Pozitivan životni stav

"Think positive!" je krilatica koja na jednostavan način oslikava stav Amerikanaca prema životu i svemu što ih okružuje. U Americi je veoma važno da i u privatnom životu i u profesionalnom okruženju stalno imate pozitivan stav, da se smejete (običan osmeh nije dovoljan), da budete razdragani, da koristite izraze koji odražavaju oduševljenje, da pokažete interesovanje za sve i svakoga, da budete izuzetno predusretljivi i da ne znate za cinizam i zloćudnost. Meni, koja sam rođena i odrasla na Balkanu, sve to deluje čudno i nestvarno. Stalno se pitam da li ljudi ovde zaista imaju pozitivan stav prema sebi i okolini ili je to samo dobro uvežbana uloga u koju većina u suštini ne veruje.

Kako god bilo, mnogo je lakše biti negativan i sumnjati u sve i svja, što je moj slučaj, nego suprotno. Što bi rekli glumci: "Tragedy is easy, comedy is hard." Ovo se takođe može svesti na jedno od osnovnih pitanja o ljudskoj prirodi: da li je čovek u suštini dobar ili je u suštini loš? Da li i u Americi važi latinska izreka "homo homini lupus est" ili su Amerikanci uspeli da potpuno opovrgnu ovu tvrdnju u praksi?

Moji prijatelji i poznanici koji su došli u Ameriku dosta godina pre mene i proživeli mnogo više od mene u ovoj zemlji, tvrde da pozitivan životni stav nije puka fasada već da je u pitanju životna filozofija u koju većina ljudi u Americi iskreno veruje i sledi je dosledno. Nadam se da ću kroz nekoliko godina i ja biti tog mišljenja i da ću biti "inficirana" tim pozitivnim stavom prema sopstvenom životu i svemu što me okružuje. Sama činjenica da se pitam koliko su Amerikanci iskreni u svom stavu, posebno prema drugim ljudima, govori o tome da ja a priori sumnjam u sve i da u meni čuči poprilična doza balkanskog cinizma.

Ono što je sigurno je da je Amerikancima lakše nego pripadnicima drugih nacija koji razmišljaju o skrivenim motivima i "zadnjim" namerama drugih ljudi. Ovde je sve mnogo jednostavnije nego u drugim delovima sveta: odnos prema drugim ljudima i prema samom sebi, osećanja, sećanja, odnos prema imovini i onome što je nasleđeno, pa čak i odnos prema smrti i nestanku voljenih bića. Često ćete u situacijama koje mogu biti poslovne i prilično ozbiljne, čuti "it was fun". Nisam još uspela tačno da utvrdim šta se pod ovim podrazumeva, iako dobro poznajem engleski jezik. Možda je u pitanju kulturološka nijansa, nešto što je između "zabavnog" i "interesantnog". Ne znam. Nadam se da ću imati odgovor kroz desetak godina.

Oko pozitivnog životnog stava, odnosno pozitivnog načina razmišljanja, razvila se čitava mašinerija koju sačinjavaju knjige, studije, istraživanja, seminari, lična i profesionalna savetovanja, vebsajtovi, blogovi i još mnogo proizvoda i usluga koji imaju svoje kupce u najraznolikijim sferama života. Neka naučna istraživanja su, recimo, dokazala da smejanje i osmeh direktno prouzrokuju stanje sreće i zadovoljstva, dok su neka druga istraživanja, uslovno rečeno, dokazala da pozitivan stav ne donosi izlečenje od fatalnih bolesti. Dakle, mišljenja su podeljena. Ali činjenica je da većina Amerikanaca već skoro ceo jedan vek donosi sebi i svojoj deci ekonomski razvoj i blagostanje. Ovo, naravno, ne znači da u drugim delovima sveta, koji nemaju takav pozitivan stav, nije došlo do ekonomskog boljitka. Ovo, naravno, ne znači da će Amerika uspeti da se održi na tronu istorije još jedan vek ili duže. Ovo samo znači da pozitivan životni stav delimično doprinosi razvoju jedne nacije. I ovo su samo moja razmišljanja na temu pozitivnog načina razmišljanja.

