kada se rodi ideja za novi program ili projekat, oni razmišljaju šta sve može da se uradi i kako će sve da bude fenomenalno. A ja prvo razmišljam na koje probleme možemo da naiđemo i kako da ih rešimo. Bojim se rizika i neuspeha. Oni se ne boje. Vaspitani su i naučeni da se olupaju i padnu, da se podignu, otresu sa sebe neuspeh, zalepe flastere i idu dalje u nove neuspehe i uspehe. Ja se bojim neuspeha. Bojim se da će me moja okolina ismejati. Sva se smanjim kada predložim nešto što ne naiđe na pozitivnu reakciju. Ja to pamtim podugo. Ljudi koji me okružuju ovde ne pamte skoro ništa ružno. Što kaže jedna moja koleginica: "We are taught to suck it up."
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
