Šta je najvažnije

Prošlo je par nedelja od kako su Amerikanci izabrali Donalda Trampa za predsednika. Čitam redovno New York Times i skoro svi tekstovi o domaćoj politici, a i spoljnoj, su o budućem predsedniku i njegovom timu odnosno kabinetu. Pošto živim u glavnom gradu na istočnoj obali, okružena sam ljudima koji su pristalice druge opcije i koji sebe smatraju liberalnim demokratama. Provincijska Amerika ove ljude naziva elitom. U svakom slučaju, većina ljudi u Vašingtonu još uvek ne može da veruje da će imati zvezdu rijalitija za predsenika.

Ono što je mene prilično začudilo nije to što je Tramp izabran za predsednika nego kako su ljudi ovde reagovali na to. A upravo je ta reakcija pokazala šta je ljudima ovde najvažnije. Moj emotivni i mentalni sklop je takav da su mi najvažniji moje dete, moj muž, moja sestra, njena deca, moja majka, članovi moje uže i šire porodice, zdravlje, prijatelji i moralni odnos i poštovanje koje imam sama prema sebi i prema ljudima oko sebe. Od kako živim u Americi pokušavam da dokučim šta je Amerikancima važno u tom istom smislu i uvek mi se učini da je sve ono što je meni važno za njih predmet nekog ugovora, projekat koji treba da se odradi i da nemaju emotivan odnos ni prema čemu, da su u svim svojim odnosima "hladne glave" i da se ne sekiraju ni oko čega.

Onda sam je u sredu 9. novembra, dan posle izbora, doživela potpuni šok. Otišla sam na posao kao i svake srede. Kao i svake srede imala sam takozvani "staff meeting" u 11, a taj sastanak se pretvorio u kolektivnu psiho seansu. Nešto kao ono što gledamo u američkim filmovima kada se redovno okuplja grupa za podršku anonimnih alkoholičara, anonimnih žderača krofni, anonimnih skupljačica kupona za samoposlugu i slično. Predsednica organizacije, moja glavna šefica, započela je sastanak kratkim osvrtom na ishod izbora i rekla da ćemo posvetiti desetak minuta ovoj temi i da svako može da kaže šta god misli.

U tom trenutku je polako krenula lavina i posle nekih pet minuta većina mojih koleginica i kolega za ovalnim stolom u sali za sastanke ridalo je i plakalo. Doživeli su ishod izbora kao lični poraz, kao potpunu propast, kao kraj svega. Samo nas troje - Meksikanac, Nemica i ja - nismo plakali. Ljudi sa kojima radim su poreklom iz drugih krajeva Amerike. U Vašingtonu je retko ko domorodac. Dakle, svi Amerikanci su se našli vrlo lično pogođeni i ugroženi izborom novog predsednika. I onda sam shvatila: demokratija je najvažnija. Ili ono što svaki Amerikanac pojedinačno podrazumeva pod demokratijom. Za ljude sa kojima radim to je liberalna, kosmopolitska, šarenolika, multikulturalna demokratija. Za ljude koji su izabrali novog predsednika to je konzervativna, tradicionalna, bela, izolacionalistička demokratija. Za prvu grupu ishod izbora predstavlja spoznaju da postoji ova druga grupa.

U susednoj organizaciji koja je na istom spratu, a bavi se istim programima kao i moja, rade ljudi iz Amerike ali i iz različitih krajeva sveta. U toj organizaciji radi i jedna mlada žena rođena u Bejrutu, Jermenka poreklom, provela detinjstvo i tinejdžersko doba u Libanu, školovana u Americi. Pošto dve organizacije zajedno koriste kuhinju i veliku konferencijsku salu, srećemo se često, pa sa njom porazgovaram o Bejrutu, o tome koja od nas je gde živela, o libanskoj hrani, o tome šta nam se tamo dopada a šta ne. Dva dana posle izbora srele smo se u kuhinji i ona me je pitala da joj objasnim o čemu se radi. Kaže da kod nje svi plaču, da mnogo ljudi na dolazi na posao, da joj je jedna koleginica rekla da mora ranije da ode kući sa posla jer se boji da će njena cimerka da naudi sebi. Kaže da su na staff meeting-u ljudi bili u suzama i da su potpuno slomljeni. Ni njoj ni meni nije bilo baš jasno o čemu se radi. Obe smo doživele sankcije, bombardovanje, pobune, proteste, represiju, sate bez struje, bez vode, nedostatak osnovnih namirnica, kupovinu hrane na crnoj berzi i slično. I nikada nismo i ne bismo plakale zbog ishoda predsedničkih izbora.

Niko ovde nije više u pravu ili manje u pravu. Svako od nas iza sebe ima određeno iskustvo koje nas čini onakvima kakvi smo. Mene je moje životno iskustvo učinilo ciničnom i bezosećajnom za sve što je u suštini van moje moći, ali vrlo osećajnom za sve ono na šta mogu da utičem i za sve one koje mogu da zaštitim i da im pružim nešto. Neki drugi ljudi, koji su odrasli u bajci i potpunoj sigurnosti, imaju jaka osećanja za ono što su viši, neopipljivi, idelistički ciljevi. Zato se i razlikujemo u svakom pogledu. I tako i treba da bude.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Male razlike

Dok sam posećivala Ameriku turistički ili poslovno nisam primećivala male kulturološke razlike koje nemaju skoro nikakav značaj u širem smislu međusobnog razumevanja ili nerazumevanja različitih kultura i nacija, ali meni predstavljaju interesantne vinjete mog života u Americi. Te male razlike nemaju uticaj na mene, moju porodicu ili posao, ali kao osoba koja voli da analizira ljude, njihove navike i korene tih navika, ne mogu da ih ne primetim.

Etikecija za stolom - Većina Amerikanaca ne koristi viljušku i nož tokom celog obroka. Hrana na tanjiru se iseče pomoću viljuške i noža, nož se odloži, viljuška se prebaci u desnu ruku i njome se uzima hrana, a leva ruka se spusti u krilo ispod stola. Amerikanci retko jedu sa viljuškom u levoj ruci dok nož koriste za sečenje mesa ili druge hrane sukcesivno i za stavljanje hrane na viljušku. Moj tata koji je mladost proveo gledajući kaubojske filmove i primetio način na koji Amerikanci jedu, često se šalio da oni ispod stola drže pištolj da mogu da pripucaju u slučaju opasnosti.