Misterija zvana "japanke"

U Americi živim skoro pet meseci. Stigla sam krajem juna, na početku leta. Prošlo je leto, koje nije bilo tipično za Vašington. Bilo je prilično blago i ne tako vlažno kako ovde obično biva. Jesen je bila divna. Kalendarski još uvek traje, ali je sinoć stigla velika hladnoća, a danas je promicao i sneg. Još uvek ima lišća na drveću - zlatnog, grimiznog, jarko narandžastog, purpurnog, svetlo žutog, čak i rozikastog. Od kako je stigla jesen, svakoga dana se divim bojama krošnji i svaki put hoću da ih fotografišem, a onda se setim da nisam ovde kao (avan)turista nego kao životni turista. Doživljaj kada se stane pod krošnju koja je boje grimiza je fascinantan. Obasja vas bordo-crveno-rozikasta svetlost i svet izgleda kao da ga posmatrate kroz roze naočare za sunce. Inače, svet ovako možete da posmatrate samo pod dejstvom šarenih pilulica.

Sa promenom godišnjih doba ljudi menjaju i odeću. To je tako u svim delovima sveta. Neko se oblači po kalendaru pa možete u kasnu jesen da vidite kaput na 18 stepeni, a neko se oblači prema vremenskim prilikama pa možete da vidite čoveka u majci na istih 18 stepeni u kasnu jesen. Sve se menja - i temperatura, i boje prirode, i praznici, i roba u prodavnicama, i mirisi, ali "japanke" odolevaju svim promenama. U Americi su japanke bezvremenske i svevremenske. Nešto kao porodične vrednosti.

Verovatno sada mislite da sam potpuno poludela, ali zaista mislim na onu vrstu obuće za plažu ili tuširanje posle sportskih aktivnosti koju mi Balkanci nazivamo "japankama". Neću sada ulaziti u dublju analizu balkanskog naziva ove vrste obuće (ako se to uopšte može nazvati obućom) koja ima korene Egiptu, preko Japana. Dakle, japanke me navedu na to da buljim u žene na ulici otvorenih usta nekoliko puta u toku dana.

rvo i osnovno, u ovoj zemlji japanke se nose u svako godišnje doba. Kada je veoma toplo, što donekle mogu da razumem jer se noga luftira, mada ne znam kako je kada se upali plasticni ili gumeni djon odozdo. Kada je veoma hladno i suvo, jer je dama u velikoj žurbi verovatno zaboravila da se preobuje kada je skinula pižamu i obukla odeću za posao. Kada pada kiša zato što ne treba uništavati drugu, kvalitetniju obuću po kiši, nema se para valjda. U ovom slučaju stopala budu onako malo blatnjava. Čekam da napada sneg pa da vidim koju praktičnu primenu imaju japanke po snegu i ledu. Možda se odlično klizaju pa se brže stigne na posao.

Drugo, i ne manje osnovno, japanke se smatraju idealnom kvazi-obućom za sve prilike. Tako ih je, recimo, učiteljica moje kćerke nosila do pre neki dan. U čapopisu "Time" čitala sam intervju sa damom koja je izvršna direktorka korporacije tipa General Motors ili General Electric. Bilo je i fotografija, a na jednoj od njih je dama stajala okružena svojim najbližim saradnicima, na sebi je imala veoma svedeno, spartansko, skoro muško odelo i naravno - japanke. Ne bi me čudilo da uskoro vidim FLOTUS-a (interna skraćenica za First Lady of the United States) u japankama tokom zvanične posete Dalaj Lami na Tibetu ili Papi u Vatikanu.

Uradila sam i malo istraživanje po Internetu u nadi da ću naći odgovor na pitanje "zašto Amerikanke nose japanke u svim prilikama?" ali bez rezultata. Pomislila sam da se iskupljuju za Hirošimu i Hagasaki, ali shvatih da u Americi ova kvazi-obuća ima onomatopejski naziv "flip flops" koji nema nikakve veze sa Japanom.

Iseljenička seta

Kada neko ode iz svoje zemlje, bilo zato što mora, bilo zato što želi, posle izvesnog vremena ga neminovno obuzme tuga. Učeni ljudi koji se bave istraživanjima iseljeničkih pitanja, tvrde da se tuga i nostalgija javljaju posle tri nedelje, pa posle tri meseca i konačno posle tri godine. Kada se ova tri napada sete prevaziđu, iseljenici postaju bivši doseljenici i pretvaraju se u domoroce ili takozvane "domaće".

