Još pre nego što smo se preselili u Vašington, kada smo saznali našu buduću adresu, kontaktirala sam državnu osnovnu školu kojoj pripadamo po adresi stanovanja. Možda sam već pomenula da sam, uprkos vremenskoj razlici od šest sati, dobila odgovor u roku od samo nekoliko sati. Trebalo je popuniti formulare koje sam pronašla na Internet stranici institucije koja bi bila pandan ministarstvu za (školsko) obrazovanje. Bila sam oduševljena kada sam saznala da prihvataju lekarsko i zubarsko uverenje iz Srbije, tako da nismo morali odmah po dolasku da vodimo kćerku na raznorazne kontrole i pretrage. Ovo bi bilo još dodatno komplikovano i veoma skupo zbog toga što nemamo američko zdravstveno osiguranje. Doduše, nema ga ni veliki broj Amerikanaca. To je ovde, inače, jedan veoma egzotičan sport. Ali o tome nekom drugom prilikom.
U Americi se u osnovnu školu, odnosno u predškolsko, kreće sa pet ili šest godina u zavisnosti od meseca u kome je dete rođeno. Za moj ukus je to malo rano, ali ja sam žena koja je dete dobila u poprilično "zrelim" godinama i previše brinem što možete slobodno da shvatite kao "poludela majka koja je razmazila svoju kćerku i koja će je tretirati kao bebu i kroz 15 godina". Dakle, mislim da je to prerano za polazak u školu, a po nekim pitanjima i pomalo surovo.
Nekoliko dana posle dolaska u Vašington, posetili smo školu gde nas je izuzetno ljubazna dama, koja je zadužena za upis novih đaka, provela kroz školu i objasnila detalje oko upisa. Škola je počela poslednje nedelje avgusta, a pre toga smo išli na "otvorena vrata" kada smo upoznali učiteljicu i posetili učionicu u kojoj će biti naša kćerka. Pre početka škole bio je i takozvani "beautification day" kada smo išli u školu da bismo pomogli u poslednjim pripremama za početak nastave. Prvog dana škole imali smo samo roditeljski sastanak, a tek dva dana kasnije počela je redovna nastava. Tog dana predveče išli smo i na BBQ (roštilj) u školskom dvorištu. Svrha ovog prijatnog i korisnog događaja bila je da se roditelji i deca bolje upoznaju na samom početku školske godine.
Moja kćerka ne razume i ne govori engleski. Doveli smo je ovde i upisali u školu, što smo po zakonu obavezni da učinimo, i mene prilično grize savest zbog toga što ide u školu u kojoj nikoga ne razume i ne može da kaže šta misli, oseća i šta joj je potrebno. Naravno, sigurna sam da će za mesec dana savladati osnovnu predškolsku konverzaciju. Pred prvi školski dan naučili smo je da na engleskom kaže "I need to go to toillet" i ona je tog dana ovu rečenicu stalno ponavljala u strahu da će je zaboraviti. Tog dana sam je vodila u šetnju, malo smo išle po prodavnicama i vozile se autobusom i ona je neprekidno izgovarala ovu rečenicu na sav glas. Ljudi su me u čudu gledali što ignorišem zahtev petogodišnjeg deteta da ide u toalet.
Kao što sam već rekla, ja sam poludela majka koja svoje petogodišnje dete nije osposobila za život u Americi. Moja kćerka ne zna sama da se obuče i svuče, da obuje cipele, da se obriše kada ide u toalet, itd. Ono što sam saznala drugog dana škole i zbog čega me je uhvatila panika, je da učiteljice nikako ne smeju da pomažu đacima u ovim poduhvatima jer ne smeju da dodiruju decu. Kada sam pitala učiteljicu da li pomažu deci kada idu u toalet da obave onu "veliku stvar", rekla mi je: "No, we do not touch them." Kaže: "Čak i ako se skroz umažu, samo im damo rezervnu odeću. Moraju sami da se očiste i presvuku." Ups!
U Americi se u osnovnu školu, odnosno u predškolsko, kreće sa pet ili šest godina u zavisnosti od meseca u kome je dete rođeno. Za moj ukus je to malo rano, ali ja sam žena koja je dete dobila u poprilično "zrelim" godinama i previše brinem što možete slobodno da shvatite kao "poludela majka koja je razmazila svoju kćerku i koja će je tretirati kao bebu i kroz 15 godina". Dakle, mislim da je to prerano za polazak u školu, a po nekim pitanjima i pomalo surovo.
Nekoliko dana posle dolaska u Vašington, posetili smo školu gde nas je izuzetno ljubazna dama, koja je zadužena za upis novih đaka, provela kroz školu i objasnila detalje oko upisa. Škola je počela poslednje nedelje avgusta, a pre toga smo išli na "otvorena vrata" kada smo upoznali učiteljicu i posetili učionicu u kojoj će biti naša kćerka. Pre početka škole bio je i takozvani "beautification day" kada smo išli u školu da bismo pomogli u poslednjim pripremama za početak nastave. Prvog dana škole imali smo samo roditeljski sastanak, a tek dva dana kasnije počela je redovna nastava. Tog dana predveče išli smo i na BBQ (roštilj) u školskom dvorištu. Svrha ovog prijatnog i korisnog događaja bila je da se roditelji i deca bolje upoznaju na samom početku školske godine.
Moja kćerka ne razume i ne govori engleski. Doveli smo je ovde i upisali u školu, što smo po zakonu obavezni da učinimo, i mene prilično grize savest zbog toga što ide u školu u kojoj nikoga ne razume i ne može da kaže šta misli, oseća i šta joj je potrebno. Naravno, sigurna sam da će za mesec dana savladati osnovnu predškolsku konverzaciju. Pred prvi školski dan naučili smo je da na engleskom kaže "I need to go to toillet" i ona je tog dana ovu rečenicu stalno ponavljala u strahu da će je zaboraviti. Tog dana sam je vodila u šetnju, malo smo išle po prodavnicama i vozile se autobusom i ona je neprekidno izgovarala ovu rečenicu na sav glas. Ljudi su me u čudu gledali što ignorišem zahtev petogodišnjeg deteta da ide u toalet.
Kao što sam već rekla, ja sam poludela majka koja svoje petogodišnje dete nije osposobila za život u Americi. Moja kćerka ne zna sama da se obuče i svuče, da obuje cipele, da se obriše kada ide u toalet, itd. Ono što sam saznala drugog dana škole i zbog čega me je uhvatila panika, je da učiteljice nikako ne smeju da pomažu đacima u ovim poduhvatima jer ne smeju da dodiruju decu. Kada sam pitala učiteljicu da li pomažu deci kada idu u toalet da obave onu "veliku stvar", rekla mi je: "No, we do not touch them." Kaže: "Čak i ako se skroz umažu, samo im damo rezervnu odeću. Moraju sami da se očiste i presvuku." Ups!
Mnogo toga o Americi sam naučila čitajući knjigu "Moramo da razgovaramo o Kevinu" od Lajnoel Šrajver. Ovo o nedodirivanju je samo jedna od stvari. Svaki put kad čitam neki od tvojih tekstova, potpuno mogu da se zamislim u toj situaciji i pitam se šta bih radila i kako bih se osećala.
ReplyDeleteSvaka čast na hrabrosti.