Brojim. Ne znam da li ću u nekom trenutku prestati da brojim. Tako je to kada se čovek preseli negde na izvesno vreme. Ili barem misli da je na izvesno vreme. Naravno, svest o tom izvesnom vremenu me sprečava da zemlju u kojoj sada živim posmatram kao svoju prvu ili drugu domovinu i da prihvatim neki novi identitet. Još jedna okolnost utiče na to da mi prihvatanje novog identiteta ide teško ili uopšte ne ide, a to je činjenica da sam se u Ameriku doselila u svojoj 44. godini. Mnogo je lakše kada se dođe sa manje godina. Došla sam ovamo u drugoj polovini svog života kao već potpuno formirana ličnost sa "bagažom".
Sinoć mi je ničim izazvano palo napamet da mesecima ne pomislim na svog oca koji je umro šest meseci posle mog preseljenja ovamo. Ovde me ništa ne podseća na mog tatu. Živim na 7609 km vazdušne udaljenosti od Beograda. I ovde me ništa, ama baš ništa ne može podsetiti na njega. A rutina života melje sećanja. Onda sam pomislila da se ni beogradskih prijatelja više ne setim često, da im sve ređe šaljem poruke, da se sve ređe dopisujem sa njima. Viđam ih na Facebook-u pa valjda mislim da ne moram da ih pitam, onako ljudski i van svetlosti pozornice, kako su. I to me baš rastužilo.
Letos, pred put u Beograd, kada je bilo tačno tri godine od velikog preseljenja, sve mi je u Vašingtonu bilo grozno. Sve mi je bilo mrsko. Jedva sam čekala da ne vidim sve ove ljude kojima sam okružena. Onda sam se u Beogradu videla sa familijom, prijateljima, a i sa poznanicima koje sam sretala po centru grada. Moja kćerka, koja "perfektno" govori srpski, je posle desetog slučajnog nabasavanja na ulici rekla: "Mama, you were famous." Nije mama slavna nego je to tako kod nas. Sve je bilo baš lepo, svi susreti, priče, doživljaji. Ali me je nešto baš zabolelo: shvatila sam da više tamo baš i ne pripadam. Ljudi pričaju o ličnostima i događajima sa kojima nisam u toku, potrebno je da mi objasne ko je ko, šta, gde, kako i zašto. Nisam dovoljno informisana da bih konstruktivno učestvovala u razgovoru. Više ne mogu da pratim ni političare, glumce, pevače, razna događanja, nove restorane i klubove, a kamoli čaršijske priče.
I to boli. Nisam više akter ili posmatrač tih priča. Sada sam outsider. Jedino što mogu je da pričam kako je meni i mojoj porodici u Americi i da pitam kako je njima u Srbiji. "У нас так. Как у вас?" (Ovo je iz nekog ruskog filma ili TV programa.) A čini mi se da nisam ni akter bilo čega ovde gde živim. Osim što imam posao, vozim se metroom i viđam se sa takozvanim prijateljima jednom u šest meseci. U Americi ljudi koriste imenicu "prijatelj" tamo gde bismo mi na Balkanu upotrebili "poznanik". Ovo je, mislim, zbog toga što niko nema vremena da se sa nekim druži svaki 2-3 dan i da zove svoju prijateljicu u 11 uveče da se ispričaju. U Vašingtonu, gde su svi veoma busy, takozvani prijatelji vam se ne javljaju na telefon. Morate putem poruka da zakažete telefonski razgovor. Uskoro ću zakazivati i najavljivati slanje SMS poruka da upozorim ljude jer, ne daj Bože, da ih prekinem u nečem važnom što rade. Kao, na primer, dok na Facebook kače slike o svom glamuroznom životu ili dok se virtuelno druže sa nekim u Papua Novoj Gvineji.
Dakle, posle tri i po godine definitivno nisam nigde i nisam ništa što bi se moglo okarakterisati kao ovo ili ono. Nekada je moj identitet bio beogradski. Nekada sam bila Beograđanka. Sada nemam identitet. Mislim da je moj identitet negde na visini od 12 hiljada kilometara na 3804,5 kilometru između dve tačke koje ni na koji način nisu povezane. Pitam se koliko dugo će to biti tako. I nastavljam da brojim.
No comments:
Post a Comment