Nostalgija je potpuno iracionalno osećanje koje vas ščepa kada ga najmanje očekujete. Mislite da je sve dobro, sve vam odgovara, lepo vam je tamo negde. Onda hodate ulicom grada koji već smatrate svojim, a iza ćoška vas sačeka neka "vinjeta", neki "déjà vu" iz detinjstva ili mladosti, neki miris koji vas podseti na sve ono što ste ostavili za sobom. E, iz takvog trenutka se nije lako iščupati. Taj trenutak može da potraje.

Ono što je pomalo apsurdno je što se takvi trenuci događaju svima, gde god se nalazili. To se događa i onima koji žive u istoj zemlji, u istom gradu, u istom kraju u kome su odrasli. Neki miris, neka ograda, određena boja neba ili određena pesma ih vrate nekoliko decenija unazad. Oni, za razliku od iseljenika, osete samo mali ubod tuge jer misle da će ipak nekako i nekada ponovo doživeti taj isti trenutak zato što se i dalje nalaze na istoj geografskoj širini i koti. Iseljenici, nažalost, nemaju taj tračak nade i priliku da im se desi nešto od pre mnogo godina jer su stotinama i hiljadama kilometara daleko od mesta "zločina". I tako mala seta potpuno nekontrolisano i ničim izazvano naraste u poveću nostalgiju.

Većina iseljenika, ma koliko se utopila u svoju novu sredinu, godinama i decenijama oseća žaoke sete zbog neke sitnice koja im baš nedostaje. Iako je u novoj, usvojenoj sredini većina stvari obično bolja, organizovanija i naprednija, uvek im nedostaje neka osoba, neki miris, ukus ili vizuelni detalj. Kada iseljenici jednom u par godina posete svoj stari kraj, desi se da ta osoba, taj miris, ukus ili slika nisu više isti, ali parče sećanja uvek ostaje urezano u duši. U mom slučaju to su miris kiše na Balkanu, ukus pite savijače od domaćih kora u limenom plehu i onaj osećaj spokoja i slobode u prolećno predvečerje na školskom zidiću ispod procvale lipe.

(Državna) osnovna škola

Još pre nego što smo se preselili u Vašington, kada smo saznali našu buduću adresu, kontaktirala sam državnu osnovnu školu kojoj pripadamo po adresi stanovanja. Možda sam već pomenula da sam, uprkos vremenskoj razlici od šest sati, dobila odgovor u roku od samo nekoliko sati. Trebalo je popuniti formulare koje sam pronašla na Internet stranici institucije koja bi bila pandan ministarstvu za (školsko) obrazovanje. Bila sam oduševljena kada sam saznala da prihvataju lekarsko i zubarsko uverenje iz Srbije, tako da nismo morali odmah po dolasku da vodimo kćerku na raznorazne kontrole i pretrage. Ovo bi bilo još dodatno komplikovano i veoma skupo zbog toga što nemamo američko zdravstveno osiguranje. Doduše, nema ga ni veliki broj Amerikanaca. To je ovde, inače, jedan veoma egzotičan sport. Ali o tome nekom drugom prilikom.

U Americi se u osnovnu školu, odnosno u predškolsko, kreće sa pet ili šest godina u zavisnosti od meseca u kome je dete rođeno. Za moj ukus je to malo rano, ali ja sam žena koja je dete dobila u poprilično "zrelim" godinama i previše brinem što možete slobodno da shvatite kao "poludela majka koja je razmazila svoju kćerku i koja će je tretirati kao bebu i kroz 15 godina". Dakle, mislim da je to prerano za polazak u školu, a po nekim pitanjima i pomalo surovo.

Nekoliko dana posle dolaska u Vašington, posetili smo školu gde nas je izuzetno ljubazna dama, koja je zadužena za upis novih đaka, provela kroz školu i objasnila detalje oko upisa. Škola je počela poslednje nedelje avgusta, a pre toga smo išli na "otvorena vrata" kada smo upoznali učiteljicu i posetili učionicu u kojoj će biti naša kćerka. Pre početka škole bio je i takozvani "beautification day" kada smo išli u školu da bismo pomogli u poslednjim pripremama za početak nastave. Prvog dana škole imali smo samo roditeljski sastanak, a tek dva dana kasnije počela je redovna nastava. Tog dana predveče išli smo i na BBQ (roštilj) u školskom dvorištu. Svrha ovog prijatnog i korisnog događaja bila je da se roditelji i deca bolje upoznaju na samom početku školske godine.

