Već četvrti put pišem ovaj tekst. Prvi je bio zabavan i ciničan. Drugi gorak i otužan. Treći informativan i distanciran. Nikako da ga završim jer pokušavam da objasnim kako i zašto sam se 24. juna sa mužem i petogodišnjom kćerkicom doselila u Sjedinjene Američke Države. (Obožavam da koristim reči koje više niko ne koristi - umesto "emigrirala" kažem "doselila se".) Sada shvatam da ne treba nikome ništa da objašnjavam. Oni koji su mi prijatelji znaju zašto sam otišla iz Beograda. Oni koji ne znaju ili mi nisu prijatelji ili ih baš briga - što opet znači da mi nisu prijatelji. Dakle, nikakvo objašnjenje nije potrebno.
Prvi utisci, posle više od tri nedelje, su uopšteno pozitivni. Prvi utisci su obično pozitivni. Još uvek smo turisti u ovom gradu, još uvek imamo mnogo toga da otkrijemo, ali ono u šta sam sigurna je da se ovde ne osećam kao stranac iako sam još uvek turista. Tako sam se osećala u ovoj zemlji i ranije kada sam dolazila poslovno i privatno, kada su me interesovali provod, restorani, pozorišne predstave, kulturne znamenitosti i, naravno, shopping. Ovog puta je ipak drugačije. Ovog puta sam došla da živim u zemlji koja je nekada bila "obećana zemlja", zemlja u kojoj je svako mogao da ostvari svoj "američki san". Zemlja koju su nekada skoro svi voleli, a sada je skoro svi mrze, ali ne bi bili baš gadljivi kada bi ih neko pozvao u goste.
A sada ipak kratko objašnjenje. Amerika mi nije potpuno nepoznata zemlja u kulturološkom smislu. Poznati su mi šabloni komunikacije i mnoge druge kulturološke razlike između nas sa Balkana i Amerikanaca. Ipak, s obzirom na to da sam relativno svesno biće sa pristojnim obrazovanjem, s razlogom očekujem kulturni šok. Takođe očekujem da će me ophrvati nostalgija kada prođe prvobitno uzbuđenje.
Ono što sam saznala za tri nedelje je da je ovde sve mnogo jednostavnije nego kod kuće, odnosno u Evropi. Bliski i Daleki Istok neću ni da pominjem kada je u pitanju komplikovanost života. Iznajmili smo stan od jednog prijatelja još dok smo bili u Beogradu, ugovor smo potpisali kada smo stigli. Struju smo bez njegovog prisustva, bez uverenja od lekara, poreske uprave, kupoprodajnih i ostalih ugovora, krštenica i umrlica prebacili na svoje ime samo na osnovu pasoša. Dete smo upisali u državnu školu praktično putem emaila. Da sam nekoj beogradskoj osnovnoj školi poslala email, verovatno bi ga tek nakon propasti ove galaksije, negde u cyberspace-u, pročitao pripadnik neke druge civilizacije.
Mnoge stvari su iznenađujuće jeftine, a neke su čak i besplatne. Veoma me je iznenadilo što se u glavnom gradu zemlje surovog liberalnog kapitalizma u Zoološki vrt se ulazi besplatno. Direktor ovdašnjeg Zoološkog vrta verovatno ne "valja" skupe zaštićene životinjske vrste i nema finu, domaćinski vaspitanu dečicu koja trguju opijatima. Naravno, mnoge druge stvari su izuzetno skupe, a najskuplje su usluge raznih vrsta. Na primer, u restoranima mora da se ostavi napojnica od najmanje 15% jer, kako su mi objasnili, konobari ne primaju platu nego žive od bakšiša. Takođe se priča po gradu da je gradski prevoz veoma skup zbog duboko ukorenjene korupcije na lokalnom nivou.
Moja najveća zamerka, za sada, je hrana. Više niko, ali baš niko, ne može da me ubedi da je priča o hrani na Balkanu mit. Barem što se tiče ukusa. U Americi postoji nekoliko kategorija hrane. Postoji jeftina hrana - brza hrana, meso puno hormona i antibiotika, voće i povrće napravljeno putem genetskog inženjeringa i na ko zna koje druge "prirodne" načine. U drugu grupu bih svrstala hranu koja je slična našoj, ali samo po načinu uzgajanja, a nikako po ukusu - voće i povrće sa pesticidima i meso i proizvodi koji ne potiču baš od životinja koje su "kljucale po bunjištu" ili "pasle travu". Treća kategorija je potpuno organska hrana koja je veoma je skupa i podseća na koru od drveta. Nijedna od ovih vrsta hrane nema ukus na koji sam navikla. U restoranima, posebno u onim sa etničkim kuhinjama, hrana je veoma ukusna ali uvek pomislim da ćemo početi da svetlimo u mraku ili da će nam izrasti još koji ekstremitet zato što služe onu prvu kategoriju hrane. Dobro u svemu tome je što sam za ovo kratko vreme uspela malo da smršam.
