Rodila sam se i živela u Beogradu, glavnom gradu nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije. Ne, nije "Siberia" ili "Syria" nego "Serbia". It's the former Yugoslavia. Tito, Milosevic... Živela sam tri godine u Bejrutu, glavnom gradu Libana. Mnogi Liban mešaju sa Libijom. Liban je mala zemlja na blisko-istočnom Mediteranu, okružena Sirijom i Izraelom, a Libija je velika zemlja na severu Afrike. Sada živim u Vašingtonu, glavnom gradu Amerike.
Samo grad i zemlju rođenja nisam birala. I ne žalim se. Volim Beograd, volim svoje detinjstvo i ranu mladost u SFRJ: Ne volim baš 90-te, ali moram priznati da se tih godina nisam baš napatila (kao neki). Volim vreme posle 2000. godine i volim što sam od svih gradova sveta koje sam obišla baš u Beogradu srela svog "princa na belom konju".
Bejrut i Vašington sam izabrala, svesno i bez prinude, ali uz pomoć sticaja okolnosti. Ne mogu da izbegnem poređenja i pitam se šta li misle oni koji su živeli u deset ili više zemalja. Sada, kada živim u Vašingtonu, stalno mi kroz glavu prolaze slike i situacije koje sam doživela u Beogradu ili Bejrutu. Stalno analiziram i vagam - šta i gde je bolje ili gore, lepše ili ružnije, prijatnije ili neprijatnije.
Čista banalnost - shopping. Beograd: U poslednjih 10-15 godina prodavačice i prodavci su uglavnom ljubazni, ponekad vas čak smore svojim tužnim životnim pričama, posebno ako su u pitanju radnje u koje odlazite svakodnevno. Kada sam odrastala u Beogradu, prodavačice (uvek žene) i njihovi šefovi (skoro po pravilu muškarci) uglavnom su bili namrgođeni. Slika druga Tita iznad u pozadini. Žene u borosanama, obavezno. Bejrut: Neljubazne i nadmene prodavačice. Nakićene i "doterane" uglavnom kao pevaljke sa Ibarske magistrale. Ljubazne samo ako im dođe neko ko je više nakićen od njih. Nikada ne pomisle da neko u farmerkama i patikama može da ima mnogo para za shopping. Vašington: Ljubazni i distancirani prodavci i prodavačice. Polome se da vas usluže, a kada vas usmere u pravcu kase ne kažu vam ni "thank you, goodbye". Nemaju vremena jer se već kao kopci ustremljuju ka sledećoj mušteriji. Rade ljudi na procenat.
Javni prevoz. Beograd: Ne znam da li je u poslednjih par godina bolje ili gore nego pre. U svakom slučaju je bolje nego pre 20 ili 30 godina. (Jeste, sećam se i tog vremena.) Sada su autobusi bolji i idu češće nego tada. Metro u potencijalu već dobrih 30 godina sa slabim izgledima da ikada zaživi. Bejrut: Javni prevoz ne postoji. Pojedinci voze strašne kombije kojima prevoze ljude slabog imovinskog stanja. U takav javni prevoz, moram priznati, nikada nisam ušla. Znam samo da je jeftin. Metro niko ni ne pominje. Uništili su železnicu i tramvajske šine koje su im Francuzi ostavili. Ali zato imaju grandiozni plan da izgrade stazu za trke Formule 1 negde u planinama Libana. Vašington: Metro i autobusi čisti, malo olinjali, relativno tačni. Prevoz baš skup.
Lična higijena. Beograd: Lična higijena građana pod velikim znakom pitanja. Kao da dosta ljudi živi ispod mosta, a ne u stanovima dobijenim preko firmi još u vreme komunizma. Ponekad vam u susret na ulici ide doterana žena ili muškarac. Vidite fino stvorenje i ne izvedete preventivno dahovanje, odnosno zatvaranje nosa bez ruku. A onda vas onesvesti vonj kakav se retko gde može osetiti. Bejrut: Tamo niko ne vonja. Vruće je kao u grotlu, vlažno kao na dnu mora, vazduh se seče nožem, ali niko vas ne zapahne miomirisima. Ovo sigurno ne očekuju oni koji imaju higijenske predrasude o Arapima. Vašington: Naravno u glavnom gradu Amerike niko ne emituje nehigijenske talase. Amerikanci, čak i oni najsiromašniji, se kupaju najmanje jednom dnevno. Ni beskućnici koji spavaju po autobuskim stanicama po gradu nisu okruženi oblakom smrada.
Međuljudski odnosi (samo jedan aspekt). Beograd: Veze i poznanstva čine čuda. Ali nemojte zaboraviti da negujete svoje veze i poznanstva. (Ja to nisam znala pa sam morala da odem.) U Beogradu ne možete nekome da se javite posle 10 godina i da tražite informaciju, pomoć ili savet. "A gde si ti poslednjih 10 godina? Što se ne javljaš?" Posle ovoga ne očekujte mnogo. Bejrut: Tamo takozvana "wasta" znači sve u životu. Ovo nije ono što mi nazivamo "vezom". Ovo je mnogo više od toga. Naravno, wasta zavisi od toga kom plemenu pripadate. Vaša wasta ne samo da će vas zaposliti, nego će vas godinama štititi od toga da, ne daj Bože, radite. Wasta-u mogu da imaju samo domaći. Stranci su potpuni outsider-i iliti ništice. Vašington: U glavnom gradu Amerike je sve prividno vrlo fer i transparentno, ali "pomoć prijatelja" nikada nije na odmet. U suštini, preporuka znači mnogo. Jedino što Amerikancima možete slobodno da se javite posle 10 godina pauze. Nikada vam neće zameriti zbog toga što se niste javljali. Učiniće ono što mogu da vam pomognu ili će vam otvoreno reći da ne mogu ništa da učine. Fair enough!