Moja kćerka ne razume i ne govori engleski. Doveli smo je ovde i upisali u školu, što smo po zakonu obavezni da učinimo, i mene prilično grize savest zbog toga što ide u školu u kojoj nikoga ne razume i ne može da kaže šta misli, oseća i šta joj je potrebno. Naravno, sigurna sam da će za mesec dana savladati osnovnu predškolsku konverzaciju. Pred prvi školski dan naučili smo je da na engleskom kaže "I need to go to toillet" i ona je tog dana ovu rečenicu stalno ponavljala u strahu da će je zaboraviti. Tog dana sam je vodila u šetnju, malo smo išle po prodavnicama i vozile se autobusom i ona je neprekidno izgovarala ovu rečenicu na sav glas. Ljudi su me u čudu gledali što ignorišem zahtev petogodišnjeg deteta da ide u toalet.

Kao što sam već rekla, ja sam poludela majka koja svoje petogodišnje dete nije osposobila za život u Americi. Moja kćerka ne zna sama da se obuče i svuče, da obuje cipele, da se obriše kada ide u toalet, itd. Ono što sam saznala drugog dana škole i zbog čega me je uhvatila panika, je da učiteljice nikako ne smeju da pomažu đacima u ovim poduhvatima jer ne smeju da dodiruju decu. Kada sam pitala učiteljicu da li pomažu deci kada idu u toalet da obave onu "veliku stvar", rekla mi je: "No, we do not touch them." Kaže: "Čak i ako se skroz umažu, samo im damo rezervnu odeću. Moraju sami da se očiste i presvuku." Ups!

Deca i roditelji

U čemu je razlika? U temperamentu. Mislila sam da su u pitanju sedativi (tako je kada cinizam progovori iz mene), ali se ipak radi o temperamentu. Balkanske mame će u potpunosti razumeti o čemu pričam. Kada se kreće iz parkića ili sa rođendana američke mame i tate samo kažu "it's time to go", a američka deca, u najvećem broju slučajeva, kreću kao po komandi, bez pogovora. Roditelji sa Balkana i na Balkanu sa punim pravom očekuju jednu od navedenih reakcija ili sve sukcesivno: a) ignorisanje ili privremena gluvoća, b) "još 5 minuta, molim te", c) "NEEEEĆUUUU!!!!!", d) bežanje u drugi kraj parkića, e) plač i urlanje.

Gledam kako roditelji sa decom hodaju ulicom. Mada, iskreno rečeno, retko i hodaju. Obično se voze kolima. Vrlo često ćete videti decu kako poslušno i mirno hodaju pored roditelja. Takođe ćete vrlo često videti kako se deca starija od tri godine voze u kolicima. Kada sam prvih par puta videla školsku decu u kolicima, pomislila sam da su, Bože me oprosti, invalidi. Samo mi nije jasno zašto se tako velika i zdrava deca voze u kolicima. Ili ih mrzi da hodaju ili ih roditelji tako lakše drže pod kontrolom. Moje dete trči po ulici kao da ima raketu u guzi. Pre neki dan je jedna mlada žena htela da zove policiju jer je moja kćerka trčala i poskakivala nekih pet metara ispred mene dok sam ja vukla kese iz samoposluge. Mislila žena da je dete samo na ulici.

Bile smo pre nekoliko dana u obližnjoj biblioteci na projekciji Diznijevog filma. Lepa, mala sala, sedelo se i ležalo po podu. Došlo je dosta dece uzrasta od jedne do 6-7 godina sa roditeljima. Jedino smo jedna Kineskinja i ja imale fizički kontakt sa svojom decom tokom trajanja filma. Ili su nam deca sedela u krilu, ili su se naslanjala na nas, ili smo ih mazile, ili smo ih gladile po kosi. Amerikanci i njihova dečica su sedeli jedni pored drugih, roditelji su pomogli deci oko sokića i grickalica i svako je za sebe mirno sedeo i gledao film održavajući netaknutim svoj lični prostor (personal space). Što se mene tiče, kada sam sa svojom kćerkom uglavnom nemam prava na lični prostor - sedi mi u krilu, u zagrljaju, njeno nasmejano ili uplakano lice mi je skoro uvek u vidnom polju, stalno me nešto zapitkuje (posebno kada razgovaramo sa nekim) i kači se po meni kao majmunče. Mislim da se ovo odnosi i na mnoge druge balkanske mame.

