Jednostavnost američkog života

Skoro svakodnevno primećujem sitne razlike između života u Srbiji i života u Americi. Mada mislim da nije u pitanju samo Srbija nego većina zemalja sveta. Nisam antropolog, odnosno etnolog, ali čini mi se da je u Americi sve mnogo jednostavnije nego u drugim zemljama zbog načina na koji je Amerika nastala. Nacionalne i plemenske države koje imaju dugu istoriju, nastale su prema potrebama, željama i sumanutim hirovima plemenskih vođa, kneževa, kraljeva i careva. Prema tom obrascu u tim državama su se formirale tradicije, navike i običaji koje je napredak civilizacije samo modifikovao ali ne i pojednostavio. Zbog duge istorije, stalnih sukoba sa drugim plemenima, borbe za goli život i borbe protiv poludelih vladara, ljudi koji žive u nacionalnim državama u svom genetskom kodu nose teret intenzivnih i teških emocija, istorijskog nezaborava i nepraštanja. Komplikovane navike i jake emocije život povremeno čine veoma napornim. Ovo se posebno odnosi na balkanske zemlje.

Amerika je nastala iz praktičnih razloga i na veoma praktičan način. Američke zakone nisu pravili kneževi, kraljevi i carevi nego obični ljudi prema potrebama običnih ljudi. I tako je to do današnjeg dana. Naravno, mnogi će reći da su Amerikanci površni i da nemaju iza sebe istoriju. Površni su jer im je život daleko jednostavniji nego ostatku sveta. Površni su zbog toga što se ne opterećuju istorijom nego gledaju u budućnost. Ovde niko petkom uveče u restoranu sa prijateljima ne razgovara o Ratu za nezavisnost (druga polovina 18. veka) ili o Američkom građanskom ratu (druga polovina 19. veka). Ne pričaju čak ni o skorijoj istoriji. Mnogo se više razgovara o tome kako zaraditi pare i kako ih potrošiti.

A sada neki misle: "Naravno, kada su materijalisti." Nisu, verujte mi. Postoje i ovde emocije i prave porodične vrednosti. Ljudi pomažu jedni drugima. Ovde će vam vrlo lako ponuditi da vas odvezu kući ukoliko nemate svoja kola. U kraju kome živimo, koji je u širem centru grada, prolaznici nam se javljaju na ulici. U Beogradu mi se Čovićevi sin i snajka nikada nisu javili iako živimo tri kuće udaljeni jedni od drugih. Ne da mi se nisu javljali nego nisu ni primetili da postojim. Verovatno bi me i zgazili svojim BMW X6 monstrumom da sam im se našla na putu. To je, valjda, od finoće i džetsetizma.

Pošto sam otišla u nekoliko digresija, da se vratim na sitne razlike sa početka teksta. Prvo domaćičke teme. Ovde svaki program za pranje veša u mašini traje 30 minuta, a za sušenje 45 minuta. Kada se veš osuši, lepo ga složim i uopšte ne moram da ga peglam. Dakle, cela procedura traje sat i po. Sada možete da izračunate koliko to isto traje na Balkanu. Oduševljena sam ogromnom sudoperom i onim čudom što melje ostatke hrane u slivniku. Znači, ne moram da prljam ruke i da zamažem kuhinjski pod, kantu za đubre i pola kuhinje da bih eliminisala ostatke hrane iz tanjira i šerpi. Čista ušteda u vremenu i energiji.

Voziti kola u Americi je mnogo jednostavnije nego u Evropi. Prvo - automatski menjač. Znam, može to i kod nas ali nijedan balkanski Šumaher ne bi vozio kola sa automatskim menjačem. Vožnja je daleko uzbudljivija kada se menjaju brzine na svakih 10-tak metara. Posebno je uzbudljivo kada se pred samim semaforom na kome je crveno ubrza da bi se naglo kočilo motorom. Kakav ekstremni sport! Zatim, parking mesta na ulici su na kolovozu, a ne na trotoarima, ogradama, drveću, uz sam zid zgrade i slično. Ovde nikoga ne vidim da se deset minuta uparkirava ili isparkirava. Na raskrsnicama bez semafora svi imaju znak STOP, a prvi kreće onaj koji je prvi stao i tako redom. Ljudima ne pada na pamet da projure kroz raskrsnicu da bi im skočio adrenalin igrajući ruski rulet.

Sigurna sam da ima još mnogo toga što je različito u ovoj zemlji. Ovo su samo moja početna zapažanja. Takođe sam sigurna da neće baš sve biti pozitivno pošto kulturni šok koji očekujem ipak mora jednom da se desi.