Na Veliki petak, pre nego što sam otišla sa posla morala sam da pošaljem nekoliko email-ova i umesto pozdrava napisala sam "Happy Easter". Naravno, to sam poželela samo onima za koje znam da su hrišćanske vere. Niko od ljudi kojima sam pisala nije mi uzvratio na isti način. Kada sam odlazila iz kancelarije, poželela sam svim koleginicama i kolegama hrišćanima srećan Uskrs, a oni su me malo čudno gledali. I ja sam bila začuđena. U Americi inače ni Veliki petak ni ponedeljak posle Uskrsa nisu neradni dani. U Vašingtonu Uskrs skoro da i ne postoji osim na nekoliko rafova u samoposlugama gde se prodaju čokoladna jaja i zeke, pletene šarene korpice i farba za jaja. I u formi događanja koja se organizuju za decu. Ovaj hrišćanski praznik nije propraćen potrošačkom histrijom kao Božić ili kao neki drugi, nereligijski praznici. Dakle, američka potrošačka mašina još nije uspela da Uskrs pretvori u neograničeno trošenje para, pa samim tim, kako pretpostavljam, ovaj praznik prolazi skoro neopaženo. Doduše, na sam Uskrs na ulicama sam videla lepo obučene ljude kako izlaze iz crkava posle uskršnje mise ili službe.
Nedavno sam u New York Times-u pročitala dva teksta na temu američke tendencije ka odbacivanju nauke i medija kao verodostojnog izvora informisanja i o tome kako se u institucijama visokog obrazovanja pomiruju, ili ne pomiruju, protestantska, evangelistička vera i obrazovanje zasnovano na naučno dokazanim činjenicama. Ogromna većina Amerikanaca tvrdi da su religiozni, a pod verom se ne podrazumeva samo ono što mi zovemo katoličkom, protestantskom, pravoslavnom, muslimanskom ili jevrejskom verom, nego i mnogobrojne "podreligije" koje proizilaze iz ovih najrasprostranjenijih. Takođe postoje i mnoge autohtone crkve i ne pripadaju nijednoj svetskoj religiji. Sve ovakve ne-svetske religije na Balkanu najčešće nazivamo sektama.
Međutim, ono što je interesantno je da poimanje vere i verovanja u Boga nema istu dimenziju za nas u Evropi i za ljude u Americi. Ovde ljudi koji nikada ne idu da se mole u svoj verski hram tvrde da su vernici. Osnovna moralna načela koja propisuje svaka vera nisu nešto o čemu vernici stalno razmišljaju i što ih vodi u svakodnevnom životu. Amerikanci, recimo, uošte nisu sujeverni što predstavlja sastavni deo svake svetske religije. Ljudi koji rade na berzi i u takozvanim hedge i investicionim fondovima, kojima su zvezde vodilje profit i pohlepa, sigurno smatraju sebe vernicima. To što uništavaju čitave porodice u procesu uvećavanja profita, uopšte ne smatraju grehom. Deklarativno su svi vernici ali na delu baš i nije svako vernik. Naravno, i u drugim krajevima sveta vazda je bilo onih koji su u ime vere vodili ratove i ubijali ljude.
Ono što je meni najčudnije je kako neko ko je vrhunski naučnik može istovremeno da tvrdi da je vernik. Po mom mišljenju nauka koja se hrani iz činjenica i vera koja predstavlja mit koji nije naučno dokazan teško mogu da idu ruku pod ruku. Čitajući tekst o nauci i veri pitala sam se kako neko ko odbacuje teoriju evolucije može da, na primer, ode kod lekara kada je bolestan. Kako veruje u to da će mu lekar pomoći s obzirom na to da se medicina zasniva na nauci i na teoriji evolucije, a ne na mitologiji?
Naravno, ja sam odrasla u sekularnom, ateističkom društvu gde su crkva i religija bile skoro potpuno zabranjene. Interesuju me pravoslavna vera i druge vere u smislu tradicije i običaja, načina života, uticaja koji imaju na kulturne civilizacijske tekovine kao što su umetnost, književnost, muzika, arhitektura, itd. Volim da farbam jaja, da idem na Vrbicu, da u kući za Božić imam badnjak, da postim na Veliki petak i Badnji dan, i veoma me interesuje poreklo običaja koje upražnjavamo za verske praznike. Jer u suštini, svaki verski običaj ima svoje logično objašnjenje i razlog za nastanak koji potiče iz prirodnih ili društvenih uslova. Nekada su uzroci nastanka običaja mistični i imaju koren u ljudskim radostima i strahovima, ali po mom učenjačkom mišljenju postoji logičan razlog za njihov nastanak.