Ovde je, inače, odnos nepoznatih ljudi prema deci krajnje osetljivo pitanje. Jedan otac nam je ispričao da je pre izvesnog vremena u parkić došla petogodišnja devojčica potpuno sama. On je znao dete od ranije i znao je da mala živi u blizini, ali mu je bilo čudno što je potpuno sama. Grupa žena u parkiću je htela odmah da zove policiju. On ih je zamolio da to ne čine, rekao je da zna devojčicu i malo smirio strasti. Uskoro je stigla njena starija sestra koja je dobila zadatak da pazi na sestricu. Pre nego što je sestra stigla, on je pomislio da devojčicu odvede do njene kuće, ali je odustao da ne bi napravio problem sam sebi, odnosno da njeni roditelji ne bi pozvali policiju.

Danas sam bila sa svojom kćerkicom u parkiću, ja sedela na klupi, ona se igrala na nekoj od sprava. Dotrčala je do mene i tražila da joj pomognem jer ju je "ona tamo teta nešto pitala", a moja kćerka ne razume engleski. Ja odem do žene i sa osmehom objasnim da moja kćerka ne razume engleski i da, ukoliko ju je nešto pitala, kaže meni. Sirota žena se istraumirala. Mislila je da ja mislim da ona nešto neprimereno govori mom detetu. Izvinjavala se ona meni, izvinjavala se ja njoj. Ne zna se kojoj od nas dve je bilo neprijatnije.

I nikako, nikako ne smete nepoznatoj deci da nudite da jedu ono što dajete svom detetu, ma koliko vas gledali kao gladni, tužni kučići.

Triptih

Rodila sam se i živela u Beogradu, glavnom gradu nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije. Ne, nije "Siberia" ili "Syria" nego "Serbia". It's the former Yugoslavia. Tito, Milosevic... Živela sam tri godine u Bejrutu, glavnom gradu Libana. Mnogi Liban mešaju sa Libijom. Liban je mala zemlja na blisko-istočnom Mediteranu, okružena Sirijom i Izraelom, a Libija je velika zemlja na severu Afrike. Sada živim u Vašingtonu, glavnom gradu Amerike.

Samo grad i zemlju rođenja nisam birala. I ne žalim se. Volim Beograd, volim svoje detinjstvo i ranu mladost u SFRJ: Ne volim baš 90-te, ali moram priznati da se tih godina nisam baš napatila (kao neki). Volim vreme posle 2000. godine i volim što sam od svih gradova sveta koje sam obišla baš u Beogradu srela svog "princa na belom konju".

Bejrut i Vašington sam izabrala, svesno i bez prinude, ali uz pomoć sticaja okolnosti. Ne mogu da izbegnem poređenja i pitam se šta li misle oni koji su živeli u deset ili više zemalja. Sada, kada živim u Vašingtonu, stalno mi kroz glavu prolaze slike i situacije koje sam doživela u Beogradu ili Bejrutu. Stalno analiziram i vagam - šta i gde je bolje ili gore, lepše ili ružnije, prijatnije ili neprijatnije.

Čista banalnost - shopping. Beograd: U poslednjih 10-15 godina prodavačice i prodavci su uglavnom ljubazni, ponekad vas čak smore svojim tužnim životnim pričama, posebno ako su u pitanju radnje u koje odlazite svakodnevno. Kada sam odrastala u Beogradu, prodavačice (uvek žene) i njihovi šefovi (skoro po pravilu muškarci) uglavnom su bili namrgođeni. Slika druga Tita iznad u pozadini. Žene u borosanama, obavezno. Bejrut: Neljubazne i nadmene prodavačice. Nakićene i "doterane" uglavnom kao pevaljke sa Ibarske magistrale. Ljubazne samo ako im dođe neko ko je više nakićen od njih. Nikada ne pomisle da neko u farmerkama i patikama može da ima mnogo para za shopping. Vašington: Ljubazni i distancirani prodavci i prodavačice. Polome se da vas usluže, a kada vas usmere u pravcu kase ne kažu vam ni "thank you, goodbye". Nemaju vremena jer se već kao kopci ustremljuju ka sledećoj mušteriji. Rade ljudi na procenat.