Higijenske navike - Amerika je antiseptična zemlja i ljudi se veoma plaše bakterija i zaraze. Svi nose male flašice sa dezinfencionim gelom koji redovno nanose na ruke. Trude se da se što manje drže za gelendere i ostale šipke u javnom prevozu. Kada kijaju ili kašlju to čine u unutrašnju stranu lakta, odnosno u rukav, a ne u šaku kao mnoge druge nacije. Ovo potpuno ima smisla jer ako kinem u šaku i uhvatim se za nešto ili se rukujem sa nekim, bacili mogu da pređu na neki predmet ili drugu osobu. Doduše, ne znam koliko dugo bacili mogu da prežive na vazduhu, pa ne znam da li ovo ima naučno opravdanje.

Međutim, postoje neke kontradiktornosti kada je u pitanju higijena. Često se mogu videti muškarci kako celom šakom hvataju cipelu odozdo dok drže muški prekrštene noge. Žene u istoj torbi nose cipele (koje nisu u kesi), kutiju sa ručkom, šal i torbicu sa šminkom, a tašnu po pravilu drže na podu. Takođe sam mnogo puta videla da ljudi stave tanjir sa hranom ili šolju sa kafom na pod kada u blizini nemaju sto. Moja kćerka u školi mnogo više sedi na podu nego za stolom (klasične klupe ne postoje) i rekla mi je da pre nego što ručaju ne moraju da idu da operu ruke.

Golotinja na ulici – Ne mislim na ljude kako skaredno trče obnaženi po ulici nego na ljude koji su po pravilu obučeni kao da je 10 do 20 stepeni toplije nego što jeste. Žene ne nose najlon čarape uopšte nego idu golih nogu čak i kada je temperatura ispod nule. Deca su obično mnogo slabije obučena od roditelja. Pre par dana sam videla devojčicu u letnjoj haljinici bez rukava, na bosim nogama Crocs-ice, a bilo je 10 stepeni i duvao je jak vetar. Doduše, sijalo je sunce. Zimi gledam ljude kako se tresu od hladnoće sa glavom uvučenom između ramena i uopšte mi nije jasno zašto vole da im bude hladno.

Tabletomanija – Amerika je jedna od zemalja sa najvećom potrošnjom lekova protiv bolova u svetu. Ako ne i prva u svetu. Amerikanci piju lekove za svaku postojeću i moguću boljku. Moje mlade koleginice od po 25 godina popiju šaku lekova i vitamina onog momenta kada počnu da šmrču zbog virusa ili možda zbog toga što u sred zime dolaze na posao u kupaćem kostimu i japankama. Međutim, konzumiranje velikih količina lekova možda i ima smisla jer se i pored obnaženosti ne razboljevaju onoliko koliko bih pretpostavila. Imam utisak da ljudi piju velike količine lekova protiv bolova, za spavanje, za buđenje, za varenje, protiv depresije, itd. zato što ne mogu da podnesu ni najmanju količinu bola ili patnje. Ovde niko ne govori o tome kako je proveo neprospavanu noć (tras lek za spavanje) ili o bolu u krstima (zvek lek protiv kostobolje). Dakle, nema Jeremija.

Pokloni – Kada nekome odnesete poklon za rođendan, godišnjicu, naselje i slično, slavljenici nikada neće otvoriti poklon pred vama i pokazati bilo kakvu reakciju. Poklon se uzme od gosta i skloni se na stranu. Vrlo često ćete posle proslave dobiti zahvalnicu poštom ili u vidu email-a. Međutim, niko ne komentariše poklon koji je dobio/-la. U početku mi je to bilo baš čudno i osećala sam se kao da nisam ništa ni poklonila, ali sada sam se navikla pa mi je sasvim svejedno da li se nekome dopao poklon.

****Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Cape May, NJ

Iako mi pisanje putopisa baš ne leži, odlučila sam da napišem tekst o poseti mestu Cape May u državi Nju Džersi. Pišem o tom gradiću na obali Atlantskog okeana zato što me oduševila njegova sofisticiranost i viktorijanska atmosfera koja vas smesti u vreme romana Džejn Ostin. Cape May je kako mu samo ime kaže, rt koji se nalazi na najjužnijoj tački države Nju Džersi, na mestu gde se sastaju zaliv Delaver i Atlantik. Postoje izvori koji tvrde da je ovo najstarije - ili jedno od najstarijih - letovališta u Americi. Za razliku od većine letovališta na američkoj obali Atlantika, ovde se nema osećaj plastičnog, masovnog turizma propraćenog otužnim mirisima brze hrane i zabavom za narodne mase. Naravno, kao i drugim sferama američkog društva, i u turizmu cene određuju profil gostiju, domaćina, konobara i drugih ljudi koji pružaju turističke usluge.

Pogled na Cape May sa broda

Od Vašingtona do Cape May-a smo se vozili četiri sata kroz Merilend, Delaver i Nju Džersi. Odseli smo u malom, čistom hotelu u centru mesta. Inace, nema gigantskih hotela, a uz more i u starom delu gradića nižu se kuće u viktorijanskom stilu u kojima se po godinu dana unapred rezervišu sobe i apartmani za letnju sezonu. U samom centru je pešacka zona, koja uopste nije tipična za Ameriku, a u toj ulici i oko nje su mnogobrojne galerije, radnje sa antikvitetima, svilenim bombonama, suvenirima, kao i restorani sa lepo uređenim baštama. Najviše mi se dopala radnjica sa maštovito dizajniranim proizvodima za kuhinju i kuvanje jer me podsetila na slične radnje na italijanskoj Amalfi obali i na portugalskoj obali Algarve.

