Moj radni dan počinje nešto posle 6 časova kada ustajem i spremam se za posao. Naravno, spremam i svoju kćerku za školu, pakujem joj ručak u takozvani lunchbox i vodim je u školu. Živim u predivnom kraju Vašingtona koji se nalazi u severozapadnom delu grada. Vašington se inače sastoji od centralnog dela zvanog Washington DC i mnogobrojnih gradića koji ga okružuju. Moj kraj je pun zelenila, prelepih, starih porodičnih kuća, kao i novih modernih stambenih zgrada. Na putu od kuće do škole, i dalje do metro stanice, uživam u razgovoru sa svojom kćerkom i jutarnjoj šetnji. Nikako ne mogu da odlučim da li mi je kraj u kojem živim lepši u proleće ili u jesen. Lepo je čak i kada pada kiša zato što je čisto. U Beogradu sam se užasavala hodanja po kiši jer bi mi krajevi pantalona, čarape i obuća bili potpuno blatnjavi posle jedne takve šetnje.
Vozim se crvenom linijom metroa samo četiri stanice i stižem u sam centar grada. Zgrada u kojoj radim nalazi se tri bloka od Bele kuće. Ulice oko Bele kuće su povremeno zatvorene zbog toga što američki predsednik odlazi ili dolazi ili prima visoke zvaničnike iz drugih zemalja. Nedavno je u poseti Vašingtonu bio papa i dva dana je skoro ceo centar grada bio potpuno blokiran. U centru, gde su uglavnom poslovne zgrade, ima mnoštvo restorana i lokala koji prodaju raznorazne sendviče, salate, supe i čorbe, testenine i ostalu brzu zdravu i nezdravu hranu. Leđa u leđa sa zgradom u kojoj radim je Macy's, velika robna kuća koja se po izboru robe i cenama nalazi negde na sredini između Target-a i Bloomingdale's-a. Naravno, Bergdorf Goodman je van konkurencije ali ove robne kuće nema u Vašingtonu. U Macy's robnoj kući provodim pauzu najmanje dva puta nedeljno.
Danas sam, vraćajući se kući sa posla metroom, po ko zna koji put u svom životu primetila da su ljudi svuda u hrišćanskom svetu isti kada nema zakona i kazni da im diktiraju ponašanje. U vozu vašingtonskog metroa svi se guraju oko vrata tako da je često skoro nemoguće ući u voz. Pritom je sredina vagona skoro potpuno prazna, sa izuzetkom onih koji sede. Niko neće da se pomeri ni santimetar, a ako pokušate da se progurate između ljudi, gledaju vas kao da ste počinili zločin. Inače se divim sposobnosti Amerikanaca da čak i u velikoj gužvi u metrou uspeju da zadrže svoj i poštuju tuđi lični prostor.
Od metro stanice do moje zgrade penjem se divnom Porter ulicom koja bi bila još lepša da kroz nju ne prolaze dve autobuske linije, vatrogasna kola i kola hitne pomoći. Ova ulica, iako relativno uzana, povezuje dve veike avenije tako da je saobraćaj u njoj prilično živ. Svakog dana se divim kućama koje spolja izgledaju kao iz bajke, ali su iznutra prilično mračne i skučene u šta sam se uverila kada sam bila gost u nekim od tih kuća. Sve kuće imaju verande sa prednje strane i dvorišta sa zadnje. Interesantno je da na tim verandama retko kad neko sedi, a iz dvorišta se čak ni vikendom ne čuju glasovi dece, a o mirisu roštilja da i ne govorim. U stvari sve izgleda bajkovito i pomalo nestvarno jer mi se nekada učini da u tim kućama niko i ne živi.
Na kraju dana spremam večeru, pomažem svojoj kćerki da nauči da čita, piše i računa, i provedem par sati sa svojim mužem. Izleti, druženje sa prijateljima, odlasci u restorane, posete muzejima i ostale vrste provoda događaju se mahom vikendom. U stvari, imam prilično ustaljen ritam što mi posle decenija balkanskih turbulencija baš prija.
Vozim se crvenom linijom metroa samo četiri stanice i stižem u sam centar grada. Zgrada u kojoj radim nalazi se tri bloka od Bele kuće. Ulice oko Bele kuće su povremeno zatvorene zbog toga što američki predsednik odlazi ili dolazi ili prima visoke zvaničnike iz drugih zemalja. Nedavno je u poseti Vašingtonu bio papa i dva dana je skoro ceo centar grada bio potpuno blokiran. U centru, gde su uglavnom poslovne zgrade, ima mnoštvo restorana i lokala koji prodaju raznorazne sendviče, salate, supe i čorbe, testenine i ostalu brzu zdravu i nezdravu hranu. Leđa u leđa sa zgradom u kojoj radim je Macy's, velika robna kuća koja se po izboru robe i cenama nalazi negde na sredini između Target-a i Bloomingdale's-a. Naravno, Bergdorf Goodman je van konkurencije ali ove robne kuće nema u Vašingtonu. U Macy's robnoj kući provodim pauzu najmanje dva puta nedeljno.
Danas sam, vraćajući se kući sa posla metroom, po ko zna koji put u svom životu primetila da su ljudi svuda u hrišćanskom svetu isti kada nema zakona i kazni da im diktiraju ponašanje. U vozu vašingtonskog metroa svi se guraju oko vrata tako da je često skoro nemoguće ući u voz. Pritom je sredina vagona skoro potpuno prazna, sa izuzetkom onih koji sede. Niko neće da se pomeri ni santimetar, a ako pokušate da se progurate između ljudi, gledaju vas kao da ste počinili zločin. Inače se divim sposobnosti Amerikanaca da čak i u velikoj gužvi u metrou uspeju da zadrže svoj i poštuju tuđi lični prostor.
Od metro stanice do moje zgrade penjem se divnom Porter ulicom koja bi bila još lepša da kroz nju ne prolaze dve autobuske linije, vatrogasna kola i kola hitne pomoći. Ova ulica, iako relativno uzana, povezuje dve veike avenije tako da je saobraćaj u njoj prilično živ. Svakog dana se divim kućama koje spolja izgledaju kao iz bajke, ali su iznutra prilično mračne i skučene u šta sam se uverila kada sam bila gost u nekim od tih kuća. Sve kuće imaju verande sa prednje strane i dvorišta sa zadnje. Interesantno je da na tim verandama retko kad neko sedi, a iz dvorišta se čak ni vikendom ne čuju glasovi dece, a o mirisu roštilja da i ne govorim. U stvari sve izgleda bajkovito i pomalo nestvarno jer mi se nekada učini da u tim kućama niko i ne živi.
Na kraju dana spremam večeru, pomažem svojoj kćerki da nauči da čita, piše i računa, i provedem par sati sa svojim mužem. Izleti, druženje sa prijateljima, odlasci u restorane, posete muzejima i ostale vrste provoda događaju se mahom vikendom. U stvari, imam prilično ustaljen ritam što mi posle decenija balkanskih turbulencija baš prija.
No comments:
Post a Comment