Javni prevoz. Beograd: Ne znam da li je u poslednjih par godina bolje ili gore nego pre. U svakom slučaju je bolje nego pre 20 ili 30 godina. (Jeste, sećam se i tog vremena.) Sada su autobusi bolji i idu češće nego tada. Metro u potencijalu već dobrih 30 godina sa slabim izgledima da ikada zaživi. Bejrut: Javni prevoz ne postoji. Pojedinci voze strašne kombije kojima prevoze ljude slabog imovinskog stanja. U takav javni prevoz, moram priznati, nikada nisam ušla. Znam samo da je jeftin. Metro niko ni ne pominje. Uništili su železnicu i tramvajske šine koje su im Francuzi ostavili. Ali zato imaju grandiozni plan da izgrade stazu za trke Formule 1 negde u planinama Libana. Vašington: Metro i autobusi čisti, malo olinjali, relativno tačni. Prevoz baš skup.

Lična higijena. Beograd: Lična higijena građana pod velikim znakom pitanja. Kao da dosta ljudi živi ispod mosta, a ne u stanovima dobijenim preko firmi još u vreme komunizma. Ponekad vam u susret na ulici ide doterana žena ili muškarac. Vidite fino stvorenje i ne izvedete preventivno dahovanje, odnosno zatvaranje nosa bez ruku. A onda vas onesvesti vonj kakav se retko gde može osetiti. Bejrut: Tamo niko ne vonja. Vruće je kao u grotlu, vlažno kao na dnu mora, vazduh se seče nožem, ali niko vas ne zapahne miomirisima. Ovo sigurno ne očekuju oni koji imaju higijenske predrasude o Arapima. Vašington: Naravno u glavnom gradu Amerike niko ne emituje nehigijenske talase. Amerikanci, čak i oni najsiromašniji, se kupaju najmanje jednom dnevno. Ni beskućnici koji spavaju po autobuskim stanicama po gradu nisu okruženi oblakom smrada.

Međuljudski odnosi (samo jedan aspekt). Beograd: Veze i poznanstva čine čuda. Ali nemojte zaboraviti da negujete svoje veze i poznanstva. (Ja to nisam znala pa sam morala da odem.) U Beogradu ne možete nekome da se javite posle 10 godina i da tražite informaciju, pomoć ili savet. "A gde si ti poslednjih 10 godina? Što se ne javljaš?" Posle ovoga ne očekujte mnogo. Bejrut: Tamo takozvana "wasta" znači sve u životu. Ovo nije ono što mi nazivamo "vezom". Ovo je mnogo više od toga. Naravno, wasta zavisi od toga kom plemenu pripadate. Vaša wasta ne samo da će vas zaposliti, nego će vas godinama štititi od toga da, ne daj Bože, radite. Wasta-u mogu da imaju samo domaći. Stranci su potpuni outsider-i iliti ništice. Vašington: U glavnom gradu Amerike je sve prividno vrlo fer i transparentno, ali "pomoć prijatelja" nikada nije na odmet. U suštini, preporuka znači mnogo. Jedino što Amerikancima možete slobodno da se javite posle 10 godina pauze. Nikada vam neće zameriti zbog toga što se niste javljali. Učiniće ono što mogu da vam pomognu ili će vam otvoreno reći da ne mogu ništa da učine. Fair enough!

Jednostavnost američkog života

Skoro svakodnevno primećujem sitne razlike između života u Srbiji i života u Americi. Mada mislim da nije u pitanju samo Srbija nego većina zemalja sveta. Nisam antropolog, odnosno etnolog, ali čini mi se da je u Americi sve mnogo jednostavnije nego u drugim zemljama zbog načina na koji je Amerika nastala. Nacionalne i plemenske države koje imaju dugu istoriju, nastale su prema potrebama, željama i sumanutim hirovima plemenskih vođa, kneževa, kraljeva i careva. Prema tom obrascu u tim državama su se formirale tradicije, navike i običaji koje je napredak civilizacije samo modifikovao ali ne i pojednostavio. Zbog duge istorije, stalnih sukoba sa drugim plemenima, borbe za goli život i borbe protiv poludelih vladara, ljudi koji žive u nacionalnim državama u svom genetskom kodu nose teret intenzivnih i teških emocija, istorijskog nezaborava i nepraštanja. Komplikovane navike i jake emocije život povremeno čine veoma napornim. Ovo se posebno odnosi na balkanske zemlje.