Niz pansiona uz obalu

Viktorijanska kuća u centru

Restorani su odlični, a posebno me je oduševio Iron Pier Craft House koji se nalazi u aveniji uz obalu. Iz restorana se vide kilometarska peščana plaža i nepregledni okean, a hrana i usluga su vrhunske. Inače sam prilično probirljiva po pitanju restorana i u Vašingtonu do sada nisam bila u restoranu gde hrana i usluga zadovoljavaju moje kriterijume, čak ni kada se radi o o skupim restoranima. Tako sam, na primer, u University Club-u  jela krajnje nemaštovitu i bljutavu hranu, a u hotelu Park Hyatt u centru Vašingtona su mi konobari lupali tanjirima pored uveta i stavljali hranu na sto preko moje glave. U restoranu Iron Pier Craft House sam jela fantastične dagnje koje su spremljene slično kao na buzaru na crveno, ali je sos sa čilijem, a dagnje su diskretno prelivene gustim sosom od špargli. Moja kćerka je uživala u krckavim prolečnim rolnicama od škampi i povrća, a moj muž i ja smo pored dagnji jeli i sočne filete od lososa na žaru. Zbog balkanskog straha da neće biti dovoljno hrane i da ćemo ostati gladni, naručili smo i ćufte od jagnjećeg mesa na kremastom pirinču prelivene sosom od komadića paradajza i posute prženim (b)leblebijama (porodični naziv iz vremena kada smo živeli u Libanu). I na kraju strawberry shortcake za devojčicu. Mladi konobar Josh me je fascinirao pošto je, za razliku od vašingtonskih konobara. znao tačno da nam opiše svako jelo dok smo naručivali. Tako nam je, naravno, prodao više hrane nego što smo nameravali da naručimo. 

Pogled iz restorana

Poslednjeg dana boravka u Cape May-u brod Cape May Whale Watcher nas je odveo u potragu za delfinima i kitovima. Isplovili smo u zaliv Delaver, duvao je prilično jak vetar, brod se ljuljao, a more je bilo sivo-braon i izgledalo je pomalo neprijateljski. Tu smo pronašli nekoliko delfina koje nisam mogla bas dobro da osmotrim zbog talasa, Onda smo obišli sam rt, videli svetionik sa mora i polako uplovili u azurne i mirnije vode Atlantika. Nažalost, kitovi su tog dana rešili da nas ne udostoje svog prisustva na površini, ali su crni i srebrni delfini popravili utisak. 

Zaliv Delaver

Za 48 sati, koliko smo ukupno proveli u Cape May-u, nismo uspeli da se popnemo na svetionik pošto je bio zatvoren zbog vetra i nismo obišli Emlen Physick Estate u kojem je smešten muzej gde se mogu videti eksponati koji svedoče o viktorijanskom životu u Cape May-u sa kraja 19. veka. Naravno, ima još toga što bi trebalo posetiti i videti, ali mislim da uvek treba ostaviti ponešto i za sledeći put i da ne treba pretvoriti odmor ili izlet u jurnjavu za utiscima. Vreme provedeno na plaži, traženje školjki i kamenčića u pesku, gledanje u talase i surfer-e i šetanje ulicama podjednako je uživanje kao i obilazak muzeja i raznih znamenitosti

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Segregacija - postoji ili ne?

Prvo nešto što nema nikakve veze sa naslovom. Odlučila sam da na početku svakog teksta koji objavim na blogu stavim takozvani “disclaimer” u kojem će pisati da je ovo blog o mom životu u Americi, a ne o životu drugih ljudi. Dakle, u blogu iznosim svoje utiske, stavove, mišljenje i uverenja za koje ne tvrdim da su apsolutna istina. (Na stranu što, kao osoba koja će uskoro imati zvanje doktora društvenih nauka, imam naučnog osnova da verujem u to da apsolutna istina ne postoji jer bi to predstavljalo dogmu.) Namera mi nije da bilo koga vređam, ali svakako iznosim vrednosne stavove koji odražavaju moje mišljenje i mislim da imam prava na to mišljenje i na to da ga izrazim. Ukoliko nekome ne odgovara ono što napišem i ne slaže se sa mnom, zaista mi je žao ali ja nikako ne mogu da uđem u tuđe glave, da živim tuđe živote i da pišem o tome kako drugi doživljavaju svoje živote gde god da ih žive. Nemam nista protiv konstruktivne kritike, ali ne želim ni sa kim da se “prepucavam” preko sopstvenog bloga. Ko ne radi ništa ne može biti kritikovan, ali vrlo često smatra da je pozvan da kritikuje. U potpunosti prihvatam da budem kritikovana baš zato što nešto radim. Dakle:

Ovaj blog ima naziv “Moj život u Americi”. U njemu su izneti lični stavovi i mišljenje autorke bloga. Ovaj blog ne predstavlja forum za iznošenje suprotstavljenih stavova i uverenja. Unapred se izvinjavam ako se neko nađe pogođen bilo čime što je ovde napisano. Sve što pročitate, pročitali ste na sopstveni rizik.

Sad da pređem na temu segregacije. U Americi rasna segregacija više ne postoji u smislu zakona, ljudskih prava i društvenih normi. Ne postoji u školama, ne postoji na poslu, ne postoji u javnom prevozu, ne postoji na ulici. Zakoni koji su propisivali rasnu segregaciju odavno ne postoje. Mada je u državi Misisipi poslednji zakon o ropstvu ukinut tek 1991. godine, praksa ropstva ne postoji odavno, kao ni ostale tekovine pomoću kojih su diskriminisani crnci i pripadnici drugih rasa i nacija. Ono to u Americi postoji je finansijska i socijalna segregacija. Na primer, u mom rodnom gradu Beogradu u centru postoji nova stambena zgrada u kojoj žive ljudi koji imaju pristojne prihode, a pored te zgrade je kartonska čatrlja u kojoj živi porodica koja ne sastavlja kraj s krajem nego živi po inerciji. Tako nešto u Americi ne može da postoji. Porodica iz čatrlje vec više od 50 godina živi okružena drugim sličnim porodicama u nekom siromašnom delu grada, a ljudi koji žive u novoizgradjenoj zgradi u centru svakako nisu platili svoje stanove pola miliona dolara da bi svakoga dana prolazili pored čartlje i gledali u nju sa prozora. Svako živi u delu grada ili predgrađa kojem finansijski pripada. Naravno, ova klasifikacija nije toliko oštra, ali svakako da ljudi koji zarađuju ispod oporezivog limita ne mogu da priušte sebi da kupe ili iznajme kuću ili stan tamo gde žive oni koji zarađuju daleko iznad oporezivog limita. Vrlo prosta računica.

Gradske vlasti Vašingtona su prošle godine odlučile da u kraju gde živim naprave "sigurnu kuću" za porodice koje nemaju krov nad glavom, odnosno za beskućnike. Kraj je inače prilično monolitan, beo i veoma dobrostojeći. Odmah su ciknuli oni koji imaju kuće od po par miliona dolara da će im to srozati cene nepokretne imovine. Gradska vlast je takođe tražila od nekoliko državnih škola da prime određen broj dece koja će biti smeštena u sigurnu kuću. Naravno, podigla se graja i oko toga jer će to drastično promeniti poglede na život domorodačke dece čiji roditelji zarađuju od pola miliona godišnje pa naviše.

