Sintagma "Reality Television" bi se mogla prevesti kao "televizija stvarnosti" ili "televizija stvarnog života", ali naravno da ovu sintagmu niko ne prevodi. U srpskom jeziku, a i u bliskim nam komšijskim jezicima, odomaćila se reč "rialiti". I odakle bi drugde poticala ova nova medijska i životna pojava nego iz Amerike? Sjedinjene Američke Države su u svojoj relativno kratkoj istoriji uspele da stvore mnogo dobrih, ali i mnogo krajnje besmislenih i budalastih stvari. I da ih sve veoma uspešno plasiraju širom sveta. Sve je to deo ogromne američke meke moći koja nas već više od pola veka istovremeno oplemenjuje i truje.
Dakle, prvi riality radio i TV program pod nazivom "Queen of a Day" počeo je da se emituje iz Njujorka 1945. godine. Program bi počinjao tako što bi voditelj pitao mahom žensku publiku da li bi neka od njih htela da bude kraljica dana. Dame zainteresovane za kraljevsku titulu bi se prijavile, a voditelj bi ih predstavio i onda bi im postavljao raznorazna pitanja. Međutim, pored uobičajenih pitanja, takmičarke su morale publici da povere svoje finansijske i emotivne probleme. Tako se ogromni auditorijum naslađivao tuđim problemima (sto bismo rekli tuđim "prljavim vešom") ne bi li svoje probleme gurnuo pod tepih. I tako je počelo...
Preskočiću sedam decenija i izneću vam svoja zapažanja o riality programu običnih ljudi - tinejdžera, domaćica, mama i tata, menadžera i svih ostalih koji na svojim profilima na društvenim mrežama nesvesno iznose svoje probleme, komplekse, emotivne i egzistencijalne krize. A da toga, naravno, nisu ni svesni. Dakle, nemam nista protiv kada neko svoje trenutke sreće ili nesreće otvoreno iznese na društvenim mrežama. Isto kao što bi sve to ispričao/ispričala na nekoj večeri ili sedeljci. Sve je to ok. Svi mi imamo potrebu da sa drugima podelimo svoja osećanja i misli. To je upravo ono što ja radim dok pišem ovaj tekst. Ali mi nisu jasni oni koji imaju iluziju da putem riality takozvanog života na društvenim mrežama zaista žive svoje živote.
Na primer, jedna moja Facebook prijateljica i bivši poslovni kontakt, počela je pre izvesnog vremena na svoj profil da stavlja veliki broj obaveštenja koja su bila veoma raznolika i potpuno šizofrena. Tu damu sam u svojoj glavi stavljala u kategoriju "nevladine organizacije i borci za ljudska prava". Ona je odjednom iz te kategorije uletela u grupu "očajne domaćice" i "poludele klimakterične žene". Nemojte me pogrešno shvatiti. Nemam ništa protiv ne-očajnih domaćica i ne-poludelih klimakteričnih žena. Prvo sam bila, a drugo ću uskoro biti. Ono što me je iznenadilo i prilično zamorilo bili su njeni "selfiji" u haljinicama tri broja manjim nego što joj priliči, fotografije na kojima sprema romantične večere za nepostojece frajere, fotografije u pižami posle buđenja, komentari da je "super riba", da je "spremna da osvoji Beograd" i slično. Iako nisam upoznata sa bračno-partnerskim statusom dotične dame, moja procena je da se rastala od muža ili je raskinula sa partnerom pa sada hoće da mu pokaže sta je izgubio.
Drugi "slučaj" je takođe moj bivši poslovni kontakt. Jedan lepo vaspitan dečko koji je odmah posle diplomiranja postao menadžer u nekoj stranoj firmi. Baš sam pomislila kako je to dete fino i kako mu menadžersko-japijevski status nije udario u glavu kad shvatih da se sa njim nešto čudno dešava. Jednog dana je samo počeo na Facebook da "lepi" svoje fotografije sa raznih jet-set događaja, uglavnom u društvu razgolićenih promoterki alkoholnih pića i cigareta. Slike su bile propraćene komentarima u stilu "alaj sam dobar frajer". Moj zaključak je da ga je devojka ostavila pa se svojski trudio da je napravi ljubomornom. Sa promoterkama.
I tako se povremeno, potpuno nevoljno nađem u situaciji da budem publika nekog intimnog riality programa i da donosim sud o tome šta se nekome događa, a neće to otvoreno da pokaže. Društvene mreže i riality programi su nam stvorili iluziju da živimo svoje živote u stvarnom vremenu i prostoru i sa stvarnim ljudima, a da pritom uopšte ne živimo. Društvene mreže su sjajno sredstvo komunikacije, posebno kada ste daleko od svojih milih i dragih, ali ne bi trebalo da budu zamena za pravo druženje uz kafu ili čašu vina. A riality programi zbog svoje bizarnosti i idiotluka predstavljaju veliku opasnost za generacije i generacije koje neće biti u stanju da razluče život od imitacije života.
