Ono najbolje

Ono što najviše volim u Americi je posao. Moj posao. Često kažem da ja u stvari ovde samo radim, a po glavi mi se povremeno mota pokojni Ekrem i njegova legendarna pesma "Kuća, pos'o". Jeste, nemam drugarice sa kojima idem subotom prepodne na pijac i na kafu posle pijace, u pozorište odem jednom u pet meseci, ljudi mi dođu u kuću retko, ali zato imam posao od milion dolara. Ne, ne zarađujem milion dolara - još uvek, ali imam posao kakav sam samo mogla da sanjam u Beogradu ili negde drugde.

Prvo i osnovno, moj posao je takav da u potpunosti odgovara mom prethodnom iskustvu. Bilo je potrebno godinu dana da nađem odgovarajući posao, ali vredelo je čekati i raditi druge, dosadnije stvari zarad ovoga što sada radim. U Beogradu sam u svom pred-prethodnom životu radila na programima kulturne, obrazovne i profesionalne razmene u Američkoj ambasadi. Posle tog posla za mene više tamo nije bilo mesta. Ovde radim u organizaciji koja je partner State Department-a u oblasti programa profesionalne razmene. Dakle, ono što sam nekada radila s jedne strane Atlantika, sada radim sa druge strane. Da li sam takav posao mogla da nađem u Beogradu, a da se ne vratim u ambasadu? Nisam, jer takav posao tamo ne postoji.

Drugo, u profesionalnom smislu sky is the limit. Niko, ali baš niko mi ne može oduzeti pravo da napredujem i da imam sve bolji, interesantniji, sadržajniji i bolje plaćeni posao. Partijci, kumovi, švalerke i prostitutke, primitivci, zaštićeni, povlašćeni, nedotupavni, sitne duše i ostali likovi nemaju nikakve veze sa mojim poslom i sa time da li ću biti uspešna ili ne. To samo i isključivo od mene zavisi i od moje sposobnosti ili nesposobnosti. Ovde je sasvim normalno da, posle obavljenih intervjua, dobijete ponudu za posao od čoveka koji zna manje od vas o oblasti za koju ste vi stručni, a biće vam šef. Upravo zato vam i nudi posao - zato što on to ne zna i potreban mu je neko kao vi da bi cela priča bila uspešnija. Dakle, niko me se ne plaši jer znam nešto više od nje ili njega.

Treće, ne postoji glupo pitanje i ne postoji ideja koju ne mogu ili ne treba da iznesem. Svako svakoga poštuje ili barem odlično glumi da poštuje. Na poslu nema mesta emocijama ni u kriznim situacijama. (Iskreno rečeno, emocije ne igraju bitnu ulogu ni u nekim drugim segmentima života, ali to sada nije moja tema.) U procesu procene mog rada od strane mojih pretpostavljenih rečeno mi je da sama odredim ciljeve koje želim da postignem u ovoj godini. Te ciljeve sam odredila više na osnovu onoga što želim da postignem za sebe lično, a manje za organizaciju u kojoj radim. Svaki put kada uradim i postignem nešto novo, pomislim kako će to odlično da se uklopi u moju biografiju za neki budući, bolji posao.

Četvrto, moj poslodavac me podstiče da se u radno vreme bavim stvarima koje me lično interesuju jer smatra da to doprinosi mom profesionalnom i ličnom razvoju što lančano doprinosi razvoju organizacije u kojoj radim. Pošto su moja opšta i akademska interesovanja usmerena ka američkoj spoljnoj politici, a posebno odnosima Amerike i Rusije, Vašington je idealno mesto gde imam priliku da barem jednom nedeljno prisustvujem predavanjima i razgovorima o ovim temama i da čujem ljude do čijih sam tekstova i knjiga nekada jedva dolazila. Na primer, pre dve nedelje bila sam pozvana na ručak u Univerzitetski klub gde je govorio ruski ambasador o odnosima između Rusije i Amerike. Posle tri dana sam bila u Atlantskom savetu gde je grupa analitičara i novinara govorila o desničarskim pokretima u Evropi koji su u bliskoj vezi sa ruskim režimom. Prošle nedelje u Kenan institutu sam slušala dva ruska i dva američka teoretičara koji su govorili o tome kako Amerikanci i Rusi vide jedni druge.

