Prošlo je par nedelja od kako su Amerikanci izabrali Donalda Trampa za predsednika. Čitam redovno New York Times i skoro svi tekstovi o domaćoj politici, a i spoljnoj, su o budućem predsedniku i njegovom timu odnosno kabinetu. Pošto živim u glavnom gradu na istočnoj obali, okružena sam ljudima koji su pristalice druge opcije i koji sebe smatraju liberalnim demokratama. Provincijska Amerika ove ljude naziva elitom. U svakom slučaju, većina ljudi u Vašingtonu još uvek ne može da veruje da će imati zvezdu rijalitija za predsenika.
Ono što je mene prilično začudilo nije to što je Tramp izabran za predsednika nego kako su ljudi ovde reagovali na to. A upravo je ta reakcija pokazala šta je ljudima ovde najvažnije. Moj emotivni i mentalni sklop je takav da su mi najvažniji moje dete, moj muž, moja sestra, njena deca, moja majka, članovi moje uže i šire porodice, zdravlje, prijatelji i moralni odnos i poštovanje koje imam sama prema sebi i prema ljudima oko sebe. Od kako živim u Americi pokušavam da dokučim šta je Amerikancima važno u tom istom smislu i uvek mi se učini da je sve ono što je meni važno za njih predmet nekog ugovora, projekat koji treba da se odradi i da nemaju emotivan odnos ni prema čemu, da su u svim svojim odnosima "hladne glave" i da se ne sekiraju ni oko čega.
Onda sam je u sredu 9. novembra, dan posle izbora, doživela potpuni šok. Otišla sam na posao kao i svake srede. Kao i svake srede imala sam takozvani "staff meeting" u 11, a taj sastanak se pretvorio u kolektivnu psiho seansu. Nešto kao ono što gledamo u američkim filmovima kada se redovno okuplja grupa za podršku anonimnih alkoholičara, anonimnih žderača krofni, anonimnih skupljačica kupona za samoposlugu i slično. Predsednica organizacije, moja glavna šefica, započela je sastanak kratkim osvrtom na ishod izbora i rekla da ćemo posvetiti desetak minuta ovoj temi i da svako može da kaže šta god misli.
U tom trenutku je polako krenula lavina i posle nekih pet minuta većina mojih koleginica i kolega za ovalnim stolom u sali za sastanke ridalo je i plakalo. Doživeli su ishod izbora kao lični poraz, kao potpunu propast, kao kraj svega. Samo nas troje - Meksikanac, Nemica i ja - nismo plakali. Ljudi sa kojima radim su poreklom iz drugih krajeva Amerike. U Vašingtonu je retko ko domorodac. Dakle, svi Amerikanci su se našli vrlo lično pogođeni i ugroženi izborom novog predsednika. I onda sam shvatila: demokratija je najvažnija. Ili ono što svaki Amerikanac pojedinačno podrazumeva pod demokratijom. Za ljude sa kojima radim to je liberalna, kosmopolitska, šarenolika, multikulturalna demokratija. Za ljude koji su izabrali novog predsednika to je konzervativna, tradicionalna, bela, izolacionalistička demokratija. Za prvu grupu ishod izbora predstavlja spoznaju da postoji ova druga grupa.
U susednoj organizaciji koja je na istom spratu, a bavi se istim programima kao i moja, rade ljudi iz Amerike ali i iz različitih krajeva sveta. U toj organizaciji radi i jedna mlada žena rođena u Bejrutu, Jermenka poreklom, provela detinjstvo i tinejdžersko doba u Libanu, školovana u Americi. Pošto dve organizacije zajedno koriste kuhinju i veliku konferencijsku salu, srećemo se često, pa sa njom porazgovaram o Bejrutu, o tome koja od nas je gde živela, o libanskoj hrani, o tome šta nam se tamo dopada a šta ne. Dva dana posle izbora srele smo se u kuhinji i ona me je pitala da joj objasnim o čemu se radi. Kaže da kod nje svi plaču, da mnogo ljudi na dolazi na posao, da joj je jedna koleginica rekla da mora ranije da ode kući sa posla jer se boji da će njena cimerka da naudi sebi. Kaže da su na staff meeting-u ljudi bili u suzama i da su potpuno slomljeni. Ni njoj ni meni nije bilo baš jasno o čemu se radi. Obe smo doživele sankcije, bombardovanje, pobune, proteste, represiju, sate bez struje, bez vode, nedostatak osnovnih namirnica, kupovinu hrane na crnoj berzi i slično. I nikada nismo i ne bismo plakale zbog ishoda predsedničkih izbora.
Niko ovde nije više u pravu ili manje u pravu. Svako od nas iza sebe ima određeno iskustvo koje nas čini onakvima kakvi smo. Mene je moje životno iskustvo učinilo ciničnom i bezosećajnom za sve što je u suštini van moje moći, ali vrlo osećajnom za sve ono na šta mogu da utičem i za sve one koje mogu da zaštitim i da im pružim nešto. Neki drugi ljudi, koji su odrasli u bajci i potpunoj sigurnosti, imaju jaka osećanja za ono što su viši, neopipljivi, idelistički ciljevi. Zato se i razlikujemo u svakom pogledu. I tako i treba da bude.
