Kečap i ostalo povrće

Amerika je zemlja sa najvećim izborom svih mogućih proizvoda, a posebno hrane. Sve kuhinje sveta imaju svoje restorane u Americi, posebno u velikim gradovima na zapadnoj i istočnoj obali zemlje kao što su Njujork, Boston, San Francisko, Sjetl, itd. Međutim, nije sva hrana po restoranima ukusna i fina. Amerikanci vole jake ukuse i ogromne količine hrane u tanjiru. Vrlo često je hrana u restoranima preslana i zgusnuta kukuruznim brašnom što prilično teško pada na stomak. A o kolačima neću ni da govorim. Svaki kolač ili pecivo su preslatki. Zimus kada sam sa porodicom bila na ostrvu Martinik, koje pripada Francuskoj, iznenadio me nedostatak šećera u kroasanima i ostalom finom pecivu. Isto tako i kada odem u Beograd i jedem torte i kolače primetim da mi je parče reform torte manje slatko od američkog mafina, na primer.

Jedan od osnovnih američkih životnih principa je izobilje u svemu. Treba nahraniti više od 320 miliona ljudi koji su navikli na velike količine svega. Zato hrana u restoranima mora da bude zasitna i da porcije budu velike. U današnje vreme kvalitetna ishrana nije jeftina, posebno u Americi. Kvalitetno voće i povrće koštaju više od mesa koje je puno hormona i antibiotika i koje se stavlja u McDonald's hamburgere. Amerika je takođe poznata po genetski modifikovanom voću i povrću koje je daleko jeftinije od onog koje je nastalo prirodnim putem. Zbog toga je još u vreme Ronalda Regana, kada je smanjen državni budžet za školske obroke, počela praksa da se kečap u školskom obroku ponudi deci umesto povrća. Neki čak tvrde da je tada usvojen zakon kojim je kečap proglašen povrćem, ali to nije tačno. Tačno je da je država dozvolila da se povrće zameni kečapom kao znatno jeftinijom, prerađenom varijantom povrća. A samo jedna kašičica kečapa ima skoro 4 grama šećera.

Iako je Amerika ogromna i izuzetno raznolika zemlja, različita jela koja su nastala ovde nisu postala globalno popularna, osim hamburgera u zemički sa svim dodacima koji je izumeo jedan Teksašanin pred kraj 19. veka. Nedavno sam gledala jednu kulinarsku seriju i bilo mi je veoma interesantno kako je jedan poznati američki kuvar objasnio zašto Amerika nema svoju kuhinju koja bi bila popularna u ostalim delovima sveta. On tvrdi da su najbolja i najkreativnija jela nastala u uslovima siromaštva i nedostataka namirnica, što u Americi od naseljavanja Evropljana do današnjeg dana nije slučaj. Kada ljudi imaju svega u velikim količinama, ne moraju da budu kreativni da bi se prehranili. U Americi nikada nije bilo gladi zahvaljujući ogromnim prostranstvima plodne zemlje i drugim prirodnim bogatstvima.

A onda, naravno, postoji i ono što se ovde naziva specijalnim interesima. Svaka grana privrede lobira za svoje interese pa američki Kongres donosi zakone i pravila koja pogoduju tim specijalnim interesima. Kao što vojno-industrijski kompleks lobira senatore i kongresmene da budu naklonjeni ratovanju, tako i prehrambena industrija lobira za svoje interese. Pre 50 godina prosečni Amerikanac je bio vitak i zdrav. Danas je gojazan i bolestan. Dakle, prehrambena industrija trpa šećer i ostale "zdrave" sastojke u hranu i piće, Amerikanci to jedu, goje se, oboljevaju, a onda im u pomoć priskaču zdravstvo, osiguravajuće kuće i farmaceutska industrija. I svima dobro. Osim onom mučeniku što jede hleb pun šećera, pije gazirana pića i Starbucks kafu koja je puna šećernog sirupa.