Toliko za sada. To be continued...
Prvi utisci, posle više od tri nedelje, su uopšteno pozitivni. Prvi utisci su obično pozitivni. Još uvek smo turisti u ovom gradu, još uvek imamo mnogo toga da otkrijemo, ali ono u šta sam sigurna je da se ovde ne osećam kao stranac iako sam još uvek turista. Tako sam se osećala u ovoj zemlji i ranije kada sam dolazila poslovno i privatno, kada su me interesovali provod, restorani, pozorišne predstave, kulturne znamenitosti i, naravno, shopping. Ovog puta je ipak drugačije. Ovog puta sam došla da živim u zemlji koja je nekada bila "obećana zemlja", zemlja u kojoj je svako mogao da ostvari svoj "američki san". Zemlja koju su nekada skoro svi voleli, a sada je skoro svi mrze, ali ne bi bili baš gadljivi kada bi ih neko pozvao u goste.
A sada ipak kratko objašnjenje. Amerika mi nije potpuno nepoznata zemlja u kulturološkom smislu. Poznati su mi šabloni komunikacije i mnoge druge kulturološke razlike između nas sa Balkana i Amerikanaca. Ipak, s obzirom na to da sam relativno svesno biće sa pristojnim obrazovanjem, s razlogom očekujem kulturni šok. Takođe očekujem da će me ophrvati nostalgija kada prođe prvobitno uzbuđenje.
Ono što sam saznala za tri nedelje je da je ovde sve mnogo jednostavnije nego kod kuće, odnosno u Evropi. Bliski i Daleki Istok neću ni da pominjem kada je u pitanju komplikovanost života. Iznajmili smo stan od jednog prijatelja još dok smo bili u Beogradu, ugovor smo potpisali kada smo stigli. Struju smo bez njegovog prisustva, bez uverenja od lekara, poreske uprave, kupoprodajnih i ostalih ugovora, krštenica i umrlica prebacili na svoje ime samo na osnovu pasoša. Dete smo upisali u državnu školu praktično putem emaila. Da sam nekoj beogradskoj osnovnoj školi poslala email, verovatno bi ga tek nakon propasti ove galaksije, negde u cyberspace-u, pročitao pripadnik neke druge civilizacije.
Mnoge stvari su iznenađujuće jeftine, a neke su čak i besplatne. Veoma me je iznenadilo što se u glavnom gradu zemlje surovog liberalnog kapitalizma u Zoološki vrt se ulazi besplatno. Direktor ovdašnjeg Zoološkog vrta verovatno ne "valja" skupe zaštićene životinjske vrste i nema finu, domaćinski vaspitanu dečicu koja trguju opijatima. Naravno, mnoge druge stvari su izuzetno skupe, a najskuplje su usluge raznih vrsta. Na primer, u restoranima mora da se ostavi napojnica od najmanje 15% jer, kako su mi objasnili, konobari ne primaju platu nego žive od bakšiša. Takođe se priča po gradu da je gradski prevoz veoma skup zbog duboko ukorenjene korupcije na lokalnom nivou.
Moja najveća zamerka, za sada, je hrana. Više niko, ali baš niko, ne može da me ubedi da je priča o hrani na Balkanu mit. Barem što se tiče ukusa. U Americi postoji nekoliko kategorija hrane. Postoji jeftina hrana - brza hrana, meso puno hormona i antibiotika, voće i povrće napravljeno putem genetskog inženjeringa i na ko zna koje druge "prirodne" načine. U drugu grupu bih svrstala hranu koja je slična našoj, ali samo po načinu uzgajanja, a nikako po ukusu - voće i povrće sa pesticidima i meso i proizvodi koji ne potiču baš od životinja koje su "kljucale po bunjištu" ili "pasle travu". Treća kategorija je potpuno organska hrana koja je veoma je skupa i podseća na koru od drveta. Nijedna od ovih vrsta hrane nema ukus na koji sam navikla. U restoranima, posebno u onim sa etničkim kuhinjama, hrana je veoma ukusna ali uvek pomislim da ćemo početi da svetlimo u mraku ili da će nam izrasti još koji ekstremitet zato što služe onu prvu kategoriju hrane. Dobro u svemu tome je što sam za ovo kratko vreme uspela malo da smršam.
Toliko za sada. To be continued...
Ne brini Jeco, nece ti nista izrasti, mi u srednjim godinama smo vec formirani i slobodno uzivaj u fahitas i ostalim djakonijama, koje ovde nisi imala priliku da jedes. Pozdrav od komsije..
ReplyDelete