Ono što je mene prilično začudilo nije to što je Tramp izabran za predsednika nego kako su ljudi ovde reagovali na to. A upravo je ta reakcija pokazala šta je ljudima ovde najvažnije. Moj emotivni i mentalni sklop je takav da su mi najvažniji moje dete, moj muž, moja sestra, njena deca, moja majka, članovi moje uže i šire porodice, zdravlje, prijatelji i moralni odnos i poštovanje koje imam sama prema sebi i prema ljudima oko sebe. Od kako živim u Americi pokušavam da dokučim šta je Amerikancima važno u tom istom smislu i uvek mi se učini da je sve ono što je meni važno za njih predmet nekog ugovora, projekat koji treba da se odradi i da nemaju emotivan odnos ni prema čemu, da su u svim svojim odnosima "hladne glave" i da se ne sekiraju ni oko čega.
Onda sam je u sredu 9. novembra, dan posle izbora, doživela potpuni šok. Otišla sam na posao kao i svake srede. Kao i svake srede imala sam takozvani "staff meeting" u 11, a taj sastanak se pretvorio u kolektivnu psiho seansu. Nešto kao ono što gledamo u američkim filmovima kada se redovno okuplja grupa za podršku anonimnih alkoholičara, anonimnih žderača krofni, anonimnih skupljačica kupona za samoposlugu i slično. Predsednica organizacije, moja glavna šefica, započela je sastanak kratkim osvrtom na ishod izbora i rekla da ćemo posvetiti desetak minuta ovoj temi i da svako može da kaže šta god misli.
U tom trenutku je polako krenula lavina i posle nekih pet minuta većina mojih koleginica i kolega za ovalnim stolom u sali za sastanke ridalo je i plakalo. Doživeli su ishod izbora kao lični poraz, kao potpunu propast, kao kraj svega. Samo nas troje - Meksikanac, Nemica i ja - nismo plakali. Ljudi sa kojima radim su poreklom iz drugih krajeva Amerike. U Vašingtonu je retko ko domorodac. Dakle, svi Amerikanci su se našli vrlo lično pogođeni i ugroženi izborom novog predsednika. I onda sam shvatila: demokratija je najvažnija. Ili ono što svaki Amerikanac pojedinačno podrazumeva pod demokratijom. Za ljude sa kojima radim to je liberalna, kosmopolitska, šarenolika, multikulturalna demokratija. Za ljude koji su izabrali novog predsednika to je konzervativna, tradicionalna, bela, izolacionalistička demokratija. Za prvu grupu ishod izbora predstavlja spoznaju da postoji ova druga grupa.
U susednoj organizaciji koja je na istom spratu, a bavi se istim programima kao i moja, rade ljudi iz Amerike ali i iz različitih krajeva sveta. U toj organizaciji radi i jedna mlada žena rođena u Bejrutu, Jermenka poreklom, provela detinjstvo i tinejdžersko doba u Libanu, školovana u Americi. Pošto dve organizacije zajedno koriste kuhinju i veliku konferencijsku salu, srećemo se često, pa sa njom porazgovaram o Bejrutu, o tome koja od nas je gde živela, o libanskoj hrani, o tome šta nam se tamo dopada a šta ne. Dva dana posle izbora srele smo se u kuhinji i ona me je pitala da joj objasnim o čemu se radi. Kaže da kod nje svi plaču, da mnogo ljudi na dolazi na posao, da joj je jedna koleginica rekla da mora ranije da ode kući sa posla jer se boji da će njena cimerka da naudi sebi. Kaže da su na staff meeting-u ljudi bili u suzama i da su potpuno slomljeni. Ni njoj ni meni nije bilo baš jasno o čemu se radi. Obe smo doživele sankcije, bombardovanje, pobune, proteste, represiju, sate bez struje, bez vode, nedostatak osnovnih namirnica, kupovinu hrane na crnoj berzi i slično. I nikada nismo i ne bismo plakale zbog ishoda predsedničkih izbora.
Niko ovde nije više u pravu ili manje u pravu. Svako od nas iza sebe ima određeno iskustvo koje nas čini onakvima kakvi smo. Mene je moje životno iskustvo učinilo ciničnom i bezosećajnom za sve što je u suštini van moje moći, ali vrlo osećajnom za sve ono na šta mogu da utičem i za sve one koje mogu da zaštitim i da im pružim nešto. Neki drugi ljudi, koji su odrasli u bajci i potpunoj sigurnosti, imaju jaka osećanja za ono što su viši, neopipljivi, idelistički ciljevi. Zato se i razlikujemo u svakom pogledu. I tako i treba da bude.
****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