Dakle, prvi riality radio i TV program pod nazivom "Queen of a Day" počeo je da se emituje iz Njujorka 1945. godine. Program bi počinjao tako što bi voditelj pitao mahom žensku publiku da li bi neka od njih htela da bude kraljica dana. Dame zainteresovane za kraljevsku titulu bi se prijavile, a voditelj bi ih predstavio i onda bi im postavljao raznorazna pitanja. Međutim, pored uobičajenih pitanja, takmičarke su morale publici da povere svoje finansijske i emotivne probleme. Tako se ogromni auditorijum naslađivao tuđim problemima (sto bismo rekli tuđim "prljavim vešom") ne bi li svoje probleme gurnuo pod tepih. I tako je počelo...
Preskočiću sedam decenija i izneću vam svoja zapažanja o riality programu običnih ljudi - tinejdžera, domaćica, mama i tata, menadžera i svih ostalih koji na svojim profilima na društvenim mrežama nesvesno iznose svoje probleme, komplekse, emotivne i egzistencijalne krize. A da toga, naravno, nisu ni svesni. Dakle, nemam nista protiv kada neko svoje trenutke sreće ili nesreće otvoreno iznese na društvenim mrežama. Isto kao što bi sve to ispričao/ispričala na nekoj večeri ili sedeljci. Sve je to ok. Svi mi imamo potrebu da sa drugima podelimo svoja osećanja i misli. To je upravo ono što ja radim dok pišem ovaj tekst. Ali mi nisu jasni oni koji imaju iluziju da putem riality takozvanog života na društvenim mrežama zaista žive svoje živote.
Na primer, jedna moja Facebook prijateljica i bivši poslovni kontakt, počela je pre izvesnog vremena na svoj profil da stavlja veliki broj obaveštenja koja su bila veoma raznolika i potpuno šizofrena. Tu damu sam u svojoj glavi stavljala u kategoriju "nevladine organizacije i borci za ljudska prava". Ona je odjednom iz te kategorije uletela u grupu "očajne domaćice" i "poludele klimakterične žene". Nemojte me pogrešno shvatiti. Nemam ništa protiv ne-očajnih domaćica i ne-poludelih klimakteričnih žena. Prvo sam bila, a drugo ću uskoro biti. Ono što me je iznenadilo i prilično zamorilo bili su njeni "selfiji" u haljinicama tri broja manjim nego što joj priliči, fotografije na kojima sprema romantične večere za nepostojece frajere, fotografije u pižami posle buđenja, komentari da je "super riba", da je "spremna da osvoji Beograd" i slično. Iako nisam upoznata sa bračno-partnerskim statusom dotične dame, moja procena je da se rastala od muža ili je raskinula sa partnerom pa sada hoće da mu pokaže sta je izgubio.
Drugi "slučaj" je takođe moj bivši poslovni kontakt. Jedan lepo vaspitan dečko koji je odmah posle diplomiranja postao menadžer u nekoj stranoj firmi. Baš sam pomislila kako je to dete fino i kako mu menadžersko-japijevski status nije udario u glavu kad shvatih da se sa njim nešto čudno dešava. Jednog dana je samo počeo na Facebook da "lepi" svoje fotografije sa raznih jet-set događaja, uglavnom u društvu razgolićenih promoterki alkoholnih pića i cigareta. Slike su bile propraćene komentarima u stilu "alaj sam dobar frajer". Moj zaključak je da ga je devojka ostavila pa se svojski trudio da je napravi ljubomornom. Sa promoterkama.
I tako se povremeno, potpuno nevoljno nađem u situaciji da budem publika nekog intimnog riality programa i da donosim sud o tome šta se nekome događa, a neće to otvoreno da pokaže. Društvene mreže i riality programi su nam stvorili iluziju da živimo svoje živote u stvarnom vremenu i prostoru i sa stvarnim ljudima, a da pritom uopšte ne živimo. Društvene mreže su sjajno sredstvo komunikacije, posebno kada ste daleko od svojih milih i dragih, ali ne bi trebalo da budu zamena za pravo druženje uz kafu ili čašu vina. A riality programi zbog svoje bizarnosti i idiotluka predstavljaju veliku opasnost za generacije i generacije koje neće biti u stanju da razluče život od imitacije života.
No comments:
Post a Comment