Samo grad i zemlju rođenja nisam birala. I ne žalim se. Volim Beograd, volim svoje detinjstvo i ranu mladost u SFRJ: Ne volim baš 90-te, ali moram priznati da se tih godina nisam baš napatila (kao neki). Volim vreme posle 2000. godine i volim što sam od svih gradova sveta koje sam obišla baš u Beogradu srela svog "princa na belom konju".
Bejrut i Vašington sam izabrala, svesno i bez prinude, ali uz pomoć sticaja okolnosti. Ne mogu da izbegnem poređenja i pitam se šta li misle oni koji su živeli u deset ili više zemalja. Sada, kada živim u Vašingtonu, stalno mi kroz glavu prolaze slike i situacije koje sam doživela u Beogradu ili Bejrutu. Stalno analiziram i vagam - šta i gde je bolje ili gore, lepše ili ružnije, prijatnije ili neprijatnije.
Čista banalnost - shopping. Beograd: U poslednjih 10-15 godina prodavačice i prodavci su uglavnom ljubazni, ponekad vas čak smore svojim tužnim životnim pričama, posebno ako su u pitanju radnje u koje odlazite svakodnevno. Kada sam odrastala u Beogradu, prodavačice (uvek žene) i njihovi šefovi (skoro po pravilu muškarci) uglavnom su bili namrgođeni. Slika druga Tita iznad u pozadini. Žene u borosanama, obavezno. Bejrut: Neljubazne i nadmene prodavačice. Nakićene i "doterane" uglavnom kao pevaljke sa Ibarske magistrale. Ljubazne samo ako im dođe neko ko je više nakićen od njih. Nikada ne pomisle da neko u farmerkama i patikama može da ima mnogo para za shopping. Vašington: Ljubazni i distancirani prodavci i prodavačice. Polome se da vas usluže, a kada vas usmere u pravcu kase ne kažu vam ni "thank you, goodbye". Nemaju vremena jer se već kao kopci ustremljuju ka sledećoj mušteriji. Rade ljudi na procenat.
Javni prevoz. Beograd: Ne znam da li je u poslednjih par godina bolje ili gore nego pre. U svakom slučaju je bolje nego pre 20 ili 30 godina. (Jeste, sećam se i tog vremena.) Sada su autobusi bolji i idu češće nego tada. Metro u potencijalu već dobrih 30 godina sa slabim izgledima da ikada zaživi. Bejrut: Javni prevoz ne postoji. Pojedinci voze strašne kombije kojima prevoze ljude slabog imovinskog stanja. U takav javni prevoz, moram priznati, nikada nisam ušla. Znam samo da je jeftin. Metro niko ni ne pominje. Uništili su železnicu i tramvajske šine koje su im Francuzi ostavili. Ali zato imaju grandiozni plan da izgrade stazu za trke Formule 1 negde u planinama Libana. Vašington: Metro i autobusi čisti, malo olinjali, relativno tačni. Prevoz baš skup.
Lična higijena. Beograd: Lična higijena građana pod velikim znakom pitanja. Kao da dosta ljudi živi ispod mosta, a ne u stanovima dobijenim preko firmi još u vreme komunizma. Ponekad vam u susret na ulici ide doterana žena ili muškarac. Vidite fino stvorenje i ne izvedete preventivno dahovanje, odnosno zatvaranje nosa bez ruku. A onda vas onesvesti vonj kakav se retko gde može osetiti. Bejrut: Tamo niko ne vonja. Vruće je kao u grotlu, vlažno kao na dnu mora, vazduh se seče nožem, ali niko vas ne zapahne miomirisima. Ovo sigurno ne očekuju oni koji imaju higijenske predrasude o Arapima. Vašington: Naravno u glavnom gradu Amerike niko ne emituje nehigijenske talase. Amerikanci, čak i oni najsiromašniji, se kupaju najmanje jednom dnevno. Ni beskućnici koji spavaju po autobuskim stanicama po gradu nisu okruženi oblakom smrada.
Međuljudski odnosi (samo jedan aspekt). Beograd: Veze i poznanstva čine čuda. Ali nemojte zaboraviti da negujete svoje veze i poznanstva. (Ja to nisam znala pa sam morala da odem.) U Beogradu ne možete nekome da se javite posle 10 godina i da tražite informaciju, pomoć ili savet. "A gde si ti poslednjih 10 godina? Što se ne javljaš?" Posle ovoga ne očekujte mnogo. Bejrut: Tamo takozvana "wasta" znači sve u životu. Ovo nije ono što mi nazivamo "vezom". Ovo je mnogo više od toga. Naravno, wasta zavisi od toga kom plemenu pripadate. Vaša wasta ne samo da će vas zaposliti, nego će vas godinama štititi od toga da, ne daj Bože, radite. Wasta-u mogu da imaju samo domaći. Stranci su potpuni outsider-i iliti ništice. Vašington: U glavnom gradu Amerike je sve prividno vrlo fer i transparentno, ali "pomoć prijatelja" nikada nije na odmet. U suštini, preporuka znači mnogo. Jedino što Amerikancima možete slobodno da se javite posle 10 godina pauze. Nikada vam neće zameriti zbog toga što se niste javljali. Učiniće ono što mogu da vam pomognu ili će vam otvoreno reći da ne mogu ništa da učine. Fair enough!
No comments:
Post a Comment