Vise od 50% stanovnika Vašingtona su crnci (ne koristim reč Afro-Amerikanci jer mi zvuči potpuno neprirodno pošto oni sami sebe zovu crncima, a ovaj drugi, politički korektan naziv su najverovatnije izmislili belci), belaca ima oko 40%, a ostalo su Latino-Amerikanci i pripadnici drugih rasa. Dok sam radila u finansijskom odseku Georgetown univerziteta, koji ima skoro 100 službenika, primetila sam da postoji granica do koje moje kolege crnci mogu da idu u profesionalnom smislu. Ovo naravno ima uticaja na platu koju mogu da zarade. U tom odseku radi veliki broj crnaca ali njihov profesionalni nivo ide do položaja menadžera što podrazumeva bruto platu do 80 hiljada dolara godišnje. Svi položaji iznad toga, odnosno položaji pomoćnika direktora, direktora sektora i finansijskih kontrolora rezervisani su za belce, a te pozicije su plaćene od 100 do 250 hiljada godišnje. Naravno, treba imati u vidu da je Georgetown jezuitski univerzitet koji je 1838. godine prodao skoro trista robova vlasnicima južnjackih plantaža kako bi otplatio svoje dugove. S jedne strane, prodaja robova od pre skoro dva veka ne bi trebalo da ima uticaja na to ko koliko danas može da zarađuje na Georgetown univerzitetu, ali postoje niti koje se provlače vekovima kroz ljudsku svest, navike i tradiciju. Ne postoji društvo koje je otkrilo kako se te niti odstranjuju hirurškim putem.

Za skoro 20 godina rada u Američkoj ambasadi u Beogradu u sektoru gde je bilo od troje do petoro Amerikanaca u različitim periodima, gde se diplomate smenjuju u na svakih godinu do četiri godine, radila sam sa dvoje ili troje crnaca. U drugim sektorima ih je bilo ali u tragovima. Sada radim u maloj neprofitnoj organizaciji koja je partner Stejt departmenta. Od nas deset koji smo stalno zaposleni, koliko ima crnaca? Nula. Pored moje organizacije, na istom spratu je druga desetak puta veća organizacija koja je takođe partner Stejt departmenta u oblasti programa obrazovne i profesionalne međunarodne razmene. Od stotinak zaposlenih troje ili četvoro su crnci.

Polovina stanovnika Vasingtona jesu crnci ali ta polovina nije ravnopravno zastupljena u svim sferama društva. Meni je mnogo drago što je učiteljica moje kćerke crnkinja zato što osećam da su mi crnci po senzibilitetu bliži nego američki belci. Otvoreniji su, iskreniji, stroži prema svojoj deci nego belci i imaju smisao za humor koji je sličniji onome na šta sam navikla. Mnogo mi se sviđa što mogu da im kažem da su “black” jer oni sami sebe tako zovu. Mnogo mi se sviđa kada jedna od dve mame školske drugarice moje kćerke, crnkinja koja je doktor nauka, koja je proputovala svet i “luda je kao struja”, kaže za neku ženu da je “crazy dyke”. Mnogo mi se sviđa kada mi druga crnkinja, autor jedne od stalnih postavki novog Smithsonian Muzeja afro-američke istorije, koja odavde ide na letovanje u Grčku i Italiju, pri trećem susretu ispriča kako se i zašto razvela. Mnogo mi se sviđa što je učiteljica moje kćerke u prvom email-u koji je poslala na početku školske godine navela pravila ponašanja i mere koje će preduzeti u slučaju kršenja tih pravila. (Naravno, te mere ne podrazumevaju klečanje na kukuruzu i bičevanje.) Prošlogodišnja, bela učiteljica je rekla i deci i roditeljima “it will be fun”, a onda se histerično drala na decu kada se nisu lepo ponašala.

Da bih svoj "disclaimer" primenila na ovaj tekst, moram da kažem da ne tvrdim da su sve crne učiteljice fenomenalne, a da nijedna bela ne valja. Samo želim da kažem da se meni više sviđa odnos koji crnci imaju prema deci.

Zdravstvena zaštita

Sam naslov ovog teksta predstavlja paradoks u izvesnoj meri kada je Amerika u pitanju. Većina nas koji potičemo iz zemalja gde država ima mnogo veću ulogu u životu običnog čoveka, i pozitivnu i negativnu, prvo pomislimo da je zdravstvena zaštita nešto što država daje svim svojim građanima bez obzira na to da li su deca, stari, zaposleni ili nezaposleni, kriminalci, prestupnici. Pritom, to što smatramo zdravstvenom zaštitom podrazumeva sve lekarske i stomatoloske usluge, od onih najbanalnijih, kao što je vađenje trna iz dlana (jednom išla u dom zdravlja zbog toga, verujte mi), do onih najozbiljnijih kao što su lečenje raka ili transplantacija organa. Ovde neću da ulazim u kvalitet usluga i odnos prema pacijentima u državnim bolnicama i domovima zdravlja, što je velika boljka u mojoj zemlji.

Dake, ta vrsta državne zdravstvene zaštite u Americi ne postoji i nikada nije postojala. Predsednik Obama je uspeo da se izbori za državnu zdravstvenu zaštitu u narodu poznatu pod imenom “Obamacare” i zbog ovoga su ga mnogo puta optužili da je socijalista i da pokušava da uvede socijalistički sistem u Americi. Naravno, oni koji su ga napadali i napadaju zbog Obamacare-a su po pravilu beli, bogati, konzervativni Amerikanci hrišćanske vere kojima ne predstavlja nikakav problem da operaciju plate milion dolara. Iako nisam skoro uopšte upoznata sa detaljima Obamacare-a, mislim da je ova zdravstvena zaštita namenjena samo onima koji imaju prihode ispod određenog limita, deci i trudnicama koje pripadaju određenim socijalnim slojevima, onima od preko 65 godina, a verovatno postoje i još neke kategorije građana koje imaju prava na Obamacare. Ono što sigurno znam je da moj muž i ja nismo imali prava na Obamacare u periodu kada smo bili bez posla iako smo u Ameriku došli na osnovu legalnog useljeničkog statusa. Moja kćerka je imala pravo, ali je odobrenje stiglo nakon što sam našla posao i počela da plaćam privatno zdravstveno osiguranje.

