Godina jedan

Pre godinu i otprilike mesec dana preselila sam se sa porodicom iz Beograda u Vašington. Prva godina mog života u Americi bila je ispunjena velikim brojem novih doživljaja i iskustava, učenjem i prilagođavanjem, balansiranjem između starog i novog, velikom tugom, uzbuđenjima, stresom i neizvesnošću, novim prijateljstvima, novim poslovima i svime onim što nosi novi život u novoj sredini. I kao što sam poslednje dve godine u Beogradu pre dolaska u Ameriku sebi pomalo ogorčeno ponavljala: “Sposobnima niko ne pomaže,” i “Hrabre niko ne žali,” tako sam u Americi od samog početka ponavljala: “Sreća prati hrabre.” Morala sam u to da verujem jer smo se moj muž i ja zaputili ovamo sa kćerkicom u potpunu neizvesnost. Jedino što smo imali bio je legalan useljenički status. Sve ostalo je bila velika hrabrost. Neki su nam govorili da je to velika ludost.

Nisam osoba koja čeka da joj se desi život. Uvek sam sebi stvarala život i nikada se nisam plašila života. Plašim se da mi se ne dese tuđi životi, od sopstvenog ne zazirem ma kako ponekad zastrašujuće delovao. Jednog dana kada se okrenem iza sebe sigurno neću reći: “Gde sam bila? Nigde. Šta sam radila? Ništa.” Prethodnih godinu dana mi je donelo iskustvo zlata vredno, novo poimanje sopstvenih vrednosti, znanja i sposobnosti, još jedan sloj tolerancije i netolerancije, kao i veliko samopouzdanje koje je moja zemlja prethodno dobro ugazila. Prethodnih godinu dana odnelo je mog tatu, moju tetku i moju divnu, veselu cica-kumu, meni bliske ljude koji će mi zauvek nedostajati. Prethodnih godinu dana donelo je i tri vesele, zdrave bebe u mojoj bližoj okolini.

Mogu da se pohvalim time da sam za godinu dana od šest intervjua za posao na koje sam otišla dobila četiri posla. Prvi posao počeo je dobro ali se vrlo brzo završio jer jedna agencija američke vlade nije htela da mi izda takozvani “security clearance” iako sam ga nekada imala u Beogradu. Drugi posao sam dobila zahvaljujući jednoj mojoj divnoj prijateljici. Bio je to dobar posao ali ubrzo mi je stigla ponuda za još bolji. Treći posao uskoro ostavljam zbog posla koji sam zamislila i poželela kada sam se zaputila u Ameriku. Dakle, bilo mi je potrebno godinu dana da postignem ono čemu sam težila i dobijem priliku da nadogradim svoju prethodnu karijeru. A šta će biti dalje “čitaćete u knjigama,” što bi rekla jedna moja bivša koleginica.

Nedavno sam bila u Beogradu i bilo mi je baš lepo. Da citiram svog muža: “U Srbiji je najbolje biti turista.” I potpuno je u pravu. Tako sam se osećala i kada sam iz Bejruta odlazila u Beograd, doduše daleko češće nego sada iz Amerike. Videla sam porodicu, prijatelje i komšiluk, obavila posliće, jela burek i praseće pečenje, riblju čorbu i somovinu na žaru, jaretinu u kajmaku i divne torte i kolače, prošla par puta kroz moju pijacu i moje ulice. Onda sam se vratila u Vašington. Prve nedelje sam bila malo pogubljena, kao osoba bez identiteta, koja nigde ne pripada. Međutim, moja porodica, ovdašnji prijatelji, osvajanje novog željenog posla i svakodnevne obeveze pomogli su mi da se ponovo pronađem.

Srečna sam i zahvalna zbog toga ko sam i odakle sam. Ponosna sam na ono što sam postigla. I znam da će narednih godinu dana biti ispunjeni novim iskustvima i uspesima.