Peto, nisam plaćena na sat nego prema učinku. Dakle, nikoga ne interesuje kada dolazim na posao i kada odlazim sa posla sve dok radim sve ono što se od mene očekuje. Naravno, to ne znači da mogu da se ne pojavim na poslu pet dana i da niko ne zna gde sam. Na mojoj je savesti da provedem određeno vreme na poslu ili radeći od kuće i da odgovaram na email poruke i telefonske pozive.

Sve ovo vodi ka šestom razlogu zbog koga obožavam svoj posao, obožavam bilo koji posao u Americi jer znam da neće trajati večno. Stalnost i status quo ovde ne postoje. Onog trenutka kada mi posao dosadi ili nešto počne da mi smeta, mogu da se bacim na traženje novog posla. Ako mi se na putu nađe neki skot, ne moram uopšte da se sekiram. Znam da će skot otići. Ili ću ja otići - u nešto još bolje.

Selektivna uviđavnost

Juče sam ušla u poštu i stala u red da bih poslala neka dokumenta nadležnim organima. Dva šaltera su bila otvorena. Prva u redu je bila žena sa dvoje male dece, a iza nje čovek srednjih godina, pa onda ja. Deca su bila relativno mirna, nisu dizala dreku i pravila pometnju ali su bila nestrpljiva.  Ne znam koliko su čekali pre nego što sam ušla u poštu, ali kada se oslobodio jedan od saltera, žena sa decom je prišla šalteru plačući i zahvalila se službenici na uviđavnosti prema "mami koja radi" (working mom) i izjurila sa decom iz pošte bez obavljenog posla. Dok su izlazili, jedno od dece je reklo: "Mommy, we love you", što me je podsetilo na moju kćerku koja se uvek uznemiri kada zaplačem i kaže mi da me voli.

Moj zaključak je da je šalterska službenica odužila sa pružanjem usluga prethodnim mušterijama i da je žena sa decom čekala prilično dugo i konačno izgubila živce. Inače, u ovom gradu državni službenici, posebno oni šalterski, su šampioni u brzom i efikasnom obavljanju posla. Možete slobodno da ih pošaljete po smrt i da budete sigurni da ćete živeti večno. No, neću o tome u ovoj epizodi. Ono što me zaista iznenađuje i zbunjuje je odnos Amerikanaca (u ovom gradu) prema trudnicama i ženama sa malom decom. Ovo je grad u kome svi "hodaju po jajima" da nekom ne bi stali na žulj i bili optuženi za diskriminaciju i političku nekorektnost. Niko nikoga ne sme da osuđuje, svakakve navike i životni stilovi su potpuno prihvatljivi. Posebno se vodi računa o pripadnicima LGBTQIA populacije. Ako niste znali, stari LGBT akronim je dobio i nastavak QIA što označava "queer, intersex, asexual" opredeljenja. Ja bih još dodala i jedno C za one koji su confused, odnosno zbunjeni i neopredeljeni. Sjajno je što ljudi ne osuđuju jedni druge i što svako ima pravo da živi kako želi sve dok to ne ugrožava druge.

Dakle, komšiji nekrofilu ne smete nikako da kažete da njegove seksualne sklonosti nisu baš u skladu sa sanitarnim standardima, ali zato komšija nekrofil može vama slobodno da kaže da mu smeta vaše dete koje povremeno viče, plače i pravi buku. Svaki put kada se deremo po kući upola onako kako smo navikli to da radimo u Beogradu, pomislim da mogu da nas izbace iz stana koji iznajmljujemo.

