Deca i roditelji

U čemu je razlika? U temperamentu. Mislila sam da su u pitanju sedativi (tako je kada cinizam progovori iz mene), ali se ipak radi o temperamentu. Balkanske mame će u potpunosti razumeti o čemu pričam. Kada se kreće iz parkića ili sa rođendana američke mame i tate samo kažu "it's time to go", a američka deca, u najvećem broju slučajeva, kreću kao po komandi, bez pogovora. Roditelji sa Balkana i na Balkanu sa punim pravom očekuju jednu od navedenih reakcija ili sve sukcesivno: a) ignorisanje ili privremena gluvoća, b) "još 5 minuta, molim te", c) "NEEEEĆUUUU!!!!!", d) bežanje u drugi kraj parkića, e) plač i urlanje.

Gledam kako roditelji sa decom hodaju ulicom. Mada, iskreno rečeno, retko i hodaju. Obično se voze kolima. Vrlo često ćete videti decu kako poslušno i mirno hodaju pored roditelja. Takođe ćete vrlo često videti kako se deca starija od tri godine voze u kolicima. Kada sam prvih par puta videla školsku decu u kolicima, pomislila sam da su, Bože me oprosti, invalidi. Samo mi nije jasno zašto se tako velika i zdrava deca voze u kolicima. Ili ih mrzi da hodaju ili ih roditelji tako lakše drže pod kontrolom. Moje dete trči po ulici kao da ima raketu u guzi. Pre neki dan je jedna mlada žena htela da zove policiju jer je moja kćerka trčala i poskakivala nekih pet metara ispred mene dok sam ja vukla kese iz samoposluge. Mislila žena da je dete samo na ulici.

Bile smo pre nekoliko dana u obližnjoj biblioteci na projekciji Diznijevog filma. Lepa, mala sala, sedelo se i ležalo po podu. Došlo je dosta dece uzrasta od jedne do 6-7 godina sa roditeljima. Jedino smo jedna Kineskinja i ja imale fizički kontakt sa svojom decom tokom trajanja filma. Ili su nam deca sedela u krilu, ili su se naslanjala na nas, ili smo ih mazile, ili smo ih gladile po kosi. Amerikanci i njihova dečica su sedeli jedni pored drugih, roditelji su pomogli deci oko sokića i grickalica i svako je za sebe mirno sedeo i gledao film održavajući netaknutim svoj lični prostor (personal space). Što se mene tiče, kada sam sa svojom kćerkom uglavnom nemam prava na lični prostor - sedi mi u krilu, u zagrljaju, njeno nasmejano ili uplakano lice mi je skoro uvek u vidnom polju, stalno me nešto zapitkuje (posebno kada razgovaramo sa nekim) i kači se po meni kao majmunče. Mislim da se ovo odnosi i na mnoge druge balkanske mame.

Ovde je, inače, odnos nepoznatih ljudi prema deci krajnje osetljivo pitanje. Jedan otac nam je ispričao da je pre izvesnog vremena u parkić došla petogodišnja devojčica potpuno sama. On je znao dete od ranije i znao je da mala živi u blizini, ali mu je bilo čudno što je potpuno sama. Grupa žena u parkiću je htela odmah da zove policiju. On ih je zamolio da to ne čine, rekao je da zna devojčicu i malo smirio strasti. Uskoro je stigla njena starija sestra koja je dobila zadatak da pazi na sestricu. Pre nego što je sestra stigla, on je pomislio da devojčicu odvede do njene kuće, ali je odustao da ne bi napravio problem sam sebi, odnosno da njeni roditelji ne bi pozvali policiju.

Danas sam bila sa svojom kćerkicom u parkiću, ja sedela na klupi, ona se igrala na nekoj od sprava. Dotrčala je do mene i tražila da joj pomognem jer ju je "ona tamo teta nešto pitala", a moja kćerka ne razume engleski. Ja odem do žene i sa osmehom objasnim da moja kćerka ne razume engleski i da, ukoliko ju je nešto pitala, kaže meni. Sirota žena se istraumirala. Mislila je da ja mislim da ona nešto neprimereno govori mom detetu. Izvinjavala se ona meni, izvinjavala se ja njoj. Ne zna se kojoj od nas dve je bilo neprijatnije.

I nikako, nikako ne smete nepoznatoj deci da nudite da jedu ono što dajete svom detetu, ma koliko vas gledali kao gladni, tužni kučići.