Sada dolazimo do veoma interesantne pojave privatnog zdravstvenog osiguranja u Americi. Nije mi prvi put da imam privatno zdravstveno osiguranje. Imala sam ga u Srbiji kao dodatno uz državnu zdravstvenu zaštitu, a i u Libanu preko kompanije u kojoj je moj muž radio. U oba slučaja imala sam polise na osnovu kojih sam dobijala potpunu ili parcijalnu nadoknadu za plaćene medicinske, stomatološke i oftalmološke usluge. Dakle, platim pregled 100, od osiguranja dobijem od 50 do 100. Čist račun, duga ljubav.

U Americi je to malo drugačije. Moj poslodavac plaća 95% mesečne sume za moje privatno zdravstveno osiguranje, a ja 5%. Imam veoma dobro osiguranje, a mesečna suma je vratolomna (oko $700) i raste sa godinama života. Radim u nevladinoj organizaciji koja vodi programe profesionalne razmene za Stejt department i koja dobija novac od države, a država se izdržava od poreza koji plaćamo svi mi koji imamo prihode. Dakle, moje privatno zdravstveno osiguranje, kao i moja plata, plaća se novcem od poreza, a moja organizacija mora da prati ono što država daje svojim službenicima. Ono što predstavlja najznačjniju razliku su računi koje lekari ispostavljaju osiguravajućim kompanijama. Tako, na primer, odem na specijalistički pregled koji uključuje slanje uzoraka u laboratoriju, snimanje raznim spravama, konsultacije sa lekarom i slično. Svaka od ovih stavki ima svoju cenu koja je obično astronomska. Na primer, lekar ispostavi račun za pregled od $200 i laboratorijsku analizu od $400, a moje osiguranje prihvati da plati ove troškove, ali u visini od $17 za pregled i $38 za laboratoriju. Ja od toga platim $10.

Kada mi je stigao prvi račun od osiguranja i nisam znala da ga "pročitam", samo što nisam doživela srčani udar kada sam videla nešto više od hiljadu dolara za specijalistički pregled. Onda su mi objasnili da lekar ispostavi račun koji osiguranje svede na takozvane “dogovorene tarife” i plati samo onoliko koliko je određeno ugovorom između osiguravajuće kompanije i lekarske ordinacije ili bolnice. Ukoliko neko nema osiguranje, platiće punu astronomsku cenu. Postoje različite osiguravajuće kompanije koje imaju bolje ili lošije ugovore sa ordinacijama i bolnicama pa su shodno tome dogovorene tarife manje ili veće. Ono što takođe može da se desi je da osiguranje odbije da plati određenu stavku na računu jer smatra da usluga nije bila neophodna.

Pored stresa koji čovek ima kada ide kod lekara, posebno kada je u pitanju bolest a ne rutinski pregled, postoji i strah od toga da će osiguranje odbiti da plati određene troškove koji zaista mogu da budu visoki. Naravno, što bolje osiguranje imate, to je strah manji. Po pravilu država i neprofitni sektor (nevladine organizacije, univerziteti, bolnice) nude mnogo bolje zdravstveno osiguranje svojim zaposlenima nego firme, kompanije i korporacije.

Ono što je najbolnija tačka su zubarske usluge koje se plaćaju suvim zlatom. Ne postoji dovoljno dobro osiguranje za odlazak kod zubara pošto od osiguravajuće kompanije možete očekivati da plati samo manji deo troškova, a neke usluge uopšte ne pokriva. Moja kćerka je nedavno bila kod zubarke koja joj je očistila zubiće, uradila jednu plombu (na dečijem zubiću to je tačkica), premazala dva zuba preparatom koji će ih navodno zaštititi od karijesa i izvadila dve mlečne jedinice koje su se uveliko klimale ali nisu htele same da ispadnu. Ceh je bio $1300. Osiguranje je platilo čišćenje i deo cene plombiranja zuba. Sve ostale troskove koji iznose preko $800 smo platili moj muž i ja. Poređenja radi, nedavno smo u Beogradu kod “holivudskog zubara”, koji je skuplji od većine drugih, muž i ja uradili tri plombe i dva čisšćenja zuba, a celokupan račun iznosio je 210 evra.

Naravno, neko će reći da je kvalitet usluga u američkim ordinacijama i bolnicama daleko viši od onoga što se nudi na Balkanu, ali ja se ne bih se složila sa tim u potpunosti, posebno kada su u pitanju privatne ordinacije i bolnice.

Š-Trump-fovanje

Amerika je kao i mnogo puta u svojoj istoriji na prekretnici i u previranju. U novembru će Amerikanci izabrati novog stanara ili novu stanarku Bele kuće posle osam godina prvog crnog predsednikovanja. I dok mi život u Vašingtonu, s jedne strane, omogućava da budem u epicentru predizbornih priča i rasprava, s druge strane me čudi koliko su obični ljudi - moje koleginice i kolege, roditelji koje srećem u školi, prijatelji Amerikanci i ostali sa kojima razgovaram, malo zainteresovani za ovu temu. Prosečni Amerikanci nisu opsednuti politikom kao mi na Balkanu jer im ni posao, ni egzistencija, ni budućnost ne zavise u velikoj meri od toga ko je na vlasti. Barem ne direktno.

Pre nekoliko dana sam bila na celodnevnom događaju u Atlantskom savetu pod nazivom "2016 Global Security Forum" na kojem je govorilo desetak političkih analitičara, istoričara, novinara, pisaca, predstavnika IT industrije, stručnjaka za cyber security, marketing, pa čak i jedan umetnik. Tema je bila američka spoljna politika u svetlu predizborne kampanje i velikog raskola koji postoji poslednjih osam godina između demokrata i republikanaca. Amerika je zemlja koja se ponosi onim što se zove "bipartisanship", odnosno konsenzus dve partije zarad nacionalnog interesa. Međutim, od kako je Barak Obama predsednik, Amerika se ne može pohvaliti ovim bajkovitim slaganjem dve partije. U Atlantskom savetu sam čula samo demokrate i one koji ih podržavaju. Naravno, sigurni su da će Hilari pobediti na izborima i da će Amerika nastaviti sa svojim "imperijalnim prenaprezanjem", odnosno svojom ulogom mirođije u svakoj belosvetskoj čorbi. Moraju u to da veruju jer u suprotnom ne bi baš imali mnogo toga da analiziraju i da pišu u svojim knjigama.