U Americi postoje mnoge religije. Može se slobodno reći da ovde postoje sve religije sveta, uključujući i one koje imaju šačicu sledbenika. Samo upražnjavanje religije je nekako drugačije nego u Italiji, Rusiji, Maroku i drugim zemljama u kojima postoje takozvane zvanične religije. A šta je to drugačije, ne mogu da definišem. Možda zato što ne razumem suštinu materije i što samu religiju posmatram preusko. A možda sam i puna predrasuda, ali u glavi nikako ne mogu da pomnožim nauku sa religijom.
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
Nedavno sam u New York Times-u pročitala dva teksta na temu američke tendencije ka odbacivanju nauke i medija kao verodostojnog izvora informisanja i o tome kako se u institucijama visokog obrazovanja pomiruju, ili ne pomiruju, protestantska, evangelistička vera i obrazovanje zasnovano na naučno dokazanim činjenicama. Ogromna većina Amerikanaca tvrdi da su religiozni, a pod verom se ne podrazumeva samo ono što mi zovemo katoličkom, protestantskom, pravoslavnom, muslimanskom ili jevrejskom verom, nego i mnogobrojne "podreligije" koje proizilaze iz ovih najrasprostranjenijih. Takođe postoje i mnoge autohtone crkve i ne pripadaju nijednoj svetskoj religiji. Sve ovakve ne-svetske religije na Balkanu najčešće nazivamo sektama.
Međutim, ono što je interesantno je da poimanje vere i verovanja u Boga nema istu dimenziju za nas u Evropi i za ljude u Americi. Ovde ljudi koji nikada ne idu da se mole u svoj verski hram tvrde da su vernici. Osnovna moralna načela koja propisuje svaka vera nisu nešto o čemu vernici stalno razmišljaju i što ih vodi u svakodnevnom životu. Amerikanci, recimo, uošte nisu sujeverni što predstavlja sastavni deo svake svetske religije. Ljudi koji rade na berzi i u takozvanim hedge i investicionim fondovima, kojima su zvezde vodilje profit i pohlepa, sigurno smatraju sebe vernicima. To što uništavaju čitave porodice u procesu uvećavanja profita, uopšte ne smatraju grehom. Deklarativno su svi vernici ali na delu baš i nije svako vernik. Naravno, i u drugim krajevima sveta vazda je bilo onih koji su u ime vere vodili ratove i ubijali ljude.
Ono što je meni najčudnije je kako neko ko je vrhunski naučnik može istovremeno da tvrdi da je vernik. Po mom mišljenju nauka koja se hrani iz činjenica i vera koja predstavlja mit koji nije naučno dokazan teško mogu da idu ruku pod ruku. Čitajući tekst o nauci i veri pitala sam se kako neko ko odbacuje teoriju evolucije može da, na primer, ode kod lekara kada je bolestan. Kako veruje u to da će mu lekar pomoći s obzirom na to da se medicina zasniva na nauci i na teoriji evolucije, a ne na mitologiji?
Naravno, ja sam odrasla u sekularnom, ateističkom društvu gde su crkva i religija bile skoro potpuno zabranjene. Interesuju me pravoslavna vera i druge vere u smislu tradicije i običaja, načina života, uticaja koji imaju na kulturne civilizacijske tekovine kao što su umetnost, književnost, muzika, arhitektura, itd. Volim da farbam jaja, da idem na Vrbicu, da u kući za Božić imam badnjak, da postim na Veliki petak i Badnji dan, i veoma me interesuje poreklo običaja koje upražnjavamo za verske praznike. Jer u suštini, svaki verski običaj ima svoje logično objašnjenje i razlog za nastanak koji potiče iz prirodnih ili društvenih uslova. Nekada su uzroci nastanka običaja mistični i imaju koren u ljudskim radostima i strahovima, ali po mom učenjačkom mišljenju postoji logičan razlog za njihov nastanak.
U Americi postoje mnoge religije. Može se slobodno reći da ovde postoje sve religije sveta, uključujući i one koje imaju šačicu sledbenika. Samo upražnjavanje religije je nekako drugačije nego u Italiji, Rusiji, Maroku i drugim zemljama u kojima postoje takozvane zvanične religije. A šta je to drugačije, ne mogu da definišem. Možda zato što ne razumem suštinu materije i što samu religiju posmatram preusko. A možda sam i puna predrasuda, ali u glavi nikako ne mogu da pomnožim nauku sa religijom.
Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.
