Snovi i uspeh

Za mene je uvek bila misterija kako i zašto je Amerika tako moćna zemlja. Još uvek najmoćnija zemlja na svetu. Nisu u pitanju samo oružje i osvajanja, niti ekonomska moć i zaposedanje tržišta svuda po svetu. Nije u pitanju ni nametanje američke demokratije ostatku sveta. Da bi se osvajale teritorije oružjem, proizvodima ili idejama, potrebno je ogromno samopouzdanje, čak arogancija, hrabrost, upornost i strast.

O američkoj moći ne razmišljam samo kao laik već i kao osoba koja je skoro 20 godina radila za američku vladu u Srbiji i kao neko ko se u akademskom smislu posvetio toj temi. Ta misterija nije prestala da me intrigira ni od kako živim u Americi. Ono što sigurno znam je da Amerika posmatrana spolja i Amerika iznutra skoro da i nisu ista zemlja. Za ostatak sveta Amerika je u poslednje dve decenije postala jedna od najmanje omiljenih zemalja. Ankete javnog mnjenja pokazuju čak da je Amerika jedna od najomraženijih zemalja sveta. I to ne bez razloga. Međutim, za nekoga ko živi u Americi, ova zemlja je dobra, čak izuzetno dobra.

Pre izvesnog vremena bila sam na festivalu na kome je nastupila i jedna njujorška igračka trupa koja je izvodila tehniku i koreografiju nekog japanskog umetnika. Dakle, trupa nije ni slavna niti dobija ogromne honorare za svoje nastupe. Dok sam ih gledala kako igraju prepuni energije, sa širokim osmesima, sa žarom u očima, osetila sam njihovu zaraznu energiju i radost. I u tom trenutku sam shvatila šta je to što Ameriku čini tako velikom i moćnom zemljom. Nije ni oružje, ni kapital, ni takozvana demokratija, nego strast i energija koju sam videla u očima tih mladih igrača.

Mislim da nigde drugde u svetu snovi i vizije običnog čoveka nisu bliže ostvarenju nego u Americi. Studije i raznorazni izveštaji tvrde da "američki san" više nije moguće ostvariti, odnosno da više nije moguće doći u Ameriku sa jednom torbom i postati milijarder. Ali je još uvek moguće doći u Ameriku i svoje snove pretočiti u stvarnost. Dakle, uspeh je još uvek moguć. Pod uspehom ne podrazumevam ogromne količine novca, korporativni ili politički uticaj i moć. Pod uspehom podrazumevam da čovek radi ono što voli jer mislim da su retki oni koji imaju taj luksuz. A u Americi to nije luksuz nego pravilo. Ukoliko ne možete da imate posao koji volite i koji vam istovremeno donosi novac, sigurno možete da radite posao koji donosi novac i da se u slobodno vreme posvetite svom voljenom zanimanju. Sasvim je svejedno da li je to ples, šaputanje ružama, haiku ili kukičanje, uvek će se naći neko ko će da vas gleda, sluša, kupi vaš proizvod ili uslugu.

Ono sto takođe razlikuje Ameriku od većine drugih zemalja je to što ovde ljudi posle odlaska u penziju ne prestanu da se bave onim što vole i ne zakopaju se u čitanje novina, gledanje televizije, pravljenje ajvara i čekanje sudnjeg dana. U ovoj zemlji ljudi nisu "za bacanje" ako imaju preko 60 godina. Vrlo često se neko posle odlaska u penziju potpuno posveti ponovnom studiranju, pretoči svoj hobi u posao ili počne da pomaže drugim ljudima. Moja šefica, na primer, planira da posle penzionisanja osnuje neprofitnu organizaciju koja ce dečacima iz kraja gde ona živi omogućiti da se bave sportom. Njeni sinovi su sportisti i ona planira da pomoću njih dođe do drugih, poznatih sportista i sponzora. Planira i da napiše seriju dečijih knjiga o košarci i skateboarding-u. Zar to nije divno?

Kao što rekoh, u Americi više nije moguće ostvariti "američki san" ali jos uvek svako ima svoju šansu. I to ne jednu, nego više šansi u životu. Ono što sigurno znam je da, ukoliko ja ne iskoristim svoju šansu, moja kćerka će svoju sigurno iskoristiti. I to me čini srećnom i spokojnom.