Šta je važno?

Od kako sam se nastanila u Vašingtonu pokušavam da odgonetnem šta je Amerikancima važno u životu - šta vole, šta smatraju korisnim, čemu posvećuju pažnju. Ono što sigurno znam je da ne mogu da generalizujem na osnovu svog vašingtonskog iskustva. Amerika je ogromna zemlja koja se prostire preko četiri vremenske zone, skoro deset miliona kvadratnih kilometara, 320 miliona duša, šest rasa, stotine nacionalnosti i kultura, itd. Sve u svemu, Amerika je ceo svet spakovan u jednu četrnaestinu sveta. Rusija je po površini veća od Amerike, ali se ne može pohvaliti takvom etničkom i kulturnom raznolikošću. U Americi žive SVE nacija sveta. Amerika je zemlja nas dođoša, da upotrebim malo pogrdan naziv. Svako je nekada ovde došao. Naravno, mislim na prvu generaciju. I ta prva generacija dolazi neprekidno. Iz Rusije i mnogih drugih zemalja ljudi uglavnom gledaju kako da odu.

Da se vratim na to šta je Amerikancima važno. Važno im je da žive u kući u kojoj svako ima svoju sobu i svoje kupatilo po mogućstvu. Zarad prostora će žrtvovati sate i sate provedene u prevozu do posla i nazad do kuće. Mislim da sam već pisala o tome kako samo najbogatiji mogu da si priušte da žive u gradu u kućama. Oni manje bogati idu na periferiju zarad većeg broja spavaćih soba. Što se tiče stanovanja, važno im je da imaju dvorište u kojem uglavnom provode vreme održavajući ga a ne uživajući u njemu. A ne uživaju u dvorištu jer nemaju vremena pošto većinu slobodnom vremena provode u prevozu na relaciji kuća-pos'o.

Amerikancima je izuzetno važno da svojoj deci obezbede što bolje obrazovanje. Dobro obrazovanje vodi dobrom zaposlenju, a dobro zaposlenje vodi većoj kolicini para, finansijskoj nezavisnosti i boljem životu. Amerikanci svojoj deci ne ostavljaju kuće, njive, polovna kola, razne porodične relikvije koje ta deca posle moraju da čuvaju iako nemaju gde da ih stave. Amerikanci koji mogu da plate kvalitetno školovanje svojoj deci u suštini nauče decu da idu u lov i da na'vataju plen. Ne hrane ih na flašicu i kašičicu do sudnjeg dana, pa se onda sirota, neiskusna deca u pedesetoj godini nađu u nebranom grožđu i zapitaju se gde je samoposluga i kako da spreme jaje na oko.

Amerikanci vole da jedu po restoranima. Ali nekako je to drugačije nego u Italiji ili Španiji. Ne znam kako i zašto ali mi se čini drugačije. Na Mediteranu se jede u restoranima zarad velikog uživanja u hrani, radi se o ritualu koji traje satima i o čistom hedonizmu. Amerikanci jedu po restoranima jer vole, ali i zato da ne bi spremali hranu kod kuće. Vrlo su praktični, a provođenje vremena uz šporet ih smara. Vole da imaju velike kuhinje ali više zarad prikazivanja nego zarad kuvanja. Kuhinja u italijanskoj kući je sva zamazana i pohabana. U američkoj kući je kao za slikanje. U američkoj kuhinji se peče zamrznuta pizza, a u italijanskoj su zidovi isprskani domaćim sosom od paradajza.

Amerikanci vole da putuju. Imam utisak da najviše vole da putuju po Americi i to stalno rade.Ovde je najveci broj turista iz Amerike. Prošle i ove nedelje je prolećni raspust i došlo je do velike seobe naroda iz središnjih država (jedan moj kolega ih zove "fly-over states") ka istočnoj i zapadnoj obali Amerike, odnosno ka Njujorku, Vašingtonu, Filadelfiji, Majamiju, Los Anđelesu, San Francisku i ostalim turističkim atrakcijama kao što su zabavni i nacionalni parkovi. Cele prošle i ove nedelje pomažem američkim turistima da stignu do Bele kuće pošto radim u blizini te znamenitosti.

Amerikanci iznad svega cene udobnost - udobnost nameštaja, udobnost kola, udobnost odeće i obuće, mentalnu i emotivnu udobnost. Žene, recimo, ne hodaju na štiklama po ulici nego obuju patike, a onda u kancelariji obuju cipele sa štiklom. U Evropi je obrnuto - žene na ulici nose cipele na štiklu, a na poslu se preobuju u razgažene cipele koje drže ispod stola. Većina Evropljanki se u stvari i ne preobuva nego stoički izdržava na štiklama zarad lepote. To što Carrie Bradshaw trči po njujorškim ulicama u manolicama sa štiklama od 10cm, to je samo na filmu. Amerikanke na prvo mesto stavljaju udobnost obuće i odeće. Što se tiče mentalne udobnosti, Amerikanci ne vole da pričaju ili da slušaju ni o čemu što ih uznemirava ili što je negativno. Sve što je ružno ili tužno vrlo brzo zaboravljaju. Ponekada im na ovome zaista zavidim. Divno je biti potpuno rasterećen i bezbrižan i stalno koračati sa širokim, blistavim osmehom kroz život.

Naravno, moje viđenje je začinjeno predrasudama i kulturološkom prizmom koja je iskrivljena po američkim merilima. Ne stidim se da priznam da imam predrasude. Ali ima ih i većina Amerikanaca. A važno im je da tvrde da ih nemaju. Odnosno oni to i ne tvrde nego se podrazumeva da nemaju predrasude. I tako je to sve dok ne pređu granicu svoje velike zemlje.