Danas sam bila u Brookings-u gde su predstavljeni rezultati ankete Pew istraživačkog centra o stavovima Amerikanaca prema ulozi Amerike u svetu. I ovaj događan je bio u svetlu predstojećih izbora. Učesnici ove panel diskusije nisu republikanskog opredeljenja i ne podržavaju Trampa, ali su objasnili šta je uzrok negativnih stavova većine ispitanika o američkom vojnom, politčkom i ekonomskom angažovanju po svetu. Hvala Robertu Kaganu što mi je rasvetlio celu Tramp misteriju. Amerika je tokom svoje istorije imala periode internacionalizma - angažovanja i intervenisanja van svojih granica, i periode izolacionizma, kada se povlačila među svoja dva okeana i baš je bilo briga za ostatak sveta. Od svog nastanka do Prvog svetskog rata, Amerika se nije bavila ničim do samom sobom. Posle tog rata i prvog američkog angažovanja u svetu, nastupio je najduži period izolacionizma koji je trajao više od 30 godina. Svi periodi izolacionizma posle toga trajali su relativno kratko, čak se može reći da ih skoro nije ni bilo. Sada su Amerikanci umorni i žele da se njihov predsednik i svi ispod njega bave Amerikom jer dok su oni vodili tuđe ratove po svetu, američka infrastruktura je polako propadala, nacionalni dug narastao do neba, a jaz između bogatih i prosečnih građana postao ogroman. Dakle, prosečnog Amerikanca više ne interesuju ni Evropa, ni Rusija, ni Blistok, ni Kina. Prosečni Amerikanac hoće da bude "egoistični nacionalista", kako kaže Kagan. Ono što analitičari ne mogu da predvide u ovom trenutku je koliko dugo će period izolacionizma trajati ovog puta. Kako tvrde Kagan i još jedan vojni analitičar ovaj period je počeo sa Obamom i njegovim neuplitanjem u građanski rat u Siriji, kao i nemešanjem u mnoga druga nacionalna i regionalna pitanja.

U Brookings-u je govorila i dopisnica Le Figaro-a iz Bele kuće koja je rekla da je zapadna Evropa potpuno razočarana Obamom, da su od njega mnogo očekivali, a on ništa nije uradio po pitanju evropske ekonomske i migrantske krize. Malo je pala u vatru i upozoravala na to da će se demografija Evrope promeniti i da će Putin iskoristiti pasivnost Amerike kako bi sproveo svoje interese u Evropi. Američki učesnici u diskusiji su je "gledali belo" i rekli joj da migranti ne mogu da dopešače preko okeana do Amerike i da će se Tramp i Putin lepo slagati.

Svakako da je bilo priče i o Trampovim planovima da podigne zid na granici sa Meksikom i da spreči doseljavanja ljudi muslimanske veroispovesti u Ameriku, što niko od učesnika u diskusiji ne odobrava. Ali su sasvim lepo objasnili šta je to što Amerikanci koji će glasati za Trampa zamišljaju kada čuju "Make America great again!".

Ono najbolje

Ono što najviše volim u Americi je posao. Moj posao. Često kažem da ja u stvari ovde samo radim, a po glavi mi se povremeno mota pokojni Ekrem i njegova legendarna pesma "Kuća, pos'o". Jeste, nemam drugarice sa kojima idem subotom prepodne na pijac i na kafu posle pijace, u pozorište odem jednom u pet meseci, ljudi mi dođu u kuću retko, ali zato imam posao od milion dolara. Ne, ne zarađujem milion dolara - još uvek, ali imam posao kakav sam samo mogla da sanjam u Beogradu ili negde drugde.

Prvo i osnovno, moj posao je takav da u potpunosti odgovara mom prethodnom iskustvu. Bilo je potrebno godinu dana da nađem odgovarajući posao, ali vredelo je čekati i raditi druge, dosadnije stvari zarad ovoga što sada radim. U Beogradu sam u svom pred-prethodnom životu radila na programima kulturne, obrazovne i profesionalne razmene u Američkoj ambasadi. Posle tog posla za mene više tamo nije bilo mesta. Ovde radim u organizaciji koja je partner State Department-a u oblasti programa profesionalne razmene. Dakle, ono što sam nekada radila s jedne strane Atlantika, sada radim sa druge strane. Da li sam takav posao mogla da nađem u Beogradu, a da se ne vratim u ambasadu? Nisam, jer takav posao tamo ne postoji.

Drugo, u profesionalnom smislu sky is the limit. Niko, ali baš niko mi ne može oduzeti pravo da napredujem i da imam sve bolji, interesantniji, sadržajniji i bolje plaćeni posao. Partijci, kumovi, švalerke i prostitutke, primitivci, zaštićeni, povlašćeni, nedotupavni, sitne duše i ostali likovi nemaju nikakve veze sa mojim poslom i sa time da li ću biti uspešna ili ne. To samo i isključivo od mene zavisi i od moje sposobnosti ili nesposobnosti. Ovde je sasvim normalno da, posle obavljenih intervjua, dobijete ponudu za posao od čoveka koji zna manje od vas o oblasti za koju ste vi stručni, a biće vam šef. Upravo zato vam i nudi posao - zato što on to ne zna i potreban mu je neko kao vi da bi cela priča bila uspešnija. Dakle, niko me se ne plaši jer znam nešto više od nje ili njega.

Treće, ne postoji glupo pitanje i ne postoji ideja koju ne mogu ili ne treba da iznesem. Svako svakoga poštuje ili barem odlično glumi da poštuje. Na poslu nema mesta emocijama ni u kriznim situacijama. (Iskreno rečeno, emocije ne igraju bitnu ulogu ni u nekim drugim segmentima života, ali to sada nije moja tema.) U procesu procene mog rada od strane mojih pretpostavljenih rečeno mi je da sama odredim ciljeve koje želim da postignem u ovoj godini. Te ciljeve sam odredila više na osnovu onoga što želim da postignem za sebe lično, a manje za organizaciju u kojoj radim. Svaki put kada uradim i postignem nešto novo, pomislim kako će to odlično da se uklopi u moju biografiju za neki budući, bolji posao.

