Prvo i osnovno, moj posao je takav da u potpunosti odgovara mom prethodnom iskustvu. Bilo je potrebno godinu dana da nađem odgovarajući posao, ali vredelo je čekati i raditi druge, dosadnije stvari zarad ovoga što sada radim. U Beogradu sam u svom pred-prethodnom životu radila na programima kulturne, obrazovne i profesionalne razmene u Američkoj ambasadi. Posle tog posla za mene više tamo nije bilo mesta. Ovde radim u organizaciji koja je partner State Department-a u oblasti programa profesionalne razmene. Dakle, ono što sam nekada radila s jedne strane Atlantika, sada radim sa druge strane. Da li sam takav posao mogla da nađem u Beogradu, a da se ne vratim u ambasadu? Nisam, jer takav posao tamo ne postoji.
Drugo, u profesionalnom smislu sky is the limit. Niko, ali baš niko mi ne može oduzeti pravo da napredujem i da imam sve bolji, interesantniji, sadržajniji i bolje plaćeni posao. Partijci, kumovi, švalerke i prostitutke, primitivci, zaštićeni, povlašćeni, nedotupavni, sitne duše i ostali likovi nemaju nikakve veze sa mojim poslom i sa time da li ću biti uspešna ili ne. To samo i isključivo od mene zavisi i od moje sposobnosti ili nesposobnosti. Ovde je sasvim normalno da, posle obavljenih intervjua, dobijete ponudu za posao od čoveka koji zna manje od vas o oblasti za koju ste vi stručni, a biće vam šef. Upravo zato vam i nudi posao - zato što on to ne zna i potreban mu je neko kao vi da bi cela priča bila uspešnija. Dakle, niko me se ne plaši jer znam nešto više od nje ili njega.
Treće, ne postoji glupo pitanje i ne postoji ideja koju ne mogu ili ne treba da iznesem. Svako svakoga poštuje ili barem odlično glumi da poštuje. Na poslu nema mesta emocijama ni u kriznim situacijama. (Iskreno rečeno, emocije ne igraju bitnu ulogu ni u nekim drugim segmentima života, ali to sada nije moja tema.) U procesu procene mog rada od strane mojih pretpostavljenih rečeno mi je da sama odredim ciljeve koje želim da postignem u ovoj godini. Te ciljeve sam odredila više na osnovu onoga što želim da postignem za sebe lično, a manje za organizaciju u kojoj radim. Svaki put kada uradim i postignem nešto novo, pomislim kako će to odlično da se uklopi u moju biografiju za neki budući, bolji posao.
Četvrto, moj poslodavac me podstiče da se u radno vreme bavim stvarima koje me lično interesuju jer smatra da to doprinosi mom profesionalnom i ličnom razvoju što lančano doprinosi razvoju organizacije u kojoj radim. Pošto su moja opšta i akademska interesovanja usmerena ka američkoj spoljnoj politici, a posebno odnosima Amerike i Rusije, Vašington je idealno mesto gde imam priliku da barem jednom nedeljno prisustvujem predavanjima i razgovorima o ovim temama i da čujem ljude do čijih sam tekstova i knjiga nekada jedva dolazila. Na primer, pre dve nedelje bila sam pozvana na ručak u Univerzitetski klub gde je govorio ruski ambasador o odnosima između Rusije i Amerike. Posle tri dana sam bila u Atlantskom savetu gde je grupa analitičara i novinara govorila o desničarskim pokretima u Evropi koji su u bliskoj vezi sa ruskim režimom. Prošle nedelje u Kenan institutu sam slušala dva ruska i dva američka teoretičara koji su govorili o tome kako Amerikanci i Rusi vide jedni druge.
Peto, nisam plaćena na sat nego prema učinku. Dakle, nikoga ne interesuje kada dolazim na posao i kada odlazim sa posla sve dok radim sve ono što se od mene očekuje. Naravno, to ne znači da mogu da se ne pojavim na poslu pet dana i da niko ne zna gde sam. Na mojoj je savesti da provedem određeno vreme na poslu ili radeći od kuće i da odgovaram na email poruke i telefonske pozive.
Sve ovo vodi ka šestom razlogu zbog koga obožavam svoj posao, obožavam bilo koji posao u Americi jer znam da neće trajati večno. Stalnost i status quo ovde ne postoje. Onog trenutka kada mi posao dosadi ili nešto počne da mi smeta, mogu da se bacim na traženje novog posla. Ako mi se na putu nađe neki skot, ne moram uopšte da se sekiram. Znam da će skot otići. Ili ću ja otići - u nešto još bolje.
No comments:
Post a Comment