U Americi se prava žena u evropskom smislu prilično nisko kotiraju. Amerika je konzervativna i tradicionalna zemlja u kojoj je muškarac stub porodice, društva, biznisa i politike. Muškarac je taj od koga se oćekuje da zarađuje i izdžzava porodicu, što se može protumačiti i kao posledica činjenice da su Amerikanci duboko religiozna nacija. Naravno da žene rade, ali su po pravilu manje plaćene i manje uticajne od muškaraca. Jednakost žena po pitanju opštih ljudskih prava koja su garantovana zakonom se, naravno, ne dovodi u pitanje. Ali kada se radi o pravima koja nisu zakonom regulisana, žene su "manje jednake" od muškaraca. Ne znam da li je ustajanje u autobusu trudnicama regulisano zakonom u Skandinaviji i Nemačkoj - verovatno nije, ali je toliko rasprostranjeno i ukorenjeno da se smatra nepisanim pravilom ili običajnom praksom. Dakle, u Americi retko ko ustupa mesto trudnicama i maloj deci u javnom prevozu. U samoposluzi vas sigurno neće pustiti preko reda na kasi ako ste sa decom. Vaš je problem što ste se razmnožili, a ne onoga ispred vas na kasi. A ni na aerodromima ne prepoznaju porodice sa malom decom i trudnice koje u Evropi prve ulaze u avion - posle prve i biznis klase, naravno. Po tome me Amerika podseća na Bliski Istok, gde sam imala priliku da budem trudna, a gde bi žene i decu najrađe stavili u prtljažni prostor u avionu.

Amerika je i zemlja u kojoj ne postoji porodiljsko odusustvo, a Amerikanke su fascinantno neme po ovom pitanju. Ono što ženama zakon garantuje je da će im poslodavac čuvati radno mesto 12 nedelja koje mogu da iskoriste kada se porode. U ovu svrhu žene koriste godišnji odmor i zarađeno bolovanje, a ponekad i neplaćeno odusustvo. Bila sam nedavno u State Department-u na sastanku i raspitivala se za ženu koja se nedavno porodila. Rekli su mi da se uskoro vraća na posao jer State Department ne daje porodiljsko odustvo. Ovo mi je zvučalo potpuno bizarno jer sam pre više o sedam godina bila godinu dana na porodiljskom, a punu platu mi je davao taj isti State Department. Ali to je bilo van Amerike gde strani poslodavci, uključujući i američke, moraju da poštuju zakone zemlje u kojoj se nalaze.

Šta je važno?

Od kako sam se nastanila u Vašingtonu pokušavam da odgonetnem šta je Amerikancima važno u životu - šta vole, šta smatraju korisnim, čemu posvećuju pažnju. Ono što sigurno znam je da ne mogu da generalizujem na osnovu svog vašingtonskog iskustva. Amerika je ogromna zemlja koja se prostire preko četiri vremenske zone, skoro deset miliona kvadratnih kilometara, 320 miliona duša, šest rasa, stotine nacionalnosti i kultura, itd. Sve u svemu, Amerika je ceo svet spakovan u jednu četrnaestinu sveta. Rusija je po površini veća od Amerike, ali se ne može pohvaliti takvom etničkom i kulturnom raznolikošću. U Americi žive SVE nacija sveta. Amerika je zemlja nas dođoša, da upotrebim malo pogrdan naziv. Svako je nekada ovde došao. Naravno, mislim na prvu generaciju. I ta prva generacija dolazi neprekidno. Iz Rusije i mnogih drugih zemalja ljudi uglavnom gledaju kako da odu.

Da se vratim na to šta je Amerikancima važno. Važno im je da žive u kući u kojoj svako ima svoju sobu i svoje kupatilo po mogućstvu. Zarad prostora će žrtvovati sate i sate provedene u prevozu do posla i nazad do kuće. Mislim da sam već pisala o tome kako samo najbogatiji mogu da si priušte da žive u gradu u kućama. Oni manje bogati idu na periferiju zarad većeg broja spavaćih soba. Što se tiče stanovanja, važno im je da imaju dvorište u kojem uglavnom provode vreme održavajući ga a ne uživajući u njemu. A ne uživaju u dvorištu jer nemaju vremena pošto većinu slobodnom vremena provode u prevozu na relaciji kuća-pos'o.