Četvrto, moj poslodavac me podstiče da se u radno vreme bavim stvarima koje me lično interesuju jer smatra da to doprinosi mom profesionalnom i ličnom razvoju što lančano doprinosi razvoju organizacije u kojoj radim. Pošto su moja opšta i akademska interesovanja usmerena ka američkoj spoljnoj politici, a posebno odnosima Amerike i Rusije, Vašington je idealno mesto gde imam priliku da barem jednom nedeljno prisustvujem predavanjima i razgovorima o ovim temama i da čujem ljude do čijih sam tekstova i knjiga nekada jedva dolazila. Na primer, pre dve nedelje bila sam pozvana na ručak u Univerzitetski klub gde je govorio ruski ambasador o odnosima između Rusije i Amerike. Posle tri dana sam bila u Atlantskom savetu gde je grupa analitičara i novinara govorila o desničarskim pokretima u Evropi koji su u bliskoj vezi sa ruskim režimom. Prošle nedelje u Kenan institutu sam slušala dva ruska i dva američka teoretičara koji su govorili o tome kako Amerikanci i Rusi vide jedni druge.

Peto, nisam plaćena na sat nego prema učinku. Dakle, nikoga ne interesuje kada dolazim na posao i kada odlazim sa posla sve dok radim sve ono što se od mene očekuje. Naravno, to ne znači da mogu da se ne pojavim na poslu pet dana i da niko ne zna gde sam. Na mojoj je savesti da provedem određeno vreme na poslu ili radeći od kuće i da odgovaram na email poruke i telefonske pozive.

Sve ovo vodi ka šestom razlogu zbog koga obožavam svoj posao, obožavam bilo koji posao u Americi jer znam da neće trajati večno. Stalnost i status quo ovde ne postoje. Onog trenutka kada mi posao dosadi ili nešto počne da mi smeta, mogu da se bacim na traženje novog posla. Ako mi se na putu nađe neki skot, ne moram uopšte da se sekiram. Znam da će skot otići. Ili ću ja otići - u nešto još bolje.

Selektivna uviđavnost

Juče sam ušla u poštu i stala u red da bih poslala neka dokumenta nadležnim organima. Dva šaltera su bila otvorena. Prva u redu je bila žena sa dvoje male dece, a iza nje čovek srednjih godina, pa onda ja. Deca su bila relativno mirna, nisu dizala dreku i pravila pometnju ali su bila nestrpljiva.  Ne znam koliko su čekali pre nego što sam ušla u poštu, ali kada se oslobodio jedan od saltera, žena sa decom je prišla šalteru plačući i zahvalila se službenici na uviđavnosti prema "mami koja radi" (working mom) i izjurila sa decom iz pošte bez obavljenog posla. Dok su izlazili, jedno od dece je reklo: "Mommy, we love you", što me je podsetilo na moju kćerku koja se uvek uznemiri kada zaplačem i kaže mi da me voli.

Moj zaključak je da je šalterska službenica odužila sa pružanjem usluga prethodnim mušterijama i da je žena sa decom čekala prilično dugo i konačno izgubila živce. Inače, u ovom gradu državni službenici, posebno oni šalterski, su šampioni u brzom i efikasnom obavljanju posla. Možete slobodno da ih pošaljete po smrt i da budete sigurni da ćete živeti večno. No, neću o tome u ovoj epizodi. Ono što me zaista iznenađuje i zbunjuje je odnos Amerikanaca (u ovom gradu) prema trudnicama i ženama sa malom decom. Ovo je grad u kome svi "hodaju po jajima" da nekom ne bi stali na žulj i bili optuženi za diskriminaciju i političku nekorektnost. Niko nikoga ne sme da osuđuje, svakakve navike i životni stilovi su potpuno prihvatljivi. Posebno se vodi računa o pripadnicima LGBTQIA populacije. Ako niste znali, stari LGBT akronim je dobio i nastavak QIA što označava "queer, intersex, asexual" opredeljenja. Ja bih još dodala i jedno C za one koji su confused, odnosno zbunjeni i neopredeljeni. Sjajno je što ljudi ne osuđuju jedni druge i što svako ima pravo da živi kako želi sve dok to ne ugrožava druge.

Dakle, komšiji nekrofilu ne smete nikako da kažete da njegove seksualne sklonosti nisu baš u skladu sa sanitarnim standardima, ali zato komšija nekrofil može vama slobodno da kaže da mu smeta vaše dete koje povremeno viče, plače i pravi buku. Svaki put kada se deremo po kući upola onako kako smo navikli to da radimo u Beogradu, pomislim da mogu da nas izbace iz stana koji iznajmljujemo.

U Americi se prava žena u evropskom smislu prilično nisko kotiraju. Amerika je konzervativna i tradicionalna zemlja u kojoj je muškarac stub porodice, društva, biznisa i politike. Muškarac je taj od koga se oćekuje da zarađuje i izdžzava porodicu, što se može protumačiti i kao posledica činjenice da su Amerikanci duboko religiozna nacija. Naravno da žene rade, ali su po pravilu manje plaćene i manje uticajne od muškaraca. Jednakost žena po pitanju opštih ljudskih prava koja su garantovana zakonom se, naravno, ne dovodi u pitanje. Ali kada se radi o pravima koja nisu zakonom regulisana, žene su "manje jednake" od muškaraca. Ne znam da li je ustajanje u autobusu trudnicama regulisano zakonom u Skandinaviji i Nemačkoj - verovatno nije, ali je toliko rasprostranjeno i ukorenjeno da se smatra nepisanim pravilom ili običajnom praksom. Dakle, u Americi retko ko ustupa mesto trudnicama i maloj deci u javnom prevozu. U samoposluzi vas sigurno neće pustiti preko reda na kasi ako ste sa decom. Vaš je problem što ste se razmnožili, a ne onoga ispred vas na kasi. A ni na aerodromima ne prepoznaju porodice sa malom decom i trudnice koje u Evropi prve ulaze u avion - posle prve i biznis klase, naravno. Po tome me Amerika podseća na Bliski Istok, gde sam imala priliku da budem trudna, a gde bi žene i decu najrađe stavili u prtljažni prostor u avionu.