Amerika je nastala iz praktičnih razloga i na veoma praktičan način. Američke zakone nisu pravili kneževi, kraljevi i carevi nego obični ljudi prema potrebama običnih ljudi. I tako je to do današnjeg dana. Naravno, mnogi će reći da su Amerikanci površni i da nemaju iza sebe istoriju. Površni su jer im je život daleko jednostavniji nego ostatku sveta. Površni su zbog toga što se ne opterećuju istorijom nego gledaju u budućnost. Ovde niko petkom uveče u restoranu sa prijateljima ne razgovara o Ratu za nezavisnost (druga polovina 18. veka) ili o Američkom građanskom ratu (druga polovina 19. veka). Ne pričaju čak ni o skorijoj istoriji. Mnogo se više razgovara o tome kako zaraditi pare i kako ih potrošiti.

A sada neki misle: "Naravno, kada su materijalisti." Nisu, verujte mi. Postoje i ovde emocije i prave porodične vrednosti. Ljudi pomažu jedni drugima. Ovde će vam vrlo lako ponuditi da vas odvezu kući ukoliko nemate svoja kola. U kraju kome živimo, koji je u širem centru grada, prolaznici nam se javljaju na ulici. U Beogradu mi se Čovićevi sin i snajka nikada nisu javili iako živimo tri kuće udaljeni jedni od drugih. Ne da mi se nisu javljali nego nisu ni primetili da postojim. Verovatno bi me i zgazili svojim BMW X6 monstrumom da sam im se našla na putu. To je, valjda, od finoće i džetsetizma.

Pošto sam otišla u nekoliko digresija, da se vratim na sitne razlike sa početka teksta. Prvo domaćičke teme. Ovde svaki program za pranje veša u mašini traje 30 minuta, a za sušenje 45 minuta. Kada se veš osuši, lepo ga složim i uopšte ne moram da ga peglam. Dakle, cela procedura traje sat i po. Sada možete da izračunate koliko to isto traje na Balkanu. Oduševljena sam ogromnom sudoperom i onim čudom što melje ostatke hrane u slivniku. Znači, ne moram da prljam ruke i da zamažem kuhinjski pod, kantu za đubre i pola kuhinje da bih eliminisala ostatke hrane iz tanjira i šerpi. Čista ušteda u vremenu i energiji.

Voziti kola u Americi je mnogo jednostavnije nego u Evropi. Prvo - automatski menjač. Znam, može to i kod nas ali nijedan balkanski Šumaher ne bi vozio kola sa automatskim menjačem. Vožnja je daleko uzbudljivija kada se menjaju brzine na svakih 10-tak metara. Posebno je uzbudljivo kada se pred samim semaforom na kome je crveno ubrza da bi se naglo kočilo motorom. Kakav ekstremni sport! Zatim, parking mesta na ulici su na kolovozu, a ne na trotoarima, ogradama, drveću, uz sam zid zgrade i slično. Ovde nikoga ne vidim da se deset minuta uparkirava ili isparkirava. Na raskrsnicama bez semafora svi imaju znak STOP, a prvi kreće onaj koji je prvi stao i tako redom. Ljudima ne pada na pamet da projure kroz raskrsnicu da bi im skočio adrenalin igrajući ruski rulet.

Sigurna sam da ima još mnogo toga što je različito u ovoj zemlji. Ovo su samo moja početna zapažanja. Takođe sam sigurna da neće baš sve biti pozitivno pošto kulturni šok koji očekujem ipak mora jednom da se desi.

Na samom početku

Već četvrti put pišem ovaj tekst. Prvi je bio zabavan i ciničan. Drugi gorak i otužan. Treći informativan i distanciran. Nikako da ga završim jer pokušavam da objasnim kako i zašto sam se 24. juna sa mužem i petogodišnjom kćerkicom doselila u Sjedinjene Američke Države. (Obožavam da koristim reči koje više niko ne koristi - umesto "emigrirala" kažem "doselila se".) Sada shvatam da ne treba nikome ništa da objašnjavam. Oni koji su mi prijatelji znaju zašto sam otišla iz Beograda. Oni koji ne znaju ili mi nisu prijatelji ili ih baš briga - što opet znači da mi nisu prijatelji. Dakle, nikakvo objašnjenje nije potrebno.