Amerikancima je izuzetno važno da svojoj deci obezbede što bolje obrazovanje. Dobro obrazovanje vodi dobrom zaposlenju, a dobro zaposlenje vodi većoj kolicini para, finansijskoj nezavisnosti i boljem životu. Amerikanci svojoj deci ne ostavljaju kuće, njive, polovna kola, razne porodične relikvije koje ta deca posle moraju da čuvaju iako nemaju gde da ih stave. Amerikanci koji mogu da plate kvalitetno školovanje svojoj deci u suštini nauče decu da idu u lov i da na'vataju plen. Ne hrane ih na flašicu i kašičicu do sudnjeg dana, pa se onda sirota, neiskusna deca u pedesetoj godini nađu u nebranom grožđu i zapitaju se gde je samoposluga i kako da spreme jaje na oko.

Amerikanci vole da jedu po restoranima. Ali nekako je to drugačije nego u Italiji ili Španiji. Ne znam kako i zašto ali mi se čini drugačije. Na Mediteranu se jede u restoranima zarad velikog uživanja u hrani, radi se o ritualu koji traje satima i o čistom hedonizmu. Amerikanci jedu po restoranima jer vole, ali i zato da ne bi spremali hranu kod kuće. Vrlo su praktični, a provođenje vremena uz šporet ih smara. Vole da imaju velike kuhinje ali više zarad prikazivanja nego zarad kuvanja. Kuhinja u italijanskoj kući je sva zamazana i pohabana. U američkoj kući je kao za slikanje. U američkoj kuhinji se peče zamrznuta pizza, a u italijanskoj su zidovi isprskani domaćim sosom od paradajza.

Amerikanci vole da putuju. Imam utisak da najviše vole da putuju po Americi i to stalno rade.Ovde je najveci broj turista iz Amerike. Prošle i ove nedelje je prolećni raspust i došlo je do velike seobe naroda iz središnjih država (jedan moj kolega ih zove "fly-over states") ka istočnoj i zapadnoj obali Amerike, odnosno ka Njujorku, Vašingtonu, Filadelfiji, Majamiju, Los Anđelesu, San Francisku i ostalim turističkim atrakcijama kao što su zabavni i nacionalni parkovi. Cele prošle i ove nedelje pomažem američkim turistima da stignu do Bele kuće pošto radim u blizini te znamenitosti.

Amerikanci iznad svega cene udobnost - udobnost nameštaja, udobnost kola, udobnost odeće i obuće, mentalnu i emotivnu udobnost. Žene, recimo, ne hodaju na štiklama po ulici nego obuju patike, a onda u kancelariji obuju cipele sa štiklom. U Evropi je obrnuto - žene na ulici nose cipele na štiklu, a na poslu se preobuju u razgažene cipele koje drže ispod stola. Većina Evropljanki se u stvari i ne preobuva nego stoički izdržava na štiklama zarad lepote. To što Carrie Bradshaw trči po njujorškim ulicama u manolicama sa štiklama od 10cm, to je samo na filmu. Amerikanke na prvo mesto stavljaju udobnost obuće i odeće. Što se tiče mentalne udobnosti, Amerikanci ne vole da pričaju ili da slušaju ni o čemu što ih uznemirava ili što je negativno. Sve što je ružno ili tužno vrlo brzo zaboravljaju. Ponekada im na ovome zaista zavidim. Divno je biti potpuno rasterećen i bezbrižan i stalno koračati sa širokim, blistavim osmehom kroz život.

Naravno, moje viđenje je začinjeno predrasudama i kulturološkom prizmom koja je iskrivljena po američkim merilima. Ne stidim se da priznam da imam predrasude. Ali ima ih i većina Amerikanaca. A važno im je da tvrde da ih nemaju. Odnosno oni to i ne tvrde nego se podrazumeva da nemaju predrasude. I tako je to sve dok ne pređu granicu svoje velike zemlje.