Sinoć sam shvatila da nisam napisala tekst na blogu od avgusta meseca. Izgleda da nemam više o čemu da pišem. O onome o čemu bih želela da pišem, ne smem. A ne smem jer je američka demokratija odjednom postala vrlo slična nekim drugim "demokratijama". Nas došljake prate pod lupom pa ako se izjašnjavamo negativno o vođi i njegovom liku i delu, možemo da snosimo posledice. A meni je života uz mogućnost snošenja posledica sopstvenih političkih izbora i odluka dosta. Čudno je što nikada u stvari nisam snosila posledice svog profesionalnog opredeljenja koje je smatrano političkim opredeljenjem u zemlji Srbiji, ali sam najveći deo svog odraslog života provela sa tom idejom negde u potiljku. A i sada živim sa tom idejom iako sam u međuvremenu promenila kontinent i obrela se u imperiji koja se nalazi u početnoj fazi fatalne bolesti.
Posle četiri i po godine života u Vašingtonu moram da priznam da sam se navikla na ljude i međuljudske odnose, na nedostatak dubljih međuljudskih odnosa, na ulice, supermarkete, gradski prevoz, školu i obrazovni sistem i sve pride. Čak sam i stekla prijatelje. Pažljivo sam ih odabrala i mogu mirno da kažem da su vrlo slični mojim prijateljima u Beogradu. Bila sam u stanju hibernacije prve dve godine, a onda sam polako počela da biram i pronalazim sebi slične ljude. Život u Libanu me je naučio da ne treba da se družim sa bilo kim pošto-poto. Svi smo okruženi velikim brojem divnih ljudi, ali to ne znači da su svi ti divni ljudi divni baš za svakog od nas. Mnogi su za nekog drugog sigurno divniji nego za mene. I obrnuto.
Letos sam se preselila u mnogo lepši i veći stan od onoga u kojem sam sa porodicom živela prve četiri godine od dolaska u Ameriku. Zgrada je fenomenalna, puna je stranaca koji su diplomate nižeg ranga po ambasadama, a ima i dosta starijih Amerikanaca koji se mnogo razlikuju od mladih Amerikanaca u gradu Vašingtonu - daleko su komunikativniji i prisniji od mladih generacija koje su prilično nepoverljive. Inače postoje studije o tome kako i zašto se generacija millenials-a toliko razlikuje od generacije svojih roditelja koja se naziva generacijom X. No, da se vratim na zgradu u kojoj živim. Dakle, osećam se skoro kao kod kuće jer se na parking mestima u garaži mogu videti kutije sa raznim junk-om, leti preko ograde terasa visi poneki tepih, kutije koje ostavljamo za reciklažu ne moraju da se slože (zbog ovoga sam u prethodnoj zgradi dobila opomenu razrednog starešine), deca mogu slobodno da se deru po hodnicima, a često čujemo ljude kako urlaju u svojim stanovima. Sve ovo je prilično zabranjeno i neprihvatljivo u tipično američkim zgradama po Vašingtonu. U prethodnoj smo morali da hodamo na prstima, nismo smeli onako ljudski da se izurlamo jedni na druge i povremeno smo bili u strahu da će nas izbaciti zbog nedoličnog ponašanja.
Ni posle četiri i po godine života u Americi, još uvek mi nije jasno zašto je Amerikancima uglavnom svejedno kako se hrane. Svaka kultura ima svoju kuhinju, a u nekim kulturama svako selo ima svoju kuhinju. Ali mislim da nijedna kuhinja osim nazovi američke kuhinje ne praktikuje tako nezdrave sastojke i tako nezdrav način pripreme hrane. Ne znam da li neko uopšte ljudima u Americi ikada kaže da zdravlje na usta ulazi. Isto tako i bolest. Čula sam od jedne koleginice za takozvanu Whole30 dijetu i kako je to nešto fenomenalno. Pošto žena ne kuva, nego naručuje hranu da joj se dostavi ili jede po restoranima, nije znala da mi objasni o čemu se tačno radi. Ja kao iskusna domaćica počnem da istražujem tu famoznu dijetu po Internetu i svhatim da su u pitanju jela kako se spremaju u drugim delovima sveta gde ljudi cene hranu i pridaju važnost ishrani. Dakle, jela spremljena od sastojaka kako ih je priroda stvorila bez dodavanja sira iz tube, teških sosova poteklih iz kesica i salate sa šećernim sirupom. Dijeta podrazumeva izbegavanje alkohola, slatkiša i testa. Da li vam ovo zvuči poznato? Ili je to neki novo-otkriveni specijalni način ishrane? Mislim da ne treba da naglasim da su autori ovog genijalnog i novog načina ishrane zaradili ogromne novce.