Prvi utisci, posle više od tri nedelje, su uopšteno pozitivni. Prvi utisci su obično pozitivni. Još uvek smo turisti u ovom gradu, još uvek imamo mnogo toga da otkrijemo, ali ono u šta sam sigurna je da se ovde ne osećam kao stranac iako sam još uvek turista. Tako sam se osećala u ovoj zemlji i ranije kada sam dolazila poslovno i privatno, kada su me interesovali provod, restorani, pozorišne predstave, kulturne znamenitosti i, naravno, shopping. Ovog puta je ipak drugačije. Ovog puta sam došla da živim u zemlji koja je nekada bila "obećana zemlja", zemlja u kojoj je svako mogao da ostvari svoj "američki san". Zemlja koju su nekada skoro svi voleli, a sada je skoro svi mrze, ali ne bi bili baš gadljivi kada bi ih neko pozvao u goste. 

A sada ipak kratko objašnjenje. Amerika mi nije potpuno nepoznata zemlja u kulturološkom smislu. Poznati su mi šabloni komunikacije i mnoge druge kulturološke razlike između nas sa Balkana i Amerikanaca. Ipak, s obzirom na to da sam relativno svesno biće sa pristojnim obrazovanjem, s razlogom očekujem kulturni šok. Takođe očekujem da će me ophrvati nostalgija kada prođe prvobitno uzbuđenje.

Ono što sam saznala za tri nedelje je da je ovde sve mnogo jednostavnije nego kod kuće, odnosno u Evropi. Bliski i Daleki Istok neću ni da pominjem kada je u pitanju komplikovanost života. Iznajmili smo stan od jednog prijatelja još dok smo bili u Beogradu, ugovor smo potpisali kada smo stigli. Struju smo bez njegovog prisustva, bez uverenja od lekara, poreske uprave, kupoprodajnih i ostalih ugovora, krštenica i umrlica prebacili na svoje ime samo na osnovu pasoša. Dete smo upisali u državnu školu praktično putem emaila. Da sam nekoj beogradskoj osnovnoj školi poslala email, verovatno bi ga tek nakon propasti ove galaksije, negde u cyberspace-u, pročitao pripadnik neke druge civilizacije.

Mnoge stvari su iznenađujuće jeftine, a neke su čak i besplatne. Veoma me je iznenadilo što se u glavnom gradu zemlje surovog liberalnog kapitalizma u Zoološki vrt se ulazi besplatno. Direktor ovdašnjeg Zoološkog vrta verovatno ne "valja" skupe zaštićene životinjske vrste i nema finu, domaćinski vaspitanu dečicu koja trguju opijatima. Naravno, mnoge druge stvari su izuzetno skupe, a najskuplje su usluge raznih vrsta. Na primer, u restoranima mora da se ostavi napojnica od najmanje 15% jer, kako su mi objasnili, konobari ne primaju platu nego žive od bakšiša. Takođe se priča po gradu da je gradski prevoz veoma skup zbog duboko ukorenjene korupcije na lokalnom nivou. 

Moja najveća zamerka, za sada, je hrana. Više niko, ali baš niko, ne može da me ubedi da je priča o hrani na Balkanu mit. Barem što se tiče ukusa. U Americi postoji nekoliko kategorija hrane. Postoji jeftina hrana - brza hrana, meso puno hormona i antibiotika, voće i povrće napravljeno putem genetskog inženjeringa i na ko zna koje druge "prirodne" načine. U drugu grupu bih svrstala hranu koja je slična našoj, ali samo po načinu uzgajanja, a nikako po ukusu - voće i povrće sa pesticidima i meso i proizvodi koji ne potiču baš od životinja koje su "kljucale po bunjištu" ili "pasle travu". Treća kategorija je potpuno organska hrana koja je veoma je skupa i podseća na koru od drveta. Nijedna od ovih vrsta hrane nema ukus na koji sam navikla. U restoranima, posebno u onim sa etničkim kuhinjama, hrana je veoma ukusna ali uvek pomislim da ćemo početi da svetlimo u mraku ili da će nam izrasti još koji ekstremitet zato što služe onu prvu kategoriju hrane. Dobro u svemu tome je što sam za ovo kratko vreme uspela malo da smršam.

Toliko za sada. To be continued...