Amerika je i zemlja u kojoj ne postoji porodiljsko odusustvo, a Amerikanke su fascinantno neme po ovom pitanju. Ono što ženama zakon garantuje je da će im poslodavac čuvati radno mesto 12 nedelja koje mogu da iskoriste kada se porode. U ovu svrhu žene koriste godišnji odmor i zarađeno bolovanje, a ponekad i neplaćeno odusustvo. Bila sam nedavno u State Department-u na sastanku i raspitivala se za ženu koja se nedavno porodila. Rekli su mi da se uskoro vraća na posao jer State Department ne daje porodiljsko odustvo. Ovo mi je zvučalo potpuno bizarno jer sam pre više o sedam godina bila godinu dana na porodiljskom, a punu platu mi je davao taj isti State Department. Ali to je bilo van Amerike gde strani poslodavci, uključujući i američke, moraju da poštuju zakone zemlje u kojoj se nalaze.

Šta je važno?

Od kako sam se nastanila u Vašingtonu pokušavam da odgonetnem šta je Amerikancima važno u životu - šta vole, šta smatraju korisnim, čemu posvećuju pažnju. Ono što sigurno znam je da ne mogu da generalizujem na osnovu svog vašingtonskog iskustva. Amerika je ogromna zemlja koja se prostire preko četiri vremenske zone, skoro deset miliona kvadratnih kilometara, 320 miliona duša, šest rasa, stotine nacionalnosti i kultura, itd. Sve u svemu, Amerika je ceo svet spakovan u jednu četrnaestinu sveta. Rusija je po površini veća od Amerike, ali se ne može pohvaliti takvom etničkom i kulturnom raznolikošću. U Americi žive SVE nacija sveta. Amerika je zemlja nas dođoša, da upotrebim malo pogrdan naziv. Svako je nekada ovde došao. Naravno, mislim na prvu generaciju. I ta prva generacija dolazi neprekidno. Iz Rusije i mnogih drugih zemalja ljudi uglavnom gledaju kako da odu.

Da se vratim na to šta je Amerikancima važno. Važno im je da žive u kući u kojoj svako ima svoju sobu i svoje kupatilo po mogućstvu. Zarad prostora će žrtvovati sate i sate provedene u prevozu do posla i nazad do kuće. Mislim da sam već pisala o tome kako samo najbogatiji mogu da si priušte da žive u gradu u kućama. Oni manje bogati idu na periferiju zarad većeg broja spavaćih soba. Što se tiče stanovanja, važno im je da imaju dvorište u kojem uglavnom provode vreme održavajući ga a ne uživajući u njemu. A ne uživaju u dvorištu jer nemaju vremena pošto većinu slobodnom vremena provode u prevozu na relaciji kuća-pos'o.

Amerikancima je izuzetno važno da svojoj deci obezbede što bolje obrazovanje. Dobro obrazovanje vodi dobrom zaposlenju, a dobro zaposlenje vodi većoj kolicini para, finansijskoj nezavisnosti i boljem životu. Amerikanci svojoj deci ne ostavljaju kuće, njive, polovna kola, razne porodične relikvije koje ta deca posle moraju da čuvaju iako nemaju gde da ih stave. Amerikanci koji mogu da plate kvalitetno školovanje svojoj deci u suštini nauče decu da idu u lov i da na'vataju plen. Ne hrane ih na flašicu i kašičicu do sudnjeg dana, pa se onda sirota, neiskusna deca u pedesetoj godini nađu u nebranom grožđu i zapitaju se gde je samoposluga i kako da spreme jaje na oko.

Amerikanci vole da jedu po restoranima. Ali nekako je to drugačije nego u Italiji ili Španiji. Ne znam kako i zašto ali mi se čini drugačije. Na Mediteranu se jede u restoranima zarad velikog uživanja u hrani, radi se o ritualu koji traje satima i o čistom hedonizmu. Amerikanci jedu po restoranima jer vole, ali i zato da ne bi spremali hranu kod kuće. Vrlo su praktični, a provođenje vremena uz šporet ih smara. Vole da imaju velike kuhinje ali više zarad prikazivanja nego zarad kuvanja. Kuhinja u italijanskoj kući je sva zamazana i pohabana. U američkoj kući je kao za slikanje. U američkoj kuhinji se peče zamrznuta pizza, a u italijanskoj su zidovi isprskani domaćim sosom od paradajza.

Amerikanci vole da putuju. Imam utisak da najviše vole da putuju po Americi i to stalno rade.Ovde je najveci broj turista iz Amerike. Prošle i ove nedelje je prolećni raspust i došlo je do velike seobe naroda iz središnjih država (jedan moj kolega ih zove "fly-over states") ka istočnoj i zapadnoj obali Amerike, odnosno ka Njujorku, Vašingtonu, Filadelfiji, Majamiju, Los Anđelesu, San Francisku i ostalim turističkim atrakcijama kao što su zabavni i nacionalni parkovi. Cele prošle i ove nedelje pomažem američkim turistima da stignu do Bele kuće pošto radim u blizini te znamenitosti.

Amerikanci iznad svega cene udobnost - udobnost nameštaja, udobnost kola, udobnost odeće i obuće, mentalnu i emotivnu udobnost. Žene, recimo, ne hodaju na štiklama po ulici nego obuju patike, a onda u kancelariji obuju cipele sa štiklom. U Evropi je obrnuto - žene na ulici nose cipele na štiklu, a na poslu se preobuju u razgažene cipele koje drže ispod stola. Većina Evropljanki se u stvari i ne preobuva nego stoički izdržava na štiklama zarad lepote. To što Carrie Bradshaw trči po njujorškim ulicama u manolicama sa štiklama od 10cm, to je samo na filmu. Amerikanke na prvo mesto stavljaju udobnost obuće i odeće. Što se tiče mentalne udobnosti, Amerikanci ne vole da pričaju ili da slušaju ni o čemu što ih uznemirava ili što je negativno. Sve što je ružno ili tužno vrlo brzo zaboravljaju. Ponekada im na ovome zaista zavidim. Divno je biti potpuno rasterećen i bezbrižan i stalno koračati sa širokim, blistavim osmehom kroz život.

Naravno, moje viđenje je začinjeno predrasudama i kulturološkom prizmom koja je iskrivljena po američkim merilima. Ne stidim se da priznam da imam predrasude. Ali ima ih i većina Amerikanaca. A važno im je da tvrde da ih nemaju. Odnosno oni to i ne tvrde nego se podrazumeva da nemaju predrasude. I tako je to sve dok ne pređu granicu svoje velike zemlje.