***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.
Posle četiri i po godine života u Vašingtonu moram da priznam da sam se navikla na ljude i međuljudske odnose, na nedostatak dubljih međuljudskih odnosa, na ulice, supermarkete, gradski prevoz, školu i obrazovni sistem i sve pride. Čak sam i stekla prijatelje. Pažljivo sam ih odabrala i mogu mirno da kažem da su vrlo slični mojim prijateljima u Beogradu. Bila sam u stanju hibernacije prve dve godine, a onda sam polako počela da biram i pronalazim sebi slične ljude. Život u Libanu me je naučio da ne treba da se družim sa bilo kim pošto-poto. Svi smo okruženi velikim brojem divnih ljudi, ali to ne znači da su svi ti divni ljudi divni baš za svakog od nas. Mnogi su za nekog drugog sigurno divniji nego za mene. I obrnuto.
Letos sam se preselila u mnogo lepši i veći stan od onoga u kojem sam sa porodicom živela prve četiri godine od dolaska u Ameriku. Zgrada je fenomenalna, puna je stranaca koji su diplomate nižeg ranga po ambasadama, a ima i dosta starijih Amerikanaca koji se mnogo razlikuju od mladih Amerikanaca u gradu Vašingtonu - daleko su komunikativniji i prisniji od mladih generacija koje su prilično nepoverljive. Inače postoje studije o tome kako i zašto se generacija millenials-a toliko razlikuje od generacije svojih roditelja koja se naziva generacijom X. No, da se vratim na zgradu u kojoj živim. Dakle, osećam se skoro kao kod kuće jer se na parking mestima u garaži mogu videti kutije sa raznim junk-om, leti preko ograde terasa visi poneki tepih, kutije koje ostavljamo za reciklažu ne moraju da se slože (zbog ovoga sam u prethodnoj zgradi dobila opomenu razrednog starešine), deca mogu slobodno da se deru po hodnicima, a često čujemo ljude kako urlaju u svojim stanovima. Sve ovo je prilično zabranjeno i neprihvatljivo u tipično američkim zgradama po Vašingtonu. U prethodnoj smo morali da hodamo na prstima, nismo smeli onako ljudski da se izurlamo jedni na druge i povremeno smo bili u strahu da će nas izbaciti zbog nedoličnog ponašanja.
Ni posle četiri i po godine života u Americi, još uvek mi nije jasno zašto je Amerikancima uglavnom svejedno kako se hrane. Svaka kultura ima svoju kuhinju, a u nekim kulturama svako selo ima svoju kuhinju. Ali mislim da nijedna kuhinja osim nazovi američke kuhinje ne praktikuje tako nezdrave sastojke i tako nezdrav način pripreme hrane. Ne znam da li neko uopšte ljudima u Americi ikada kaže da zdravlje na usta ulazi. Isto tako i bolest. Čula sam od jedne koleginice za takozvanu Whole30 dijetu i kako je to nešto fenomenalno. Pošto žena ne kuva, nego naručuje hranu da joj se dostavi ili jede po restoranima, nije znala da mi objasni o čemu se tačno radi. Ja kao iskusna domaćica počnem da istražujem tu famoznu dijetu po Internetu i svhatim da su u pitanju jela kako se spremaju u drugim delovima sveta gde ljudi cene hranu i pridaju važnost ishrani. Dakle, jela spremljena od sastojaka kako ih je priroda stvorila bez dodavanja sira iz tube, teških sosova poteklih iz kesica i salate sa šećernim sirupom. Dijeta podrazumeva izbegavanje alkohola, slatkiša i testa. Da li vam ovo zvuči poznato? Ili je to neki novo-otkriveni specijalni način ishrane? Mislim da ne treba da naglasim da su autori ovog genijalnog i novog načina ishrane zaradili ogromne novce.
***Ovaj blog ima naziv "Moj život u Americi". U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stanova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstvenu odgovornost.
